Као најоклеветанијем Србину нашега доба, став према генералу Драгољубу Михаиловићу уједно је и мерило моралног опоравка народа коме је верно и родољубиво служио
Драгољуб Дража Михаиловић, вођа ЈВуО
Генерал Драгољуб Михаиловић је средишна личност савремене историје српског народа.
Као најоклеветанијем Србину нашега доба, став према њему је уједно и мерило моралног опоравка народа коме је верно и родољубиво служио. Рехабилитација, тај опасно клизав појам којим, када су притерани у ћошак, клеветници релативизују исправност морално беспрекорних људи, њему је непотребна. Потребна је, али уз огромну количину скрушености и покајања, његовим поквареним опадачима.
Сви знамо да је у недавној прошлости тој категорији жалосно посрнулих у једном тренутку припадала ако не критична маса, онда сигурно статистички незанемарљив део штокхолмским синдромом оболелог српског народа.
У дубоким скровиштима своје подсвести, они су добро знали истину, ко је родољуб а ко издајник, ко се борио против окупатора а ко за насилно грабљење власти и наставак сурове окупације под другим идеолошким обележјем. Већина њих истину је лично посматрала и искусила. Они се зато не могу позивати на начело ignorantia invincibilis. Потомство, заробљено у лавиринту лажи тоталитарне диктатуре, кукавичким прећуткивањем такође су лишили могућности оправдања пошто нису имали храбрости и поштења да му, макар шапатом, саопште истину коју су сами врло добро знали.
У Лозници, колико је родитеља имало смелост да кажу истину својој послератној деци, чије умове је у школи тровала комунистичка индоктринација, да је њихов град 1941. године био први ослобођен у окупираној Европи и да га је ослободила Југословенска војска у отаџбини генерала Михаиловића? Колико се родитеља у Крушевцу усудило да својој деци кажу оно што су на јесен 1944. године својим очима гледали, да је на крају рата, заједно са Совјетском армијом, и њихов град ослободила војска генерала Михаиловића?
Оно што су прећутали српски родитељи, опортунистички решени да „прихвате стварност“ и да се за ситну награду уклопе у систем тиранина Броза, страни обавештајци који су током рата боравили на територији Србије, и који су такође све видели, у својим извештајима забележили су и уредно предочили својим надређенима. Њихове драгоцене белешке, где се убитачно раскринкавају клеветничке тврдње на рачун генерала Драгољуба Михаиловића, а које су ускоро затим достигле цинични врхунац на фарсичном „суђењу“ што је по стаљинистичком обрасцу самозванац Броз уприличио заробљеном српском генералу, објављене су ових дана у зборнику „Оригинална документа америчке обавештајне службе,“ издање предузећа „Пешић и синови“ (Београд, 2022).
Овај важан зборник изворних историјских докумената промовисан је 23. септембра у Малој сали Коларчевог народног универзитета. Рецензенти на промоцији су били историчари Видан Богдановић, Никола Живковић и Драган Крсмановић, уз учешће издавача Весне Пешић и приређивача Мајкла Раденковића, видео линком из Сједињених Држава, где је настањен. Документа су у књизи приказана интегрално, са паралелним преводом на српски језик да би били доступни свима.
Мени је од малих ногу тема генерала Михаиловића изузетно занимљива и блиска.
Док сам растао на Средњем западу Америке, изван домета средстава застрашивања Брозовог режима а такође и ван његовог домашаја да ме преваспитава и на мене утиче, имао сам привилегију да упознам многе тада још живе очевице и учеснике догађаја у Србији током Другог светског рата. У српској дијаспори постојала су тада два морална архетипа према којима су се сви одређивали: Броз и Дража. За слободне Србе у Америци и широм расејања, генерал Михаиловић је био оличење најузвишенијих личних и ратничких врлина српског народа. Мученички крај његовог овоземаљског живота претворио га је у легендарну личност према којој су се сви, без обзира на политичко опредељење, односили са пијететом.
Андреј Рајевски: Дража Михаиловић – човек на коме ће се темељити будућа Србија
Већ као гимназијалац, почео сам да бивам пренеражен постепеним али осетним померањем перцепције званичне Америке и све уочљивијим зближавањем са злочиначким режимом у Београду, што је кулминирало примањем Броза у Белој кући од стране председника Кенедија 1963. године. То политичко зближавање пратило је, испрва полагано а затим све учесталије, увођење у јавни дискурс Брозовог лажног наратива о генералу Михаиловићу. То се одвијало преко медија и у расправама о догађајима на територији окупиране Југославије током минулог светског рата.
