Када 90-годишњак добије нови кук, клиникама се то исплати. Лечење деце је често лош посао, изјавила директорка дечје болнице у Хановеру
Илустрација: Микјунг Ли/Гардијан
У прошлости, људи су се плашили да у старости неће добити адекватну медицинску негу. Данас морате да се плашите и када се ваше дете разболи, пошто је здравствени систем пред колапсом, започиње своју колумну за Шпигл новинарка Сабине Ренефанц.
„Прошлог викенда мој осмогодишњи син имао је температуру преко 40,5 степени Целзијуса, дању и ноћу. Кашљао је и тешко дисао. Потајно сам се молила да му не треба доктор, што звучи апсурдно, пошто сам атеиста. Ипак, чинило ми се да је молитва ефикаснија од ослањања на здравствени систем“, пише ова новинарка о свом недавном искуству са немачким болницама.
Она наводи и да се њена ћерка, која је тада имала две године, 2018. заразила вирусом и завршила у болници. Чак и тада је у немачким болницама постојао хроничан недостатак запослених, те су родитељи морали да мењају медицинске сестре, које нису имале довољно времена помогну свим пацијентима.
„То је било пре четири године. Ситуација се од тад драстично погоршала“, наводи Ренефацова.
Владан Јевтић: Прозор Овертона – у пет корака од неприхватљивог до прихватљивог
Медицински центри у великим градовима попут Берлина су потпуно преоптерећени, а у њима се чека и по десет сати. Педијатријској медицини недостају најосновније ствари: кревети, медицинско особље, па чак и антибиотици постају ретки. Педијатри су преоптерећени. Бебе са излечивим болестима морају да се возе у друге делове земље како би биле смештене у болницу. Млади лекари раде у нехуманим условима, често и по 17 сати у смени.
„Систем је преоптерећен, широм земље“, рекао је за Шпигл прошле недеље генерални секретар Немачког интердисциплинарног удружења за интензивну негу и хитну медицину (ДИВИ) Флоријан Хофман.
Портпарол Савезног удружења педијатара Јакоб Маске говорио је о томе да су живот и здравље деце и младих тренутно „прописно угрожени“.
Каква нечувена реченица. Очигледно, услови више наликују некој ратној зони, а не једној од наводно најбогатијих земаља на свету, закључује новинарка.
„Ко је луд да у Немачкој има децу када вам капиталистички систем стално говори да нико не жели децу, јер нису битни ни као потрошачи, ни као радници, ни као гласачи?“, пита Ренефанцова.
Финансијска компанија „Морган Стенли“: Свака нова беба негативно утиче на климатске промене
На децу се гледа као на приватну ствар, а ако има проблема, о њима треба да се брине онај ко их је направио. Након што су последњих година глумили приватне васпитаче, забављаче, спортске тренере и куваре, родитељи сада морају да преузму и улогу помоћних лекара.
Криза у здравственом систему није од јуче
Проблеми немачке педијатрије очигледни су већ дуже време. Лекари су више пута упозоравали на колапс, а жалбе родитеља који месецима или дуже не могу да нађу педијатра све су бројније. Како је педијатријска медицина могла да падне на овако ниске гране?
На крају крајева, дечје болнице није задесила природна катастрофа, већ је то последица великих политичких грешака. Број кревета у дечјим болницама последњих деценија нагло је опао, а према подацима Савезне радне групе за децу и болнице, између 1993. и 2009. године пао је за петину, на 19.000 кревета. Од тада, број је наставио да опада. Многе дечје болнице праве финансијске губитке јер лечење деце није вредно труда.
„Када 90-годишњак добије нови кук, клиникама се то исплати. Лечење деце је често лош посао“, рекла је директорка дечје болнице Ауф дер Булт у Хановеру Агнес Геневајн.
