Доносимо размишљања коментатора Гремлина и Евсевија о црквенословенском и простонародном српском језику подстакнута текстом Николе Маловића на Стању ствари

Извор: Стање ствари

Ја бих само о првом стиху Јеванђеља по Јовану с почетка чланка. Можда нам кратка причица о његовој српскојезичној историји каже понешто што је промакло и самом Маловићу. Заправо, ради заокружености мисли, додаћу му и наредна два стиха.

Дакле, у најстаријем, ћирило-методијевском прѣводу на словенски језик тѣ стихови изгледаху овако :

Искони бѣ̀ сло́во, и҆ сло́во бѣ̀ къ бг҃ꙋ {оу҆ бг҃а}, и҆ бг҃ъ бѣ̀ сло́во. и се бѣ искони от бг҃а всѧ̑ тѣ́мъ бы́ше, и҆ без̾ негѡ̀ ничто́же бы́сть, є҆́же бы́сть.

Отприлике тако изгледају и у Јеванђељу нарученом од стрица св. Саве, а брата Стефана Немање – кнеза Мирослава. Распоред рѣчи иначе ни тада нѣје уједначен на цѣлом словѣнском простору, већ се приближава особеностима живих нарѣчја појединих подручја, али оне су увѣк исте и њихова граматичка основа је иста.

Већ у доба св. Саве нѣколико рѣчи се мѣња, па ови стихови изгледају овако:

Въ нача́лѣ бѣ̀ сло́во, и҆ сло́во бѣ̀ къ бг҃ꙋ {оу҆ бг҃а}, и҆ бг҃ъ бѣ̀ сло́во. Се́й бѣ̀ и҆сконѝ къ бг҃ꙋ {оу҆ бг҃а}: всѧ̑ тѣ́мъ бы́ша, и҆ без̾ негѡ̀ ничто́же бы́сть, є҆́же бы́сть.

Видимо да се главна промѣна састоји у замѣни рѣчи „искони“ рѣчима „в началѣ“. Ваљда је код већине вѣрујућег народа појам „искони“ заборављен, па је врѣменом нађена одговарајућа замѣна. Остало је мање-више исто. Оваквих примѣра је много. Кроз вѣкове црквенословѣнски текст се нѣпрестано мѣња, зато што је то, упркос уврѣженом схватању, ЖИВ језик – на њему се још увѣк пишу тропари, службе свецима, химне итд. С тѣм што се те промѣне никад нѣ раде „прѣко колѣна“, већ тек послѣ озбиљне унутарцрквене расправе о свакој рѣчи и запети. Све до XIX вѣка, када код свѣх хришћанских народа тѣм послом почињу да се баве људи можда солидног свѣтовног, академског знања, али често потпуно отуђених од Цркве и њеног учења. Тај посао тада плаћаше лондонско Библијско друштво, које је за овѣх 200 година више пута мѣњало назив, али ради и дан-данас (тако су и на послѣдњем Сајму књига бесплатно дѣлили своје Библије са „осаврѣмењеним“ Вуковим и Даничићевим прѣводом). На Вука су српски црквени оци тада с разлогом дигли грају, пошто су он и Даничић своје прѣводе радили по наруџби Библијског друштзва и од њега за то били плаћени, и то по јеретичком, лутеранско-протестантском прѣдлошку. Али наши тадашњи црквени оци ништа нѣсу понудили као одговор на такав прозелитизам. Наши саврѣмени црквени оци такође ништа нѣ нуде, осѣм козметичких „поправки“ тѣх обесправослављених прѣвода, нѣрѣтко с рѣшењима која их додатно унакарађују, умѣсто да их исправе. За ово такође имамо примѣр у горњим стиховима. Али прочитајмо их прво у оригиналу, написане саврѣменим, упростаченим и осакаћеним правописом, рѣцимо – екавицом, пошто нам Вуков правопис нѣ омогућава свѣма да ЧИТАМО као што говоримо:

Искони би Сло́во, и҆ Сло́во би к Богу {у҆ Бога}, и҆ Бог би Сло́во. И се би искони от Бога все тим бише, и҆ без̾ њего ништо́же бист, јеже бист.

В нача́ле би Сло́во, и҆ Сло́во би к Богу {у҆ Бога}, и҆ Бог би Сло́во. Сеј би и҆сконѝ к Богу {у҆ Бога}: все тим бише, и҆ без̾ њего ништо́же бист, јеже бист.