У покушају ревизије улога домаћих актера на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата најмање су учествовала водећа имена америчке историографије. Међутим, био је осетан утицај разних других извора, примерице књиге „Четници“ (The Chetniks, Rutgers University Press, 1975.) Хрвата Јозе Томашевића, професора на Државном универзитету у Сан Франциску. На отворено необјективан начин и са нескривеном злурадошћу, Томашевић је објавио академски мањкав али у том тренутку ипак утицајан трактат о природи и циљевима Равногорског покрета. Он је ту суштински потврдио и увео у америчко размишљање главног тока већину теза из комунистичке пропаганде о генералу Михаиловићу. Занимљиво је да је он то учинио са хрватског шовинистичког становишта, а не зато што је био симпатизер Брозовог режима.
У отприлике истом периоду седамдесетих година прошлога века, на ову тему објављена је и друга студија која је у озбиљним научним круговима произвела велики одјек. Реч је о монографији Валтера Робертса, „Тито, Михаиловић и Савезници, 1941 – 1945“ (Tito, Mihailović, and the Allies, 1941-1945, Rutgers University Press, 1973). Управо у периоду када се, преко својих међународних веза, режим залагао да своју пропагандну слику о генералу Михаиловићу и његовом покрету пласира и у спољашњем свету, ту слику је уздрмало Робертсово откриће шкакљиве архивске грађе и објављивање доказа о преговорима које је у марту 1943. године Брозов партизански штаб водио са немачком командом у Загребу. Броз, чија је тактика увек била флексибилна и коме на првом месту никада није била борба против окупатора него револуционарно освајање власти, с разлогом је тада страховао да би се евентуално савезничко искрцавање на Јадрану могло завршити на његову штету. Зато је – према доказима које је Робертс изложио – Немцима понудио сарадњу да савезнички десант на јадранској обали заједничким снагама одбију.
Робертсова сензационална књига је деловала као атомска бомба. Да би се њен учинак правилно оценио, треба имати у виду огромне напоре које је режим тада улагао, у периоду који је др Милорад Драшковић с правом назвао „сумрак Титоизма,“ да стекне респектабилност, и то не само вођењем политике „несврстаности“ на терену Трећег света него далеко амбициозније и шире. Циљ је био нормализација статуса тако што би режим постао прихваћен у највишим сферама светске политике тога времена. Режимски пројекти у том смислу, на пример да се Брозу издејствује Нобелова награда за мир, а после одласка са власти генерала Де Гола, који је из поштовања према првом герилцу у окупираној Европи, генералу Драгољубу Михаиловићу, Броза презирао и није желео да га види, да Броз најзад буде званично примљен у Јелисејској палати, довољно говоре.
Сећам се одлично комичне и трапаве реакције југословенске амбасаде у Вашингтону на објављивање Робертсове компромитујуће али беспрекорно поткрепљене књиге. По упутствима из Београда, где је очигледно преовлађивало мишљење да се такве ствари увек могу решити забранама и административним декретима, амбасада је поднела „оштар протест“ америчкој влади са захтевом да се Робертсова „непријатељска“ књига хитно повуче из оптицаја. Поред све наклоности коју је гајила према Брозовом режиму (укључујући непозивање на кривичну одговорност за Удбино терористичко убиство Драгише Кашиковића и Иванке Милошевић у Чикагу) савезна влада овако бизарном захтеву тоталитарног режима ипак није могла да изађе у сусрет. Уставна категорија слободе говора штитила је свакога, укључујући историчара и америчког грађанина Валтера Робертса.
Отприлике истовремено са објављивањем Робертсове монографије, из штампе је изашла још једна књига на сродну тему која је подједнако тешко погодила репутацију комунистичког режима и његовог мегаломанског челника. Наиме, док се 1946. у Београду одржавало „суђење“ генералу Михаиловићу, савезнички авијатичари – чији је захтев да у Београду сведоче у прилог генералу чија им је Равногорска организација спасила животе и омогућила пребацивање на сигурно комунистички суд бахато одбио – формирали су комитет за одбрану генерала Михаиловића. У Њујорку они су уприличили неформално суђење где су јавно и неометано сведочили о околностима свог спашавања и приликама које су затекли у окупираној Србији 1944. године. Транскрипт тог неформалног процеса, али одржаног lege artis по важећим америчким правосудним нормама и са учешћем водећих америчких правника тога времена – опет у најнезгоднијем тренутку по реноме Брозовог режима – објавила је угледна издавачка кућа Станфордског универзитета.
