Ребека Вест путовала је у неколико наврата по Краљевини Југославији, праћена Станиславом Винавером. Пред сам немачки напад на Југославију завршила је своје монументално дело Црно јагње и сиви соко
Станислав Винавер на поштанској марки Пошта Србије (Извор: Википедија)
Један сат тог поподнева седели смо на стеновитим странама брда посутог великим плавим цветовима и наном, гледајући на равницу око Подгорице, исечену на делове налик на танке комаде торте какви се служе у отменим кућама, уредно засађене кукурузом и дуваном, јабукама, смоквама и бујним дудовима. Облак прашине који се брзо кретао путем кроз уредне парцеле говорио је да је мој муж заборавио шешир у ресторану у Подгорици и да је Драгутин отишао по њега. Већ је било топло, над нама је било јасноплаво небо а прамење беле измаглице беше попут шала прострто ту и тамо по равници. Један облачић налик на играчку ослонио се о заобљену стену повише нас. Шеткала сам наоколо берући цвеће, не много удаљена од двојице мушкараца. „У енглеском“, чух мога мужа како каже, „не постоји одговарајућа реч за француско banaliser“. „То је знак безосећајности“, рече Константин, „јер банализовање је један од најважнијих процеса у животу. Постоје две врсте банализације, она која долази одоздо, и она која долази одозго. Прву сам осетио када сам био успешан. Јер повремено сам бивао успешан, успешнији него било ко други у Југославији. Писао сам комаде који су били толико популарни да су се људи газили на смрт само да би ушли у позориште. Писао сам романе због којих људи у Београду нису могли да причају ни о чему другом. У то доба новинари су стално долазили да ме интервјуишу, а ја сам примећивао да су из мојих одговора уклањали све оно што је било специфично моје, све оно што је моје комаде и романе чинило успешним. Често сам желео да питам: ‘Зашто мислите да су вас ваши уредници уопште слали да ме интервјуишете ако не због оног што је само мени својствено, а што ви тако вешто уклањате из мојих речи? Зар не схватате да сам баш због тога што мислим и пишем на тај посебан начин ја омиљен писац а ви новинари?’ Но, наравно, нисам то учинио. Зато је глупост вечна; паметни људи имају друга посла до да исправљају будале“.
„А онда, када сам схватио да не могу да пишем довољно брзо да бих од тога издржавао жену и децу, па сам постао чиновник владе, открио сам другу врсту банализације. Јер, писао сам говоре за наше министре, и то говоре који нису били добри него величанствени, какве им нико на свету не би написао боље од мене, велики по себи, изузетни, најприкладнији могући. Но на моје запрепашћење министри су их мењали, исто онако како су новинари мењали моје речи. Банализовали су их. Говори које је исписивало моје перо били су мудри, вредни памћења, убедљиви. Но изговорени, нису звучали боље од оног што би могао рећи пиљар из неког малог, досадног места, заборављали су се истог часа када би били завршени, нису могли убедити никог ни у шта. Но природа ове банализације није била иста као она новинарска, иако тако можда изгледа на први поглед. Јер једна је доносила сиромаштво и анонимност, а друга богатство и славу. А то је оно што иде уз положај министра. Јер понекад неки од њих није мењао ништа у ономе што сам написао, говорио је тако да му је публика клицала, спремна да пође за њим и у смрт; и тај би увек изгубио положај и бивао осрамоћен. То је оно што не могу да разумем: да до сиромаштва и богатства води један исти пут. Али овде ми је сасвим добро, јер нема ничег осим камена и сунца“.
