Англосаксонци имају машинерију која већ пар векова ради у свези обавештајног апарата, школства, војске, медија. Ми вероватно од Аписа наовамо не знамо ни где смо шупљи, пише коментатор „Ко смо, ко су нам (не)пријатељи?“
Извор: Стање ствари
Потпуно сте у праву за прву примедбу, сад читам шта сам написао (има и типографских грешака) и стварно делује да сам нпр. Карађорђевића и др. убројао у добронамерне људе, а не мислим тако. Суштина коментара је: на окупљањима под диригентском палицом САД амбасадора, тамо међу представницима опозиције, дијаспоре, Цркве и др. можда је стварно било неког часног ко је веровао да руше комунисту Милошевића за добробит народа. Али то данас уопште није битно. Није много битно ни какав је Милошевић био Србин. Његов режим, боље рећи државни апарат, рушен је у оној мери у којој је представљао потенцијалну опасност за неки будући српски отпор, а не у мери Милошевићеве моралности или способности. Сложићемо се, сигурно, да је мислити да српска дијаспора у земљама домаћина може да надмудри домаће службе и не буде упрегнута у њихове интересе исто као ићи у страну војску као плаћеник и мислити да ћеш погинути као родољуб.
Сходно томе, потпуно је небитно данас да ли је Артемије (или Коштуница, или били ко други чији лик данас брани још понеки Србин) био частан човек када је код САД амбасадора, са Батићем, Весном Пешић, Ђинђићем и другима потписивао „меморандуме“ у Сент Андреји, Бањалуци или где већ.
Стефан Каргановић: Дража Михаиловић, морални светионик васкрслог Српства
Англосаксонцима се може свашта спочитати, али ко их бар мало познаје, зна како су темељни у остварењима својих наума. Владика Артемије је био „добар“ док је рушио Милошевића и само су ретки ван власти попут нпр. пок. Ђурђевића тад критиковали његова састајања са Клинтоном, Олбрајтовом и другим злотворима. Из власти су га нападали на КиМ исти они који данас носе Вучићеве слике у Митровици и мисле да Српска листа помаже Србима, па да не трошим речи на њих. Артемијеви следбеници ће рећи да се он само борио за опстанак Срба на КиМ – и ту намеру нико частан не може да негира. Али знамо који пут добре намере могу да поплочају, па су и он и други били само део англосаксонског плана кувања српске жабе. Када је завршен посао рушења државе (да, оне којом је владао „комуниста Милошевић“), уместо њега је „откривен“ кооперативни Сава из Дечана, па владика Теодосије, па је уз помоћ других „кооперативних“ људи из СПЦ Артемије протеран и могао је слободно по Шумадији, Љуљцима и „катакомбама“ да се „бори против екуменизма“, да ратује са остатком СПЦ у несрећним расправама о томе да ли се пости на води или уљу суботом. Англи не прљају руке, мајстори су да нађу „корисне идиоте“ (useful idiots) који ће чак и вековима касније „домаћима“ да изгледају као неки локални хероји или великани. То што Ви сматрате да је неоправдано спомињати владику Артемија поред имена петоколонаша могу да поштујем као мишљење, имате и право да га правдате да се није сналазио у политичком вртлогу … на пример, верујући у добронамерност емисара из САД. По мом скромном мишљењу, дозволићете, наивност у оправдавању ових дела (и последица!) није мања од наивности покојног епископа.