Нови правопис очито нѣје допринео бољем разумѣвању текста, прѣ ће бити да га је додатно замутио. Већину рѣчи имамо и у саврѣменом језику, најчешће са готово нѣпромѣњеним значењем, Овдѣ их има и нѣколико заборављених – од шездесетак које трѣба научити, као и пар, у стандардном српском одбачених граматичких облика – да би се црквена служба потпуно разумѣла. Нѣ читати/слушати „дијагонално“/нѣпажљиво, већ усрѣдсрѣђено. И то је све. Али јбг. то нам је много – кад ћемо онда учити стране језике и пратити епохална збивања у свѣту – спорта, моде, политике и осталих насушних ствари?

Словенски весник: Црквенословенски језик као нит која повезује словенске народе

Да видимо сад Вука и Синодске „исправке“.

У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч. Она бјеше у почетку у Бога. Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што је постало.

У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало.

Вук је Слово замѣнио значењски сиромашнијим појмом Рѣчи, а Синод СПЦ је Рѣч замѣнио Логосом – у томе је главна „исправка“ нѣписменог Вука. С тѣм што су наши саврѣмени богослови паметнији од Ћирила, Методија, св. Саве и Константина Костеничког у пакету, јер овѣма нѣје пало на памет да и словѣнски појам Слово просто замѣне грчким Логосом. Ваљда је Србима име и суштина другог лица Свете Тројице тако постало јаснѣје и ближе срцу? Нѣ знам како вама, али мене логос најпрѣ асоцира на логореју и логику. А Црква учи да Бог нѣје ни логореичан (=брбљив) ни логичан, већ скуп на рѣчима и надлогичан.

Данас бѣјах на једној четрдесетници. Млади свештеник је цѣлу службу, од првог до послѣдњег слова, отпојао на саврѣменом српском језику (од њега чух за мене потпуну новост – да и на Богословском факултету уче по болоњском програму). Присутни су за то врѣме углавном брбљали једнако као и кад су те службе вршене на црквенословѣнском. А ја никако нѣсам могао да се усрѣдсрѣдим на молитву за душу покојника, све ловећи накарадна и банална рѣшења у „прѣводу“ и вриштећи нѣсклад у ритму и мелодији појања.

Сад, нѣ знам због чега све ово испричах, али, што би рѣкао Лане Гутовић, ако нѣ шкоди, онда ће бар нѣком ваљда бити и од користи.

Коментатор с надимком Гремлин

†††

Брате Гремљавино,

Хвала на сладком слову (да не кажем шлагворту).

Нови Срби су нови народ, па им је потребан и нови језик.

Јер, језик је је једно од основних разликовних (да не кажем дистинктивних) обележја једног народа – скупа са истородном крвљу и плоти (да не кажем ДНК), и скупа са истом духовном баштином (да не кажем заједничким митом, историјом и етосом), чини троножац (да не кажем трипод) на којем народ стоји на свом земаљском месту, на истом месту (да не кажем епи то авто). И на којем чини своју жртвену службу своме Богу (да не кажем Теоксенију – Богочтеније).

Тако, данас видимо да Руси из Кијевске Русије више нису Руси, него су Украјинци, који се између осталог идентификују тиме што више не говоре руским језиком, него украјинском мовом.

Црногорци из Србских Брда више не говоре србским језиком, него црногорским, јер бо су Црногорци, нису Срби.

Македонци из Старе Србије више не говоре србским језиком, него македонским, јер бо су Македонци, нису Срби.

Срби који више не жртвују Богу на језику исконске, предањске србске Литургије, жртвују Богу на новосрпском (да не кажем вучјем, или српскохрватском) – јер бо су Нови Срби.

Зато, нису се без ваљаног разлога многи далековиди и народољубиви Срби из прошлих пар векова трудили да за нове Србчиће саставе нови језик, нови словесни субстрат (да не кажем – Вукова штака hergestellt in Wien на место ампутиране архаичне ноге Србског Троножца).

Никола Маловић: „Logos Hope“, брод-књижара или брод-секта?

Ново време тражи и нове људе – нису без смисла наши дедови појали „Хеј, засуцимо рукаве, (крв и) зној нека лије, изградићемо новога човека!“. А наши се оци за њима свечано клели да са тога пута неће скренути. Ваистину су нас изградили.

