Схиигуман Авраам (Рејдман): Како глумимо смирење

Смиренословље је веома распрострањена прелест, то јест лажна врлина када човек себе унижава речима, али му је срце далеко од тих речи – не осећа то у срцу

Било је то давно када сам питао свог духовног оца игумана Андреја (Машкова) шта је то заправо кротост, шта то значи. Тада сам био млад и неискусан. Изгледало ми је да ако добијем прецизан одговор да ћу одмах и усвојити ту врлину, и онда ће све бити у реду. Међутим, нашао сам код светог Јована Лествичника у Лествици како он каже да смирење искорењује све страсти. Зато сам страшно ревновао да задобијем смирење и кротост, не би ли тако искоренио све остале страсти. Како оно каже стара народна: да јединим ударцем убијем двије муве. Али, у стварности кротост се стиче кроз велике борбе, некад на жалост и кроз многе тешкоће, чак и падове – и заиста се за оне који су стекли смирење може рећи да су близу савршенства, или да ходе путем савршенства. Хтео не хтео, дошао сам до те спознаје кроз дуги низ година горких искустава. Обратио сам се тада оцу Андреју са питањем: „Шта је то смирење?“ А он ми је дао потпуно неочекиван одговор, чак ми се чинио неприкладним. Рекао ми је да је смирење када се човек не узда у себе. Био сам веома разочаран његовим одговором. Помислио сам: „Шта он то говори и какве то везе има са мојим питањем?!“, али нисам му ништа рекао. Мислим да је осетио како се не слажем са њим и једноставно је прекинуо разговор; а ја сам много година касније схватио то о чему је он говорио: Смирење је када се у потпуности уздаш у Бога, а себе сматраш грешним и ништавним. Отац Андреј је ово рекао из искуства, јер он је заиста био кротак и смирен човек.

Веома често ми не разумемо шта је то право смирење, шта значи то да себе заиста сматраш најгорим. Па тако, уместо да постајемо кротки и смирени, ми заправо почињемо да се бавимо смиренословљем тј. причамо о смирењу. Смиренословље је веома распрострањена прелест, то јест лажна врлина када човек себе унижава речима, али му је срце далеко од тих речи – не осећа то у срцу. И овај порок је у толикој мери присутан да је веома тешко не пасти под његов утицај. Има једна прича о „разборитом“ монаху. Он је тако уверљиво умео да говори о својој грешности да би му његови слушаоци одмах поверовали, а када би се то десило, овај монах би се растужио. Разумете ли? Замислите себе на његовом месту, јер сви ми бар повремено долазимо у сличне ситуације. Кажемо: „Да, грешна сам“, и то делује веома смирено, или кажемо: „Нисам много образована, и мало читам“. Ако особа којој ово кажемо заиста покаже да верује да смо такви, ми ћемо се узнемирити, и неће нам се то баш допасти. Заправо, ми себе називамо грешницима, необразованима, говоримо о својим промашајима како бисмо били велики у очима људи који поштују врлину смирења и кротости. Ми се да тако кажем по мало вулгарно хвалимо кад говоримо: ја сам лош, јер очекујемо да особа којој то говоримо каже: а не, ти си добар. Ма не ја сам лош. Не, не ти си заиста добaр. Не, ја сам грешник. Ма не, о чему ти то говориш. Е то нам годи, и веома је тешко од овога побећи.