Да направим паралелу: потпуно је небитно да ли је неки партизански официр нпр. из Лике, чију су породицу поклале усташе а он током рата није хтео да украде ни лешник, био високоморалан и као частан човек под командом Броза учествовао у стрељањима шумадијских „кулака“ (читај: српских домаћина), „сарадника окупатора“ (четника), итд, а после није хтео да се лакта, него је завршио у скромној кућици негде у Банату. Он је направио исту штету српском роду као нпр. његов „неморални“ земљак, који се увалио после рата у неку вилу на Сењаку! Како су само драгоцени записи Драгана Крстића! Како он прецизно описује ове људе, удбаше чије су сестре силовали и убили балисти на Косову, или комунисте из других страдалих српских крајева који се „свете“ по Београду терором над преживелим Србима. И штета што није доживео да опише наше велике опозиционаре, радикале, антиекуменисте, екуменисте и рокере, артемијевце и акакијевце, режимлије и опозиционаре – каквих су све ту бесплатних сарадника (незнањем) англосаксонске и друге службе пробрале и усмериле векторски тамо где им одговара…
Постављати овде слике владике Артемија са Клинтоном, Олбрајтовом и др, нема смисла данас. Болно је, у праву сте. Али морам да приметим да многи чланци које сам имао сачуване у архиви о овој теми (а и неким другим) више не постоје, а мистериозно нису сачуване ни у репозиторијумима и хемеротекама веб архиватора. Остаје понеки детаљ, патрљак информације попут ове са странице Пастир добри посвећене раду владике Артемија:
Извор: Пастир добри
Англосаксонци су јако темељни, имају машинерију која већ пар векова ради у ефикасној свези обавештајног апарата, крема њиховог школства (институти и универзитети), војске, медија итд. на остваривању циљева. Ми вероватно од Аписа па наовамо не знамо ни где смо шупљи.
Коментатор с надимком Ко смо, ко су нам (не)пријатељи?
Categories: Разномислије
Ko smo mi. ?
Odgovor je vrlo jednostavan.
SRBI I SRPKINJE.
Ko su nam neprijatelji. ?
Odgovor je vrlo jednostavan.
POGLEDAJ KALENDAR ISTORIJE.
Srbine moj.
Srpkinjo moja.
KALENDAR SRPSKIH NEPRIJATELJA.
UVEK ISTI.
KROZ VEKOVE.
UVEK ISTI.
KROZ EPOHE
UVEK ISTI.
KROZ SISTEME.
UVEK ISTI.
Pitanje za sve Srbe i Srpkinje je:
Jesmo li mi Srbi i Srpkinje. ?
Odgovor je vrlo jednostavan.
DA. JESMO. UVEK.
Хвала што сте издвојили коментар као засебан прилог. Немало сам се изненадио кад сам малопре видео чланак. Мислио сам да објављујете само текстове људе који су регистровани корисници на порталу, сарадници и др. Коментар је мало уређен, захваљујем (пар италика, линкова, слика поменутог чланка и др). Штета што је пренет са скоро свим грешкама у куцању из оригинала, али да не цепидлачим око небитних ситница. И наслов са Џонијевим стихом одговара.
Одлично што се у оквиру чланка појављују линкови на Крстића, да људи могу да виде „Психолошке белешке“. Да будем искрен, ја не сматрам да је тај његов психолошки приступ најбољи, али његови записи су драгоцена ризница и извор из прве руке за времена за која видим да су их многи потиснули и извитоперили у сећању. Поставио бих директан линк једног од Крстићевих текстова на које правим (ин)директну референцу у коментару (до њега може да се дође и посредно оним другим линком који даје претрагу по „тагу“), о удбашу чију су мучену сестру балисти силовали и убили негде код Урошевца:
https://stanjestvari.com/2021/08/31/dragan-krstic-dva-svedocenja-o-genocidu-nad-srbima-u-ndh/
Не знам да ли могу да се нађу на интеренту и друге фотографије и чланци састанака српске опозиције, представника дијаспоре, функционера РС, владике Артемија и других из Епархије рашко-призренске, итд. Већ сам написао да данас већина њих не ради. Ако их неко има, замолио бих га да постави у коментарима. Онако, помало информативно, помало историографски, а и да се подсетимо како смо били (а и даље смо) „предмет обраде“. За детаљисте би било занимљиво видети у листи, а још више и препознати на фотографијама познате и мање познате ликове које стоје на маргинама.