(Извор: Википедија)
Драгутин је већ дуго био одсутан, а када се вратио беше задовољан попут лекара који је открио да његов пацијент, за кога је сумњао да је анемичан, ипак има довољно црвених крвних зрнаца. „Тај град је ипак још жив“, рече он; са уживањем нам је демонстрирао како му је један Подгоричанин који није марио за закон намигнуо и раскрилио капут показујући џепове препуне шверцованих цигарета. „Пробајте једну“, рече Драгутин, „добре су. Нису, наравно, тамо прављене. Али, чекајте. Ако хоћете да видите Скадарско језеро како треба, морамо одмах кренути“. Испесмо се међу стење испрано кишом и сажежено сунцем до хируршке чистоће. Код велике бетонске цистерне застадосмо да сипамо воде у мотор и погледамо групу девојчица које су седеле око дебла једног платана док су њихове црне и беле овце пасле у оближњој сенци. У овом делу Црне Горе жене више немају ону византијску укоченост и више наликују Ди Моријеовим[1] војвоткињама, одликујући се истим оним нумизматичним профилима, усправним, трезвеним достојанством, и оном суштинском једноставношћу, пријазношћу и непоколебљиво лепим понашањем. Овим девојчицама недостајали су само машне, тениски рекети и дечаци у морнарском оделу да би биле исте као ликови које смо навикли да виђамо у старим бројевима Панча[2].
„Зар ово није једно од светских чуда?“ упита Драгутин, када после неколико кривина избисмо на место одакле смо угледали Скадарско језеро; и доиста, у поређењу са неким другим призором овај беше као змај према осталим животињама. Кроз дубоки фјорд негде око хиљаду стопа испод нас, једна река утицала је у језеро, полако, онако како би вода која капље падала у буре са меласом. Јер то језеро заправо и није вода, већ блато. Зелено је попут језерца на неком енглеском травњаку, али није ни приближно толико течно. Готово да је у чврстом стању; одрази на њему нису површинске слике које ће и најблажи поветарац узбуркати и избрисати, већ фотографије утиснуте у осетљив желатин. Фотографисани облици били су строго геометријски. Фјорд је описивао криву, а између њених зелених маргина река је – следећи исту криву – исписивала свој спори, змијолики ток. Стеновити свет који је уоквиравао језеро био је издељен у веће и мање троуглове. Виши врхови имали су оштре горње углове, нижа брда и острва чучала су под тупим углом, а под сваким троуглом, изузев највиших врхова, налазио се обрнути троугао одраза, чвршћи, тврдоглавији, не одраз већ чињеница, јер беше забележен у тој вискозној материји. Архипелаг на ушћу фјорда наликовао је стаду крупних оваца заробљених у Саргасовом мору; светлост се са језерске површине између острваца одбијала као бела, непрозирна измаглица која се не може пробити у горње слојеве ваздуха. У овом крајолику са материјом се догађало оно што се догађа када, како се каже, време стоји. Ништа се није кретало. На сивој стени патуљасто дрвеће и жбуње расло је тако ниско међу великим камењем да је изгледало као приковано за њу; у зеленкасти желатин утицали су река и одрази, чак и светлост, понирали су и кочили се у њему. Било би логично наићи на такво згушњавање у тропским крајевима, но док смо га посматрали осећали смо на лицу свежи ветар који је допирао са мора и планинских врхова. Природа је овде била апсолутно неприродна, и огромност тог пространства које се пружало докле год је око могло да допре, а допирало је далеко са висине на којој смо били, изазивало је узнемиреност. Осећај је био сличан открићу да ноћна мора неће трајати само у часу после поноћи, већ читаву ноћ и читав дан, да неки историјски период садржи само ужас и ништа друго. Но призор је ипак био леп, толико леп да се запрепашћени поглед није могао одвојити од њега.
„Једно дете нас гледа иза оних стена“, рече мој муж. „Правите се да га не видите, можда ће нам прићи“, рече Константин, „но морамо бити врло опрезни, овде су чак и мала деца стидљива и поносита“. После десетак минута девојчица напусти своје скровиште, но тада је била у друштву још једног детета. „Добар дан, децо“, рече Константин. „Реците ми, молим вас, да ли је оно острво са два врха Врањина?“ Нису хтеле да буду неучтиве. Пришле су нам, иако невољно. Било им је можда десет година, и биле су одевене у грубе хаљине од домаћег сукна и шарене вунене чарапе, преко којих су носиле опанке. Држале су дугачке врбове прутове, а мало даље њихове овце, црне и боје прашине, шириле су се падином налик на лепезу која не престаје да грицка. Једна је била плава, а друга тамнокоса, са праменовима изнад чела и на слепоочницама од сунца избледелим до боје меда. Обе су биле лепе, а њихова подробна и пажљива лепота побринула се за све, исписујући лук обрва или горњу усну чудесним мајсторством. Биле су и изузетно достојанствене. Свака црта на њиховом лицу, сваки део њиховог тела били су како треба. Биле су поносите онако како су то добри људи при сусрету са странцима, ни мало осорни али ни претерано предусретљиви.