Мој духовник отац Андреј никада о себи није тако говорио. Не постоји ситуација у којој је он о себи лоше говорио, на пример: Грешник сам, или слично томе. Међутим, кад год би био повређен, понижен или када би га презирали, никада није на то реаговао. Једном приликом су га страшно, заиста ужасно повредили. Већ је имао дужност настојатеља (још увек није био игуман, али је вршио дужност настојатеља). Десило се тако да је једом морао да оде да причести болесника. Беше јутро, а по манастирском типику тада се служи полуноћница. Био је пост. Певао се тропар Се жених градјет в полуношчи… и сва братија је стајала у броду цркве. Будући да је отац Андреј пошао са светим даровима да причести болесника, није са собом понео монашко одело тј. расу и пану. Они који су требали да му то донесу закаснили су, а отац Андреј, будући веома братољубив и монахољубив, одлучио је да заједно са братијом оде у брод цркве. Тако је он ушао у цркву без расе, а намесник му рече: „Ти си као Јуда.“ Замислите то: рећи тако нешто човеку који је тада већ превалио педесету годину, имао мноштво духовне деце, који је одрастао у благочестивој породици, који је од своје тридесете године живео у Глинској пустињи, у којој је духовни живот заиста цветао. Био је тако примерног живота да му нико ништа није могао приговорити. И њему, човеку тако узвишеног живота, пред свом братијом неко да каже: „Ти си као Јуда!“ Сам отац Андреј ми је после причао о овом догађају. Веома сам се узнемирио због тога и питао га: „Како је намесник могао да каже тако нешто?“ А отац Андреј је одговорио: „Ма био је слаб“; и ниси могао да кажеш да је он био љут на тог човека.

Има још много примера када је отац Андреј био понижаван и вређан. Међутим, иако би био повређен није се дуго љутио, све би брзо заборављао. Говорио је да и светитељ може да буде увређен, али гнездити увреду у срцу, није добро. Много тога занимљивог могло би се испричати о кротости и смирењу оца Андреја, међутим само ћу поновити да од њега никада нисте могли чути: „Грешан сам, лош сам, незналица сам.“ Нити је он икада нешто добро и лепо рекао о себи, о свом духовном животу и искуствима духовног живота, али кад год се дешавало да покаже смирење и да се вежба у трпљењу – то није пропуштао. Наравно да овакво његово смирење и кротост нису били од њега, већ је то био дар Божији. Он је заиста био пример непатворене, искрене кротости.

Питање: Ја себе заиста сматрам грешном и ништавном. Како да знам да ли је то осећање аутентично?

Одговор: Чини ми се да ти не мислиш баш тако како кажеш. Иначе би се то видело из твог понашања и настројења. Свако ко себе заиста сматра грешним, ништавним, безвредним свакако никада и никога не осуђује, не гневи се и никоме не противречи. Другим речима, једно је када себе сматраш таквим у свом уму, а сасвим друго је када то стварно и искрено осећаш у свом срцу. Када је свети Доротеј рекао свом старцу светом Варсонуфију Великом како мисли да је он најништавнији од све творевине, старац му је одговорио: „Чедо моје, то је гордоумље.“ Али ава Доротеј, за разлику од нас, беше мудар човек и одмах је разумео зашто је старац то рекао; па признаде: „Да оче, то јесте городумље, али знам да треба тако да мислим о себи.“ Тада му је свети Варсонуфије Велики рекао: „Сада си крочио на пут кротости.“ Наиме, ава Доротеј је схватио да у суштини себе није сматрао најгорим од свих, већ је има само теоријску представу о неопходности таквог начина размишљања, али у стварности није имао у себи укорењено искуство таквог мишљења и настројења. А ово је веома важно.

Наравно да могу себе да почастим које каквим увредљивим именима, али то је више да бих си дао одушка. „Е лудо једна види шта си урадио!“ (кад на пример урадим нешто лоше). И шта с тим? Јер то не значи да себе сматрам глупаком; ја и даље мислим да сам паметнији од многих. Иако негодујемо сами на себе, ми ипак то чинимо на један самодопадљив начин. Зар није тако? Заиста је веома тешко да се човек научи да не глуми, да се не претвара.

Питање: Свети Оци кажу да је смирење када себе сматраш горим од свих. Како се то може достићи? И шта је то лажно смирење?

