Драган Крстић: Римокатоличка Нова година као комунистички континуитет политике Аустроугарске (1968)

Као и раније, и овог пута су „дочек“ поставили као по синдикалном и партијском „задатку“, вршећи притисак да свако мора да изађе на прославу Силвестра (римокатоличке Нове године) 

1. I 1968. Календарски завршетак старе и почетак нове године није оставио ништа „старо“ ни донео „ново“, већ је само био још једна прилика да се операционализује дух режима, још једном и опет бљутаво. Режим је на власти већ четврт века и његове особине постају све огољеније. „Дочек“ Нове године био је стари, са све више претећом стереотипијом. Била је то само још једна од многих прилика у којима се садашња екипа на власти поново размахивала својим особинама, због којих би се иначе многи стидели. То је типична ситуација у којој се они на типичан начин понашају, откривајући своја помешана осећања сујеверја, религиозности, нетрпељивости према туђој религиозности, посебно православљу, и све то потурају другима под нос, заједно са својим слугерањским односом према иностранству, готово да је свеједно којем – оном које даје власт и новац.

Још једном су на римокатоличко Бадње вече поставили украсе и светиљке, свечано их упалили, тобоже због дипломатског особља, сачекаће неколико дана и негде пред православно Бадње вече ће их скинути. Римокатоличку Нову годину (Силвестер) су, наравно, разглашавали из све снаге, просто су им жиле набрекле. Као и раније, и овог пута су „дочек“ поставили као по синдикалном и партијском „задатку“, вршећи морални и психолошки притисак да свако мора да изађе на прославу Силвестра, кријући право име „празника“, и приказивали сваког ко не учествује као отпадника из друштвене интеракције.

Код друге врсте егоукључења у систем понашања не труде се толико, мада би било рационалније да се у тим другим областима понашања више труде да увуку појединца у систем но што чине у овој прилици. То само потврђује оно што се могло претпоставити – да нису тако поуздани атеисти као што себе приказују, односно да су то само онда када је у питању православље. Не само што ће украсе скинути пред православни Божић, него ће то и демонстративно чинити, тачно на Туциндан, и то увече, када на Теразијама и у Кнез Михаиловој улици има највише света, свеједно што их тада плаћање радне снаге кошта двоструко више, јер се ради изван радног времена. За православну Нову годину биће наређено кафанама да праве попис инвентара, а многе ће и без тог пописа морати да се затворе пре поноћи. Већим кафанама у центру или хотелима то се не може наредити због странаца, и зато ће се по њима размилети милиционери и агенти. Један од њих стаће у поноћ поред прекидача и забраниће гашење светла. Ако пословођа кафане не „сарађује“, биће нешто после тога смењен из „самоуправних“ разлога. Пролазници на улицама после поноћи, нарочито ако су у групама, биће легитимисани и застрашивани, тобоже зато што су пијани. Возачи у колима боље да се и не појаве. Док се за време Силвестра може возити и трештен пијан, за православну Нову годину на свим важнијим раскрсницама чекају колоне возила ради „контроле возачких исправа“.

Све је то ушло у рутину власти. Чини се, ипак, да трагика и драма тих догађаја не улази у рутину становништва. Цела процедура око Нове године понавља се безброј пута, на безброј места. У Словенији, Хрватској и другде не примењују се посебне „мере“ у дане римокатоличких празника, док се у Србији, Македонији и у другим местима баш те „мере декуражирања“ (тако се то зове у званичној комунистичкој терминологији) жестоко примењују и када су други православни празници у питању, нарочито у дане важнијих слава, као кућних празника Срба. Извори и циљеви таквог понашања постају све очигледнији и то ствара притисак код чланова Партије који објективно „спроводе“ ту политику. Они тада говоре о „грешкама“ и „пропустима“ као о нечему што „дијалектички“ произлази из револуције, као да извори и циљеви тог политичког понашања нису инхерентни самој револуцији, чинећи њену природу.

Изводи из књиге: Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73, Балканија, Нови Сад, 2015.

Опрема: Стање ствари

(Подкаст Благодарје, 25. 12. 2020)