Црно јагње и сиви соко Ребеке Вест (Фото: Делфи)
Било је јасно да их је Константинов изглед привукао. Тај мали, дебели човек са животињском њушком и густим црним коврџама изгледао им је сам по себи као дивна, забавна представа. Но то нису показале ни подругљивим осмехом нити неким непристојним гестом, већ озбиљним, опчињеним осмесима. Попут малих принцеза беху научене да увек буду љупке. Један дечак попе се уз брдо и стаде уз њих, без икакве сумње и сам мали принц. Потом приђе још једна принцеза, а мало затим још један принц. Тако прекрасни, њих петоро се поређаше, а Константин седе на један камен и поче да просипа ону опробану и моћну магију која се скривала под његовим црним коврџама; ширио је руке, пућио уста, колутао очима, а глас му се пео и застајао у одсудном тренутку, тако да су његови слушаоци цичећи изговарали последњу, кључну реч. Тако је, пре много векова, неко његове крви можда очаравао посетиоце базара у древном азијском граду. Ускоро деца почеше да наваљују с питањима, гушећи се повремено од узбуђеног смеха, а ту и тамо су га терала да се врати и промени оно што је рекао, јер је прекршио неку конвенцију за причање бајки.
Уопште не знам коју им је причу причао. Обично нам је преводио своје разговоре са људима које смо сретали, али сада је био исувише сретан и обратио нам се свега два пута. Једном се окренуо на камену и рекао: „Имају име за сваку овцу; врло су лепа“. А потом, мало касније, када се још једна принцеза узверала стазом и прикључила групи подно његових ногу, девојчица која је своју браду држала тако као да је већ много пута стајала пред судијама које је дубоко презирала, он је поздрави, па нам рече: „Ово је врло занимљиво. Зове се Горда. То је као када бисте ви своје дете назвали Поносна. Мора да постоји неки посебан разлог што су је родитељи тако назвали“. Док је говорио, деца су га посматрала као да разумеју, једва приметно климајући главом, паметних, блиставих очију, засенчених суздржаношћу. Очито су се дивили посебности своје другарице, у чему год да се она састојала, и знали су историју њеног имена, али нису о томе хтели да говоре пред непознатим људима. Стога одбацише своју озбиљност пре него што их је потпуно обузела и заграјаше, молећи Константина да настави с причом.
Ребека Вест у Лондону 1960. (Извор: Артадемик)
Но мала, плавокоса принцеза која се прва попела уз брдо није му посвећивала потпуну пажњу, мада је испочетка била једна од најпажљивијих слушалаца. Погледавала је у мог мужа и мене, осећајући се све нелагодније. Као гости, ми бесмо запостављени. Покушала је то да исправи упутивши нам личан, љубак осмех; но савест јој је рекла да то није довољно, те није могла да седне и настави да слуша. Стога се спустила мало низ брдо до места где је расло нешто цвећа и почела да за нас прави одговарајући, свечани букет, прописане величине и разноврсности. Била је то велика жртва, и повремено је једва издржавала. До ње би допро смех који би се проломио у групици од које се беше одвојила, и она би јој се на кратко опет прикључила. Но поглед би јој још једном пао на нас, па би се сабрала и вратила свом задатку. Када је букет по њеном схватању постао довољно добар, лаким кораком нам је пришла, дала ми га, наклонила се и пољубила ме у руку. За тренутак нисам могла да поднесем да оде од мене; загрлих је, и додир тог изузетног бића које је припадало удаљеној и супериорној раси осетих као слетање лептира на прст. Подносила је мој загрљај учтиво, смешећи се и гледајући ме у очи, а и мом мужу упутила је поздрав, но оног тренутка када сам је пустила полетела је као муња да се придружи кругу око Константина.