Па и Свети Јустин Нови Ћелијски је за Нове Србе на нови српски превео не само Литургију, него и Молитвеник и Служебник, и цео Требник (да не кажем Евхологион – саборник свих молитава).

Да ли си (и) на њега мислио, Брате Гремљавино, када си поменуо „савремене богослове паметније од Ћирила, Методија, св. Саве и Константина Костеничког у пакету“?

Или све подсвесно и нехотице ловиш „накарадна и банална решења у ,преводуʻ“, мислећи да ти знаш и умеш боље од њега?

Али, да ли знаш шта је у свему томе ипак највећи проблем?

Нови Срби за себе не кажу да нису Срби (као што чине северомакедонци и монтенегри). Они за себе тврде да су Срби – и да су једини Срби.

Што значи да исконским (да не кажем автентичним) Србима ту више нема места.

Али и то је надасве логосно – јер Господ исконских Срба, Слово од Искони, говори: „Ако моје слово одржаше, и ваше ће одржати (слово, као језик)“.

Ни Он, Господ од Искони, није имао где главу приклонити, па достојно и праведно јест да ни Његови, Срби од Искони, немају.

И Он је био гоњен и распет од својих, логосно, достојно и праведно јест да и они буду.

Коментатор с надимком Евсевије

†††

Брате Јевсевије,

Наравно да нѣсам мислио на Светог Јустина Новог Ћелијског, нити сам рѣкао да је „прѣвођење“ (тачнѣје би било да рѣкох: прѣлагање, пошто на црквенословенски језик и нѣ гледам као на „страни“, већ, рѣчима почившег епископа Данила /Крстића/ горњи, највиши спрат једног, српског језика) богослужбених текстова на простонародни језик нѣшто лоше само по себѣ. Лоша је њихова употрѣба у самом богослужењу, молитвеним пѣсмама… Својом рогобатношћу и смисаоном скученошћу нас приземљују, могућности истинског духовног учешћа и узрастања при саборној молитви. А као помоћно срѣдство за домаћу употрѣбу ти прѣводи су свакако неопходни. Без њих би нам свакако било кудикамо теже да уђемо у срж правосланог учења. У ту сврху мислим да је и авва Јустин капао над својим прѣводима, а нѣ зато да би се њима замѣнило црквенословенско богослужење. Уосталом, колико знам, ни он те своје прѣводе нѣје користио у служби, већ се држао њеног вѣковног устројства.

Владика Данило Будимски: Рукољуб св. Кирилу и Методију

А свештенство већ десетлѣћима уназад самовољно „посрбљује“ службу (по којој саборској одлуци?) и притом тврди да никакав богослужбени поредак нѣје нарушен! И нѣ осврћу се на искуство руске Цркве, која је уочи револуције много темељније приступила таквом „русизирању“ богослужења, па од свега одустала као од јалове и штетне работе. А они су за такав корак имали далеко више разлога од нас, будући да је просѣчном Русу црквенословѣнски много нѣразумљивији него просѣчном Србину, будући да цсл. језик чак и у својој руској иначици свеједно почива на старосрпском темељу. Знам да све ово знаш боље од мене, али нѣје згорег поменути због других, кад већ уђосмо у ту причу.

О нашој покондирености и (про)палости сад нѣ бих, тежим томе да живим у нади, стално тражећи повод за устајање:-)

Коментатор с надимком Гремлин

†††

Драги брате Грмљавино,

Ава Јустин јесте служио на српском.

Ево како сведочи о томе, недвосмислено, његов ученик, митрополит Амфилохије:

„Био је то превод који је он издао још 1922. године (Литургије, прим. Евс.), али га је онда, колико сам обавијештен, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију. То је било такво вријеме, али сад су та времена прошла и сазрела. Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, непрекидно служио на српском језику.“

Дакле, управо је Ава Јустин био тај свештеник који је у Срба први и самовољно „нарушио вековни богослужбени поредак“. И то противно саборској одлуци.

Сви остали нови српски (прво)свештеници који служе на новом српском за нове Србе само ходе његовим стопама. Светоотачком стазом, то јест. Па можда зато тврде да „никакав богослужбени поредак није нарушен“ – јер, у питању је богослужбени поредак који они држе онако како су га примили.

А ако је ту службу (предао? и) примио Дух Свети, зашто ти на молитви компулзивно ропћеш и гунђаш против Његовог дела? Зар ти то није грех?