Као што је углавном случај са хохштаплерским импровизацијама, настојање режима да у иностранству дискредитује лик генерала Михаиловића и да на генералов витешки пиједестал уздигне белосветску варалицу Броза није дало трајне резултате. У целини, режиму није пошло за руком да у иностранству оствари ефекат испраног мозга који је у великој мери у земљи успешно постигао. Као што се показало, снисходљивост Запада према лажном маршалу било је последица хладноратовске политичке конјунктуре, а не високе оцене његових државничких способности. Са променом у глобалном односу снага и распадом творевине која је Брозу била дата на управљање, драстично је опало интересовање иностранства и за њега и за његово „дело.“
Међутим, на домаћем плану, упркос козметичким изменама у видљивом функционисању система наслеђеног из Брозовог времена, ништа се суштински променило није. Брозови епигони и даље спроводе челичну, грамшијевску контролу над институцијама, фанатично (и у великој мери успешно) опирући се прихватању историјских чињеница и сваком покушају довођења у питање њиховог лажног наратива. Пример тога видели смо пре неки дан, када је СУБНОР једном бившем „четнику“ који се сада налази на највишој државној функцији, уз речи хвале и дивљења, уручио своју медаљу. Не заборавимо да се ради о личности која већ дуже времена преправља свој профил, чиме је несумњиво заслужио додељену медаљу. Пре неколико година у Прањанима, на комеморацији успешне евакуације неколико стотина савезничких авијатичара које су снаге Равногорског покрета и генерала Михаиловића спасиле да не падну у немачко заробљеништво, у присуству амбасадора САД, земље која је генерала Михаиловића посмртно одликовала Легијом части за изванредан допринос савезничкој ствари, тај бивши „четник“ није смогао моралне храбрости да ствари назове њиховим правим именом. У јавном обраћању том приликом он је обазриво и љигаво, да не увреди оне који се питају (можда и да се не би превише замерио СУБНОР-у) чин спашавања савезничких пилота, неоспорну заслугу Михаиловићевог покрета, безлично приписао – „народу овога краја“.
Представници СУБНОР-а уручили Александру Вучићу „медаљу борца“ (Извор: predsednik.rs)
Јасно је да се тежиште борбе за истину о грађанском рату који се одвијао под осовинском окупацијом и улози генерала Драгољуба Михаиловића у тим збивањима сада опет враћа на полазну тачку, а то је домаћи план. Књига „Оригинална документа америчке обавештајне службе“ у издању предузећа „Пешић и синови“ представља драгоцени допринос утврђивању непобитних чињеница и пречишћавању појмова о тој значајној епизоди новије српске историје. Непосредна сведочанства пред крај рата америчких обавештајаца на тлу окупиране Србије, њихов visu et auditu, како би се сликовито изразио пок. проф. Лазо М. Костић, макар да нису много утицали на унапред донете одлуке и официјелну политику њихових претпостављених, имају огромну историјску снагу и вредност. Помоћу њих, не само да се утврђује истина, већ се уједно поништавају и малициозне клевете које је Брозов апарат изрекао на рачун генерала Михаиловића.
Питање које подастирем пред читаоца у знатној мери јесте чисто историјске природе, али само условно, зато што је историографска контроверза настала искључиво као последица политичке манипулације. Међу савременицима није постојала никаква недоумица о деловању генерала Михаиловића. Настала је накнадно, у склопу тежње мањинског комунистичког покрета да коришћењем нечасних средстава уграби власт, при том бескрупулозно физички и морално уништавајући своје противнике, све са циљем насилног наметања свог идеолошког модела. Да се тај покрет није појавио и да се отпор окупатору одвијао нормалним током, под командом генерала Михаиловића и акцијом Југословенске војске у Отаџбини, улога и допринос свих чинилаца били би правилно валоризовани и савршено јасни свима, те никаквих контроверзи везано за ЈВУО и њеног команданта не би било. Зато, мада силом прилика ово питање сада јесте попримило поред политичког и историографски карактер, па се мора решавати и на тој равни, његов дубљи значај је превасходно моралне природе и то је нешто што се мора снажно нагласити.