Отишла сам до кола и узела колаче које смо понели из Колашина, затекавши Драгутина како седи на хауби и покушава да наведе једну корњачу коју је успут нашао да проба чоколаду. „Није само трава добра“, говорио је. Однела сам колаче Константину; само сам му их тутнула под нос да га не бих прекинула. Истог часа колачи су постали део приче. Његов поглед и даље је био упрт у висине, у удаљене куле и куполе које је дочаравао, а глас му је бродио на силним таласима који су на ове планинске стране избацивали јунаке, џинове и царске кћери. Гестом чаробњака он дозва к себи плавокосу принцезу и предаде јој колаче, наложивши јој да сваком детету да по један. „А сада клекните!“ нареди он. Они се спустише на колена. „Узмите први залогај!“ Сви га послушаше. „А сада други! А сада трећи!“
Мислим да им је рекао да су то чаробни колачи и да ће их прва три залогаја спасити неке несреће или им подарити неку врлину, и мада су помало сумњали, ипак су му у потпуности веровали. Гушили су се од смеха док су јели, али су између залогаја гледали колаче свечано; но њихови језици, који нису признавали магију и који су сместа препознали добар слаткиш, излетали су и купили мрвице, и то је на крају превладало. Сели су, и полако и са уживањем довршили колаче, док их је Константин ћутке посматрао, шаком подупрвши браду и лакта ослоњеног о колено. Иза лепоте коју су представљали, огромно Скадарско језеро гледано са висине, са сивим пирамидама стена које су се, иако заробљене у лепљивој маси зеленог желатина пеле ка подневном небу, било је идеограм који је земља сама собом исписивала, исказујући сопствену чудовишност.
Oдломак из књиге: Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, Вулкан издаваштво, превод Ана Селић)
Ребека Вест рођена је 1892. године у Лондону од оца Чарлса Ферфилда, Ирца, и мајке Изабеле Мекензи, Шкотланђанке, под именом Сисели Ферфилд. Једно време живела је са Хербертом Гордоном Велсом, чувеним аутором Времеплова, Рата светова и Невидљивог човека, и као његова невенчана супруга и родила му сина Антонија Веста, такође познатог британског писца. Са Велсом била фабијански социјалиста и члан левичарског Блумсбери круга, изузетно утицајног неформалног удружења чији су чланови били Арнолд Тојнби, Форд Медокс Форд, Олдс Хаксли, Џорџ Орвел, Вирџинија Вулф, Мејнард Кејнс, и многи други. Постала позната као писац романа и многобројних есеја и приказа. Удала се за Хенрија Ендруса, енглеског банкара, и с њиме као гост југословенске владе путовала у неколико наврата по Краљевини Југославији, праћена Станиславом Винавером. Пред сам немачки напад на Југославију завршила своје највеће, монументално дело, Црно јагње и сиви соко, због кога је после рата проглашена за Даму британске империје. У Југославији се дружила са Винавером, кога је у својој књизи назвала “Константин”, и Аницом Савић Ребац и њеним мужом Хасаном, српским четником у балканским ратовима и Првом светском рату. За Другог рата и после помагала члановима Југословенске војске у отаџбини, због чега су је комунистичке власти прогласиле персоном нон грата и њено име и дело забранили у социјалистичкој Југославији.
[1] Du Maurier, George Louis Palmella Busson (1834–1896), енглески илустратор и писац, деда познате списатељице Дафне ди Морије (Daphne Du Maurier). – Прим. прев.
[2] Punch, лист у коме је Ди Морије објављивао своје карикатуре и илустрације. – Прим. прев.
Categories: Преносимо
Оставите коментар