А што се тиче почетне тезе из чланка о Дражи Михаиловићу, не бих много трошио речи на погани цинизам којим нас Американци и њихови рођаци повремено покушавају да „разнеже“: причама о Милунки Савић, Тесли, Пупину и др, понекад филованим нашим наивцима (са и без наводника) који користе твитер објаве амбасаде да укажу на „занимљиве ствари из прошлости“. Ево једног од безброј примера:
https://www.in4s.net/ambasada-sad-u-srbiji-nad-belom-kucom-se-1918-vijorila-srpska-zastava/
Читам: „Био је то само један од гестова који су одражавали солидарност Американаца са српским народом који је ужасно пропатио за време Првог светског рата – наводи амбасада САД на Твитеру.“ Ако икад пожеле да изађу из овог театралног патоса и којим чудом да се стварно солидаришу са нама, не би нам требала српска застава на Белој, него на Жутој кући, у којој су вадили органе Србима, и на бројним другим стратиштима, ратиштима и мучилиштима, од Паштрика до Јадовна.
Кључна реченица из текста:
„Када је завршен посао рушења државе (да, оне којом је владао „комуниста Милошевић“), уместо њега (вл. Артемија) је „откривен“ кооперативни Сава из Дечана, па владика Теодосије, па је уз помоћ других „кооперативних“ људи из СПЦ Артемије протеран и могао је слободно по Шумадији, Љуљцима и „катакомбама“ да се „бори против екуменизма“, да ратује са остатком СПЦ у несрећним расправама о томе да ли се пости на води или уљу суботом.“
@ Ко смо
Честитам вам на добром коментару/чланку. Да ли можете да у кратком коментару концизно одговорите на прво питање у вашем имену? Узгред, у сред овог чланка је баш на правом месту постављен линк на текст Драгана Крстића са врло индикативним насловом – Аутоагресија код Срба. Свака сличност са појединим коментарима није случајна. Хвала.
Шта дефинише Слободана Милошевића као комунисту:
– радничко самоуправљање?
– братство-јединство?
– несврставање?
– једнопартијски систем?
– једноумље?
– контрола медија?
– комунистичка привреда?
Да не буде неспоразума, сагласан сам са безмало свим поентама из коментара, одличан је.
Али недостаје једна, кључна, без које је слика непотпуна: чији су англи корисни идиоти, чија је „чиста“ (невидљива) рука која њих помера?
@дулебг
Да не буде забуне, “комуниста Милошевић” би требало да стоји у тексту увек под наводницима, јер је он тако називан од представника “удружене опозиције” и под том паролом је рушен. Не бих се превише бавио номенклатуром у овом случају. Да кажем кратко да назив у некој мери и има оправдање у смислу да је по историјској инерцији СПС директна наследница СКЈ (СКС), мада је развлачење комунистичког имена дуже потрајало у случају његове супруге. Када је почињало вишестраначје, Савез Комуниста – Покрет за Југославију је био основан, ако се не варам, као официрска странка, у коју су се пребациле партијске ћелије СКЈ у ЈНА и ту је била Мирјана Марковић, затим њен колега са факултета професор Драгомир Драшковић, поред ЈНА генерала. Један део је мутирао у ЈУЛ који нам је дао величине од Вулина до Жељка Митровића, а део је одвојио генерал Стеван Мирковић. Ради подсећања, кратак цитат са Википедије: “Партију су углавном сачињавала војна лица који су били чланови Организације СКЈ у ЈНА, а међу познатијим члановима су били генерали и адмирали: Вељко Кадијевић, Бранко Мамула, Никола Љубичић, Стеван Мирковић, као и познати политичари Александар Вулин и Мирјана Марковић супруга Слободана Милошевића”.
Од изданака ЈУЛ-а, нама је за данас вероватно занимљивије да се бавимо личношћу Жељка Митровића, који ових дана генералски управља биткама за медијски простор, него нпр. генералима који су командовали ЈНА у време распада државе, попут горе поменутог Вељка Кадијевића, за кога пише да је из мешовитог брака Србина и Хрватице из околине Имотског, или начелника Генералштаба оружаних снага СФРЈ Благоја Аџића, смем да кажем убеђеног Југословена и комунисту, рођеном у мученичкој херцеговачкој Придворици, а о којем можемо да размишљамо у светлу Крстићевих опсервација читајући следеће редове на интернету: “Čak 42 člana porodice Adžić, uključujući i generalove roditelje, te dva brata i sestru, ubile su na Božić (7. januara) 1942. godine komšije ustaše-muslimani.”