Е сад, други део тога проблема ја заиста не умем да објасним: како то да они који су у Русији први порусили (и порушили) Литургију били и остали проклети јеретици („живоцрковници“; а то им је било прво и приоритетно дело кад су завладали црквом – ако православни не знају зашто, ЧК зна), а Ава Јустин овде богомудри светитељ? Тај надумни парадокс мора свако да објасни сам себи.

Ранко Гојковић: Да ли је Његош подржао Вукову реформу?

А ово ти казујем из истинољубља, као духовној својти – јер не ваља се гајити благочестива маштања (у жаргону светоотачком то се зове – прелест; у жаргону психолошком зове се илузија – а ту коренска етимологија /il-ludere/ води до скривеног смисла, по србски, да читав свет разуме, рекло би се: излудија).

Драги брате, као што можеш да видиш само ако хоћеш, и тебе је (са мном) време прегазило, нашао си се под точковима Прогреса. Јуначки је што и такав, прегажен, тражиш начин да устанеш, али Воз је је отишао даље, захуктан ка есхатону. Па и ако налазиш снаге да потрчиш за њим и ускочиш, очито више не припадаш тамо (што и сам твој дух сведочи, о молитвеном опиту).

Ти (да не кажем и ја с тобом) остајеш у тами средњовековља, окован ланцима од старог царског умног злата, у снатрењима о старој Слави, која постоји још само у твојим молитвама на црквеносрбскословенском.

Коментатор с надимком Евсевије

†††

Драги брате Евсевије,

сувише је лажи око нас. Да бих нѣко свѣдочанство уопште узео у обзир, оно мора долазити од двојице или тројице вѣродостојних свѣдока. За мене популарни „Ђедо“, царство му небеско, нѣ спада у такве, а и потпуно је усамљен. Прочитао сам пажљиво текст на који си ме упутио и налазим да је његово „свѣдочење“ – нѣвѣродостојно и у себѣ противурѣчно, из категорије „рѣкла-казала“. То се види већ из навода који дајеш у свом послѣдњем коментару, обрати пажњу:

„Био је то превод који је он издао још 1922. године, али га је онда, КОЛИКО САМ ОБАВИЈЕШТЕН, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију…“

Митрополит и нѣ наговѣштава од кога је „обавѣштен“, ваљда његову тврдњу поводом тако озбиљне ствари трѣба да прихватимо здраво за готово, на лѣпе очи?

Свети авва Јустин Поповић

„Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, нѣпрекидно служио на српском језику“ – дакле још од 1922. године, а о тако скандалозном, самовољном иступу нигдѣ ни трага ни гласа? Та први би св. владика Николај загрмѣо коју рѣч о томе, његов став у ползу црквенословенског језика је барем неоспоран, али ни код њега о томе нѣма ни помена. Светогорски монаси такође нѣ би на тако нѣшто остали нѣми – опет ни трага нѣчем сличном. И како се све то уклапа у смирење авве Јустина, о коме и Амфилохије нѣпрестано говори? Па још поткрај интервјуа каже: „осѣћало би се да рѣчи извиру из његовог дамара, из његовог бића, свако оно: ГОСПОДУ ПОМОЛИМСЈА, и свака друга молитва…“ Чекајте, ваљда, ГОСПОДУ СЕ ПОМОЛИМО – ако је авва Јустин толике године „нѣпрекидно служио на српском језику“, како Амфилохије каже, откуд у аввиним устима рѣчи које је давно „поправио“?

У Ћелијама је авва, кажу, често служио у потпуно празној цркви, без народа. Нѣ бих му узео у грѣх да је те службе држао и по тексту свог прѣвода – приватно и код куће се можемо молити како нам је најзгодније. Узмимо да је у томе имао истомишљенице у цѣлом сестринству Ћелија, и у нѣкима од поштовалаца који су га поврѣмено посѣћивали. Зар се когод нѣ би потрудио да сними барем дѣлић велелѣпија тог његовог богослужења – ипак би таква епохална новина била људима занимљивија од аввиних снимљених бесѣда које можемо слушати – у њима се ипак стално позива на Писмо и Оце, а то, је лʼ те, и нѣје толико занимљиво и оригинално. Ништа од свега тога.