Лекарске услуге се већ 20 година наплаћују по такозваним паушалним стопама. Почетком деведесетих, сви су сматрали да је држава превише скупа, а „слободно тржиште“ је требало да учини здравствени систем ефикаснијим и бољим. Постојало је готово религиозно, обмањујуће веровање да ће „тржиште“ све регулисати и учинити ствари бољим за све у некој неодређеној будућности.
Јелица Ћирика: Сарко капсуле – лично право на смрт или ускраћено право на живот
Али, као и свака религија или систем веровања, било да се зове комунизам или неолиберализам, та будућност се никада није обистинила. Међутим, глобалне болничке групе попут Хелиоса оствариле су фантастичне профите, наводи ауторка.
Болницама профит битнији од здравља
У медицини је сада случај да су скупи третмани који користе савремене технологије бољи од оних за које су потребни људи и време, на пример, да се збрине превремено рођена беба или да се прегледа мало дете које плаче. Док пензионери стално раде скупе тестове на апаратима који им не морају нужно побољшати живот, дечје болнице се затварају. У целој земљи недостаје педијатара.
Недостатак особља је такође резултат одлука које су непријатељски настројене према деци: 2017. године укинут је трогодишњи курс за обуку педијатријских сестара и замењен општом обуком медицинских сестара, како би се надокнадио недостатак особља у домовима за старе. Специјализација је могућа тек након две године.
Док је педијатријска сестра на трећој години обуке раније могла да помогне, данас оне прво морају да заврше цео процес. Чини се као да се су потребе стараца и деце стално у сукобу, иако би нега и једних и других морала да се унапређује, закључује ауторка.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Da rezimiramo! Crveni ekologizam polazi od toga da je odnos coveka i prirode posledica odnosa coveka i njegove vlastite prirode, a covek je otudjen od vlastite prirode u procesu proizvodnje, time sto je otudjen od sredstava i proizvoda svoga rada. Promenom proizvodnih odnosa, covek se vraca svojoj prirodi i uskladjuje sa prirodom uopste! Zeleni ekologizam ne ulazi u proizvodne odnose. Odnos prema prirodi on postavlja u eticku ravan odgovornisti subjekata (velikih korporacija) za unistavanje prirode (tu se jasno vidi zasto Marks etiku vidi kao oblik ideologizacije). Dakle proizvodni odnosi se ne diraju! Na isti nacin deluju teorije zavere i autohtonizam! Teorije zavere nastaju na Zapadu, posedno u SAD, kao sredstvo da se objasni potlacenost, a da ona nije kapitalisticke prirode! Tako Ajzenhauer, govoreci o opasnostima od vojno-industrijskog kompleksa, ne govori o opasnosti od kapitalizma, vec unutar kapitalizma izdvaja jednu industrijsku granu, kao sto ekolozi izdvajaju energetiku, prikrivajuci stvarnu opasnost. Teoreticari zavere unutar kapitalistickih odnosa pronalaze grupe kojima se pripisuje upravljanje istorijskim procesima voluntarno (zato se uvek etika javlja kao resenje, jer se radi o spoljasnjoj slobodi-od, a ne unutrasnjoj za, o samovolji grupe, ne slobodnoj volji svakog), a ne sledeci zakonitosti kapitala, cime se prikriva kapital-odnos! Autohtonizam je imperijalizam za slabe. On nudi imperijalnu negaciju drugih (tacnije stranog), ali izmestenu u proslost, cime se stvarni imperijalizam i estetizacija drugog (npr. u vidu katalogizacije svetskih prirodnih i kulturnih dobara, ciji je vrhunac rasprava o tome ciji je ajvar ili proglasenje sljivovice autohtonim srpskim picem, sto ce joj osigurati vecu trzisnu cenu. Tako kapitalizam celu istoriju opredmecuje i muzeologizuje, pretvarajuci identitet u mesto na polici roba). tek omogucavaju. Negiranje tudjih identiteta idenjem u sve dublju proslost, otvara prostor (doslovno, ne metaforicno) za arhiviranje svake stranosti i podvedjenje pod, opet, etickost drugog-i-drugacijeg. Dok se imperijalizam siri globalno na strano, nudeci umesto kulturnih razlika eticnost drugog-i-drugacijeg, autohtonizam se siri vremenski i to u proslost. To njegovo izmestanje iz stvarnosti i sirenje u kretanju unazad je jedan izvrnuti imperijalizam.