@Онорије АЕ Илирије
Да будем искрен, оно је за мене и даље питање. У једном делу се тиче српског порекла. Ваш надимак ми је упућивао на Деретића (исправите ме ако грешим), Солин 530, да будем искрен, морао сам и да прогуглам. А можда је и духовита титула у стилу Дамјановића? Нисам Деретићев фан. Сматрам да аутохтонистичкој струји с једне стране треба више сувог и суровог научног метода, а са друге стране свега другог, чак и духовитости. Ту нема места ни за лажне дипломе, ни произвољности, недостаје и научног ауторитета.
Зарањати дубље у прошлост знањима званичне историје је још увек незахвално, до баналности да нпр. Ковић мора да се бори за место на катедри поред другосрбијанаца, а он није неки представник “аутохтониста” у ужем значењу те речи. Тзв. аутохтонистички дискурс је био и остао једна чудна мешавина аматера, шарлатана, сумњиваца, рекао бих и пројеката домаћих али и комшијских служби, па до ликова који по интернету (са по више стотина хиљада прегледа) причају о ванземаљцима. То је можда и циљ, да се смислена истраживања и резултати чак и историографских анализа унапред контаминирају и угуше какофонијом бесмислица. Генетика је показала да су Срби разнородни далеким пореклом (а то јесу, на нечије изненађење, чак и Исланђани), што сматрам да је добро за нека даља размишљања.
Мишљења сам да је добро да ће неки историјски детаљи временом још више испливавати, јер до пре неколико деценија јавно није могло да се прича ни о српској Црној Гори, а камоли нечему дубљем. Да не идем даље, приметићемо да је и данас у јавном и академском простору “некомотно” говорити о нпр. српској Македонији: шта је то тачно, где, одакле, докле, шта је то данас…? Даље, није комотно писати у академским круговима ни о српском Дубровнику, па да наставим ред: шта ми стварно знамо и учимо о нпр. српском Скадру? И тако бисмо дошли до антике.
Више од порекла, мени је Дух оно што одређује Србе. Блиска су ми размишљања попут https://stanjestvari.com/2022/07/22/ko-su-srbi/
Да не дужим, нема смисла: укорењеност на овом простору није само неки аргумент у историјским правима, него и извор великих енергија неопходних за опстанак. Али, не треба заборавити да то не мора бити довољно. Англосаксонци знају да су прекјуче дошли у Аустралију, знају добро и у ком броју и какве сорте су били први насељеници, знају и кога и колико су истребили не ради сопствене угрожености… Али знају и да су они ту сада суверени. Нама можда не мањка корена, али недостаје суверености како у најбаналнијим стварима, тако и у питању голог опстанка.
@ Ко смо
Штета, превише речи потрошено а ништа речено. Само обилажење око вруће каше без покушаја да се укључи сопствени мозак. Значи (Селићев) Дух је оно што чини Србе? Да ли и други народи имају своје ‘духове’, да ли се они разликују од нашег или је наш Дух јединствен? Aко је јединствен, зашто је јединствен, ако се разликују, у чему се разликују и због чега?
Одакле је и када тај Дух изникао? Можда још из доба Лепенског вира кад су се преци сахрањивали испод огњишта или кућног прага да би Дух предака био ту стално присутан? Да ли је корен нашег гостопримства, познатог у целом свету, управо у томе што се сматрало да је у сваком путнику намернику Дух наших предака? Да ли се због тога после сахрана оставља једно празно место за столом да би нам се тај Дух придружио? Да ли је случајно да су то Енглези преузели и своје духове називају ghost а за своје госте имају посебну реч guest?
Да ли је разлаз православне и католичке цркве настао управо због схватања Духа? Да ли је можда разлог за то што западњаци немају ту историјску дубину и наслагу миленијума која је само могла креирати духовно богатство, наслеђе? И идентитет? Да ли на пример Американци имају свој Дух? Да ли српска реч ‘вампир’ коју је преузео цео свет у ствари значи одсуство духа? Врло разочаравајуће, ако већ нисте хтели да ставите прст на чело могли сте наш бар поштедети тих непотребних тривијалности. Барем избаците то питање из свог имена да не бисте даље збуњивали и подстицали да вам се постављају питања на које немате одговор.