Још једну ствар да приметим. Четворицу владика су као „ученике авве Јустина“ у првом реду раструбѣла јавна гласила – као да Јустин осѣм њих нѣје имао никаквих других ученика. Нѣкоме је због нѣчега то свакако трѣбало, а ова четворица су ту причу скромно прихватала и потпиривала. Нѣ бих рѣкао да су се његови „ученици“ баш држали учења свог „учитеља“ као „пијани плота“. Чак ни Артемије, који је менѣ лично можда најближи и који је прѣтрпѣо истинску нѣправду од остале тројице браће у Христу и учеништву. Тројица су већ завршила свој боравак на овом свѣту. Дѣла и рѣчи су остали. Бадава позивања на учитељски ауторитет, његово свођење на сопствену мѣру – куд ће се боксери мува категорије мѣрити с једним супертешкашем…

Коментатор с надимком Гремлин

†††

Драги брате,

Најкраће да ти одговорим (можда ћу касније и опширније, ако ме униније не демотивише).

И мени је одавно познато да је двадесетих година 20. века од стране Сабора било забрањено служење на српском (тада је кренула тенденција). Али немам референцу (можда је и то „рекла-казала“, а можда су и реформатори ту одлуку Сабора која је била ионако за интерну употребу – упућена свештенству а не свој пуноћи цркве – временом заташкали).

Владика Артемије је такође, када му се од неких „ревнитеља не по разуму“ спочитавало што служи на српском и мења литургијски поредак, одговарао да је тако служио и Ава Јустин. То исто данас понављају и сви „артемијевци“ када им се постави исто питање. Тако да је то већ, да простиш, постало васпостављено предање цркве (и то на оба колосека: и на главној прузи где је возовођа трећи Јустинов „ученик“, Иринеј, са својим шегртима; и на споредном колосеку, где пућка ћира са Артемијевим хорепископима).

Рајна Драгићевић: Вуковом реформом избрисан и заборављен лексички слој славеносрпског језика

А ако баш инсистираш на „другом и трећем сведоку“, ево га – епископ шумадијски Сава Вуковић:

„Мада је његов (Јустинов) превод Златоустове Литургије на српски језик настао још 1922. године, преводилац је сматрао за потребно да објасни верницима што се одлучио на овај подухват, као да се плашио замерки, иако је сам служио сва богослужења целог живота само на народном језику, што се усудио да све тајне вере хришћанске сведе на једну Свету тајну – Тајну Свете Евхаристије и јасно изложи на народном језику и преда је народу Божијем.“

А ево га и трећи – сам Ава Јустин:

„Kao што je смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати cвојом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примаjући га за свoj jeзик којим се обрaћa Богу, она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богомдане могућности. Црква je мерило и народа и jeзика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив — увек сабира и спаја народ и народе и њихове jeзике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог. У jeзику je увек главно тајна речи; а тајна речи људске неoдвojивa je од тајне Речи Божje, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег — Христа Богочовека. Отуда je литургијски jeзик увек еванђелски, псаламски, молитвени jeзик у надахнућу Духа Светог, jeзик богослужења и богославословљења, којим се ocвећује и посвећује народни jeзик. Тако се и живи народни jeзик ocвећyje богослужбеном, литургијском употребом, jep се, по Апостолу, све ocвећује peчју Божјом и молитвом (1 Тим. 4, 5).“

Изанализирај његове речи, исто онако помно, прецизно и са етичком димензијом, као што си анализирао Амфилохијеве.
Па онда да можда наставимо да дискутујемо – тема јесте вредна расправе. И консензуса, надасве. А с ким, ако не с тобом?

Коментатор с надимком Евсевије

†††

Драги Јевсевије,

Као прво, велика ти хвала што си ме упутио на ова два чланка. Једном ћу ти јавити зашто, и рачунам и убудуће на твоје корисне примѣдбе. Пошто сам тренутно сав у послу који ме читавог усисао, засад бих завршио овако.

Кад поменух да ми ни Артемије нѣје дорастао Јустину, мислио сам управо на то што и његови слѣдбеници користе народни језик у служби. Па још уносе и понѣку пѣсму на грчком или руском, па понѣку популарну народну мелодију… Као да је храм позориште (овакве ствари заправо најбоље разобличавају лажне ревнитеље: нѣје њима толико до мноштва вѣрног народа, колико до мноштва публике). Па онда пароле типа: „Истина је једна: Артемије“. Истина нѣје ни Артемије, ни Амфилохије, ни Јустин, већ Христос. Али нѣка их, они су ипак најбезазленији у цѣлој причи. Сад на тему.