Sta je dijalektika? Pogledajmo “Bilo jednom u Americi”.Kada Nudls (De Niro) sretne Maksa (Vuds), za kojeg je mislio da je mrtav, a sada ga nalazi kao uglednog biznismena pod pseudonimom g.Bejl, on nastavlja da ga oslovljava sa g.Bejl. Zasto? Zato sto je Maks mrtav “za njega” od tog trenutka. Dotle je on bio mrtav po-sebi, jer je Maks rezirao svoju smrt i video Nudlsa da place! Ali, Maks je mrtav po-sebi, ali ne za-Nudlsa, vec za Maksa, jer Maks umire u g.Bejlu. Oslovljavajuci ga sa g.Bejl, Nudls oduzima Maksu smrt koja postaje po-sebi-za-njega. Bejl je mrtav po-sebi, ali ne vise za-sebe, vec Nudlsa, jer je Maks mrtav u Bejlu za Nudlsa, ne Maksa (Maks ubija Bejla, time sto se razotkriva Nudlsu, tako da ono po-sebi-za-njega nije vise po sebi, ve samo za-sebe, za Nudlsa). Zato Nudls odbija Maksovu ponudu da ga ubije, jer ce ionako biti ubijen, jer nece da se smrt-za-njega ponisti u ionako-smrti (tu se javlja momenat etike u svojoj, gore navedenoj ispraznosti, jer Maks kaze da Nudls ima pravo vise od bilo koga drugog da ga ubije, ali Nudls to ne cini, odbijajuci moralno pravo u ime vece stvari), cime bi se ponistila, ne negirala, smrt-za-njega, jer bi on sada morao da ubije Maksa, koji je vec mrtav za njega, ubijajuci Bejla. Ovo tumace dovodi u zabludu, pa povratak na kraju filma na Nudlsov osmeh tumace, kao de se mozda sve posle toga nije desilo (mesaju san/opijumsku iluziju sa pojavom u njenom momentu pojavljivanja-nekom). Vidimo da bi to bilo tacno, kada bi De Niro ubio Maksa, ali to nije slucaj! Naprotiv, on kaze da se nada da da ce sve biti dobro oslovljavajuci Maksa na kraju ponovo sa g.Bejl. Posto nam se sugerise da je g.Bejl ubijen u djubretaskom vozilu, a to vidi samo Nudls, dakle, ponovo za-njega, svetla vozila se stapaju sa svetlima u opijumskoj radnji. Ovo bi bilo stapanje onoga po-sebi-za-sebe (“stvarna” smrt, ali samo za Nudlsa) sa onim za-sebe (smrti za-Nudlsa). Dakle, posto se u oba slucaja radi o smrti za Nudlsa, jer je on jedini ocevidac “stvarne” smrti, ne radi se o prelasku onog za-sebe u po-sebi i povratku u po-sebi-za-sebe, vec u novom izlazenju u za-sebe, bez identiteta sa po-sebi zato se cini da je sve samo subjektivni opijumski san. Dakle, radi se o hegelovskoj losoj beskonacnosti ili ironijskoj svesti, zbog cega na kraju vidimo osmeh – sebi samom (Hegel ironijskom naziva onu svest koja beskonacno negirajuci objekat u sebe, uvek zavrsava u sebi spram objekta nikada ne postajuci objektivna (i subjektivna – po-sebi-za-sebe).
Nudim komentar: “Umetnost i supa” o unistavanju umetnickih dela od Platona, do bacanja supe od strane ekologa za 50 pluseva !!!! Ponuda je kratkotrajna !!!