Одговор: Лажно смирење је оно које се испољава, показује. Пре свега, оно подразумева јако изражено кротко, повучено држање. Као друго, то је смиренословље: такав човек говори за себе како је велики грешник и како је најгори од свих, али када заиста треба да поднесе увреду или понижење такав одмах пада у ватру и неодступно се бори за своја права. И као треће, лажно смирење се још испољава у томе што човек непрестано у мислима понавља већ научене поуке светих отаца о смирењу и кротости, мислећи да су то његове мисли, али суштина тих поука не допире до његовог срца.

Из срца не излазе само „зле мисли“, већ и све људске помисли. Човек мисли срцем, ако тако може да се каже тј. ако срцем није у нешто убеђен, то значи да уопште и није убеђен – било то нешто добро или зло. Ево на пример, прочиташ код светог Григорија Синаита да човек треба себе да сматра горим од свих. И онда кренеш да понављаш: „Гори сам од свих,“ али ако се твоје срце не саглашава са тим речима, то значи да ти то у суштини не мислиш. Твоје смирење је умишљено и немаш праву слику о себи. Ако си смирен срцем, онда си заиста смирен. Можеш да немаш никакву представу о смирењу, никакве дефиниције, али оно је ту. Али, исто тако, можеш у срцу да имаш и мисли праведног Авраама да си прах и пепео, или као пророк Давид да си црв, а не човек, али да истовремено пристајеш на помисао: „Ето, ја сам црв, а не човек, зато сам бољи од многих. Јер они себе не сматрају црвима, док ја то мислим. Зато су они црви, а ја човек.“ Човек мора много да пази на себе да не би постао плен овакве обмане.

Увек се морамо сећати да нам је све од Бога даровано. Свака истинска и заиста стечена врлина јесте дело благодати. Човек мора да прави разлику између врлине коју стиче благодаћу Божијом и када себе присиљава да поступа и живи врлински. Зато оно што највише помаже у стицању врлина је Исусова молитва. Све што долази од непрестане, покајне Исусове молитве је аутентично. Човек мора да буде веома опрезан када се ради о присиљавању себе зарад стицања неке врлине, да не би био ухваћен у замку, па да то присиљавање не постане делање. Нећемо чак ни приметити када се то деси, јер то делање не мора да буде спољашње, пред људима, већ унутрашње, мислено.

Према томе, најважније је да нађемо своју меру кротости и смирења коју искрено можемо срцем да усвојимо, па одатле да кренемо даље принуђујући себе на веће подвиге.

Схиигуман Авраам (Рејдман) је духовник Ново-Тихвинског манастира у Јекатеринбургу

Преузето са странице манастира: sestry.ru

Превод са енглеског језика: Сестринство Тројеручице – Шибеник

Опрема: Стање ствари

(Право слово)

Прочитајте још

Ново-тихвински женски манастир св. Александра Невског у Јекатеринбургу

Наш манастир је основан 31. децембра 1809. године личним декретом Цара Александра I. Почетком XX века у Ново-Тихвинском манастиру било је око 1000 сестара и шест храмова. Од самог почетка манастир је био општежитељни и сестре су живеле по строгом типику: имале су заједничку имовину, заједничку трпезу и заједничка послушања. Све су обављале сложно, с љубављу и са молитвом. У манастиру се налазила Тихвинска икона Мајке Божије (репродукција древне чудотворне иконе).

Цар Николај II је 1918. године са својом породицом у Jeкатеринбургу био у заточеништву у кући Ипатјева. Сестре Ново-Тихвинског манастира биле су последње које су се старале о Цару и његовој породици: сваки дан су Царским заточеницима доносиле и преко чувара достављале намирнице неопходне за живот – јаја и млеко.

После револуције манастир је затворен, а у главном храму, сабору светог Александра Невског, налазио се етнографски музеј. У осталим просторијама била је војна болница. И данас се у многим старим манастирским здањима налазе болничка оделења. Манастир је обновљен 1994. године.