@Онорије АЕ Илирије
У тачно 17 реченица сте поставили 15 питања, па од првог коментара на који сам покушао уљудно да одговорим, дођосмо у следећем кораку да нисам укључио сопствени мозак и да треба да променим име.
Ја сам на овој теми “домаћин” љубазношћу модератора, зато сам се и потрудио да одговорим на понешто, а Ви сте као “гост”. Кад преузмете реч у расправи, ви од “госта” постајете “домаћин” који пита. И, какав сте домаћин? Јесте ли чули за српску изреку: Ех, да је домаћин к’о што је гост, где би му био крај? Гостољубље нам је дошло у прастарим временима, а данас и као Хришћани знамо оно што је речено код Мојсеја Мурина (нама далеког по крви црног Етипољанина и његове египатске сабраће), да је гостопримство Божанска заповест, старија од поста заповеђеног од људи.
Мој текст се бави америчким/англосаксонским манипулацијама, примећеним у Каргановићевом тексту, а сад би требало да одговарам, између осталог, да ли је Дух изникао можда још из доба Лепенског вира кад су се преци сахрањивали испод огњишта или кућног прага… Сахрањивање у кући ћете наћи диљем света, од племена Малеку у Костарики, до Чаталхојука, али стварно ми се сад не да да овде пишем о томе.
Одговорићу због људи који ово читају само на запажање које се тиче госта, ghost/guest-а, гостопримства и гостољубља, јер мислим да итекако има везе са почетном тезом и англосаксонским useful idiot-има. Радован Дамјановић је први, колико ми је познато, обрадио “гоуста” на пар страна у свом Српско-српском речнику и верујем да се огромна већина нас по први пут тад “обавестила” о томе, част изузецима ако су на ту тему нешто писали раније. Описан је ту и Радгост и његов мач који штити госта, као и војсковођа Радагас који је у антици кренуо од Тракије до Апенина.
Тема је битна, дотиче се гостољубља (које није само нама својствено – ово зна ко год је мало више видео света, али не као туриста). Јер, светом данас владају потомци управо оних који су гостопримство сматрали за “шему” попут криминалаца који кад им неко наиван отвори врата, упадају и пљачкају. Њихови бродови кад пристану – и остану. Неки други, нпр. Кинези, одавно су пловили до обала Африке и широм Азије (Џенг Хе / Ценг Хе), па им није падало на памет да домаћине добрим делом истребе а преостале упрегну на плантажама. Англосаксонци су на много места дочекани гостољубљем, а онда су извршили злочин. Другачије не би ни заузели онолики део света. А код Марка Миљанова читамо да Арбанаси његовог времена нису хтели да нанесу зло људима код којих су јели.
На наше укорењено гостољубље се рачуна у “наивним” (са и без наводника) вестима о бившем НАТО официру који је сада дошао да живи у Србији, о Американцу који поправља бицикле (и бави се евангелизацијом), итд. Данашња “шема” обијања срспке куће, да бисмо лакше отворили врата, почиње обично “браћом” Грцима (ово важи не само за официре НАТО за надгледање примирја, чување манастира и сл, него и за епископе који прихватају наше артемијевце и акакијевце, али и за прве банке које се јављају на аукцијама, итд.), па онда крене преко “љубазних” Италијана и Шпанаца, касније “традиционалних пријатеља” Француза, а на крају нема више ни браће, ни љубазних, ни пријатеља, на терену од КиМ, преко ЦГ до РС остају углавном само амерички, енглески и немачки војници, или њихове компаније које управљају нашим ресурсима, од обрадивог земљишта и воде, до “људског капитала” и медија.
@ Ко смо
Било је само једно питање иницирано misleading ‘Ко смо’ у имену. Дамјановића нисам читао па немам коментар а остало је разговор са самим собом па слободно наставите без мене.