Опет нѣма доказа да је авва Јустин икада служио по свом прѣводу. Чак напротив: близак сам мишљењу које је приређивач Јустиновог прѣдговора на Борби за веру дао у свом тексту: „поштоваоци“ Јустиновог дѣла злоупотрѣбљавају његов ауторитет да оправдају оно што чине „по жудњама свог срца“. Литургија нѣје само рѣч, већ неразлучно сједињени Рѣч, Звук (тј. Пѣсма) и Образ (Икона); занѣмаривање било које од тѣх саставница урушава и Литургију као такву. Све то мора бити садржано у самом тексту службе. Састављање, па макар и у виду „прѣвођења“ Божје Службе је зато нѣпосилан труд за једног човѣка, ма колико он свет био. Често заборављамо да ни међу светима нѣма нѣпогрѣшивих – да нѣје тако, имали бисмо папу. И ово што ћу рѣћи ниуколико нѣ би смѣло у нѣчијим очима умањити наслѣђе авве Јустина.

Владимир Меденица: Потпуна латинизација српског писма, а Вукову ћирилицу је било лако латинизирати

Чини ми се (по досад прочитаном, ипак га нѣсам у цѣлости ишчитао) да је Јустиново поимање језика било нѣдовољно утемељено. Ни Ћирило и Методије нѣсу богослужбене књиге састављали на ЧИСТОМ, већ НАДОГРАЂЕНОМ народном језику. Авва Јустин каже: „Црква je мерило и народа и jeзика народног, никад обратно“. И својим прѣводом чини управо супротно: „застарѣле“ (заправо занемарене) обрасце језика сасвѣм одбацује, и текст кроји по чисто вуковским принципима језика – своди га на „мѣрило језика народног“. Па јесу ли у заблуди били толики противници Вукове реформе, или Јустин? Нѣ може бити и једно и друго исправно, једна од те двѣ стране је сигурно заблудѣла.

Узмимо да авва Јустин можда нѣје био довољно свѣстан мањка свог пѣсничког дара (колико су његови текстови рогобатнији од Николајевих! и зар привидна лакоћа исказа вл. Николаја икако утиче на њихову дубину?), али да је заиста нѣкад служио по свом тексту, вѣрујем да би уочио тај нѣдостатак свог прѣвода. Јер, једно је оно што „чујем“ у својој глави кад састављам нѣку пѣсму; исправност онога што сам „чуо“ могу провѣрити само наглас и прѣд другима. Ово је, уосталом, тек моје нагађање. Факат је да је он свој рад понудио на оцѣну Цркви. Оцѣну нѣје дочекао јер у Цркви се нѣје нашло никог приближног његовом духовном узрасту. Нигдѣ нѣма правог трага да је свој труд покушао да наметне као нѣкакво правило Цркве. Зато је онѣх који ће све злоупотрѣбити колико хоћеш. Можда је он у себѣ заиста и мислио да његова служба трѣба да уђе у Цркву, али га је драги Бог изгледа сачувао од искушења да се у то упусти, затворивши га у Ћелије.
Опет и опет: оно што досад прочитах од авве Јустина држим да ми је било од велике ползе. Нѣ у самом храму, већ на путу до њега.

Још једном хвала, и велики поздрав!

Коментатор с надимком Гремлин

†††

Хвала теби.

Дописујем ово не као да настављам „полемику“, или да ја имам последњу реч (ред је да твоја буде последња, и тако ми је милије), него само као мали додатак, ПС, претходном свом коментару – закључну поенту у односу на Аву Јустина.

Без обзира да ли Ава јесте служио на српском, или није, или је то чинио само понекад и тајно, стидећи се свога чада (превода Литургије) и кријући га као урода иза зидина ћелијских и тамо га тајно љубећи, остаје историјска чињеница: он је у СПЦ утемељио праксу служења на савременом српском језику (са формулисаним богословским образложењем). И оваплотио је – (ако не у себи, светитељу, онда ) у својим ученицима (или „ученицима“). А они у свему народу.

Здравствуј у Господу, и од Бога ти помоћ у дјелу!

Коментатор с надимком Евсевије

Categories: Разномислије

Tags: Никола Маловић, коментатор Гремлин, коментатор Евсевије, св. Јустин Поповић, црквенословенски језик