Посмртни остаци нађени код Јекатеринбурга припадају Романовима

See more

Као и у прошла времена, сав живот сестара посвећен је молитви и служењу ближњима. Манастир се бави изградњом и обновом храмова као и харитативном делатношћу. Сестринство се такође бави и иконописом, шивењем, везом и богослужбеним појањем. Појавила су се и нова послушања: сестре преводе и објављују духовну литературу, проучавају историју обитељи и епархије. При манастиру су активна два подворја, једно у селу Меркушину близу града Верхотурја, а друго у сеоцету Јелизавет, једном од административних центара јекатеринбуршке области.

„Онамо, ‘намо за брда она…“: Српске патриотске песме

Србиja… У овом називу jе толико топлине, толико душевности као у имену рођеног човека. Србиja… Кажеш и одмах у мислима се поjaвљуjу долине заливене сунчевом светлошћу, зелене падине невисоких планина у коjима су сакривени древни манастири, свуда срдачност и гостољубивост.

Данас братски српски народ преживљава тешка времена. Са жељом да им пружимо духовну подршку, снимили смо диск са српским патриотским песмама да подаримо Србима.

Наш манастир са Србиjом везуjу дуги приjaтељски односи. Ми смо много пута посећивали ову земљу коja обилуjе древним православним светињама и памтимо то да су Русиja и Србиja нераскидиво везани узаjaмном љубављу и подршком, тим везама о коjима jе у 19. веку писао руски свештеник Константин Образцов у песми „Рођена Србиjо, сестро Велике Русиjе“:

Рођена Србиjo, сестро Велике Русиje,
Какав тежак крст носиш ти на себи!…
Под притиском хорде неумољиве и дивље
Ти си искрварила у мученичкоj борби…

Рођена Србиjo, ми сви с тобом патимо,
Вољена сестро, ми веруjeмо као и ти,
И молимо се с тобом, и чврсто се надамо
Да ће помоћи да носимо своje крстове…

Буди jaкa, истрпи!.. Бог je у истини а не у сили,
И истину свету ће поново показати Божанство:
Христос je био на крсту, патио и био у гробници,
Али тамо je и показао Он победу Истине.

Из гроба Он je васкрс’о и радост Васкресења
Запалио jе у срцима људи, као сунце на небесима
И у шлемовима воjници од страха и збуњености,
Као сенка, немоћни, пред Њим су се претворили у прах!…

Срби имаjу овакву узречицу: „Ко ће помоћи Србиjи? Само Бог на небу, а Русиja на земљи“. Ми сада Србима можемо помоћи само jедним – с духовном подршком, зато ми и певамо за њих ове песме.

Оне говоре о отаџбини, о лепоти српских земље, о храбрости њених бранилаца, о њеном слободољубивом народу… И мада већина српских патриотских песама говори о трагичним догађаjима из живота српског народа, ипак у њима нема никакве потиштености, оне су испуњене вером у Божjу помоћ.

На снимању овог диска помогао нам jе житељ Jeкатеринбурга, Србин Иван Коматина, коjи се пре неколико година преселио у Русиjу. Иван jе подробно испричао шта се догодило у различитим периодима српске историjе, да бисмо могли да проникнемо у дух времена и патриотизам Срба.

Може да се поjави питање: зашто монахиње певаjу патриотске песме? Као одговор можемо да наведемо речи jедног нашег свештеника: „Певаjу баш зато што су монахиње. Ко jош осим монахиња може да дочара, своjственим овим песмама дух Православља, дух жртвовања и дух братске љубави jедног према другом. Снимивши оваj диск са српским патриотским песмама часне сестре извршиле то што jе налагало срце“.

Српске патриотске песме
1. Химна Србије Боже правде
2. Химна Краља Николе (Црна Гора)
3. Ој Косово, Косово
4. Бој на Косову
5. Видовдан
6. Кнез Лазина песма
7. Србска тробојка
8. Песма посвећена Косову
9. Ој Србијо мати
10. Романија
11. Востани Сербије
12. Тамо далеко
13. Ораховцу башто рајска
14. Химна Светом Сави

(Српска страница Манастира)