Један документ из књиге
На недавној промоцији књиге која је предмет овог приказа, рецензент мр Драган Крсмановић ову дистинкцију је најбоље формулисао када је публику упитао за кога ће се, деценијама после рата и у светлу нагомиланих неупитних чињеница, српски народ коначно определити? За српског патриоту Драгољуба Михаиловића, о коме све знамо, и одакле је и ко су му били родитељи, и где се и како борио од Балканских ратова наовамо, солунског борца, српског официра са највишим домаћим и страним одликовањима, или за страног војника, интернационалну протуву Јосипа Броза, који је одликован сребреном медаљом као припадник 42. домобранске аустроугарске дивизије, што се 1914. године прославила злочинима над српским цивилним становништвом у Мачви и Јадру? Да ли ће таквог типа прихватити за свог „некрунисаног краља,“ човека о коме се ништа поуздано не зна осим да се у избору својих партнерки током целог живота доследно показивао као педофил? Господин Крсмановић с правом оцењује да се опредељење немалог броја Срба за ову задњу опцију „налази на ивици менталног поремећаја.“ Савршено тачно, само што бих ја томе додао да се не ради о поремећају искључиво когнитивне природе, већ моралном, изнад свега.
У коначном и неопозивом опредељењу између ова два морална архетипа лежи тајна препорода српског народа и налази се одговор на питање да ли ће га уопште бити.
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
“Колико се родитеља у Крушевцу усудило да својој деци кажу оно што су на јесен 1944. године својим очима гледали, да је на крају рата, заједно са Совјетском армијом, и њихов град ослободила војска генерала Михаиловића?”
Да, али тим истим очима су гледали како их бољшевички см*адови разоружавају и предају комунистима.
Draža je tragična lićnost srpske istorije. Ali, šta sad ovo objavljivati, čemu ovo kad znamo da su ga prodali i izdali Englezi uz odobravanje Ameriaknaca. Čemu ovo?Kao..Amerikanci su imali dobro mišljenje o Draži! Pa mu na kraju glavu donijeli na tacni Titu i komunistima. Dajte više Srbi, dozovite se pameti!
Душан Буковић:
БРОЗОВА АУСТРОМАРКСИСТИЧКА, ИНТЕРМАРИЈУМСКА, ФАБИЈАНСКА, НАЦИОНАЛ – СОЦИЈАЛИСТИЧКА ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ АНГЛО-АМЕРИЧКИ ПРОЈЕКАТ ОД САМОГ ПОЧЕТКА
Занимљиво је, да су након капитулације Италије у септембру 1943. године Британци и Американци решили да подигну и да подрже Брозове аустромарксисте- комунисте, западноевропске и америчке буржоаско- банкарске најамнике и да у Југославији устоличе свог агента од утицаја, великохрватског фирера-манијака Јосипа Броза тзв. „Тита“, који данас труне у фаранској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни српски изроди и полтрони на срамоту јуначке Србије.
Према подацима које је изнео Фицрој Маклин, англоамериканци су им дали „преко 100,000 пушака, преко 50,000 пушкомитраљеза и аутомата, 1,380 минобацача, 324,000 мина за минобацаче, 636,000 граната, преко 97,500.000 оквира муниције за стрељачко оружје, 700 радиостаница, 175,000 униформи, 260,000 пари чизама…“ – “The following figures for supplies during 1944 give some idea of the scale on which the western Allies were now helping the partisans: – over 100,000 rifles; over 50,000 light machine guns and submachine guns; 1380 mortars; 324,000 mortar bombs; 636,000 grenades; over 97,500,000 rounds of smallarms ammunition; 700 wireless sets; 175,000 suits of battle-dress; 260,000 pairs of boots…” (Види: Fitzroy Maclean, Eastern approaches, Chicago, Ill., U.S.A., 1980, стр. 474).
Имајући на уму да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји: „До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A. J. P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).
Према подацима Николса Ранкина, Британци и Американци су почели у октобру 1943. године отворено да подижу и помажу Брозове аустромарксисте-комунисте, буржоаскo-банкарске најамнике и да их снабдевају оружјем и опремом у значајној мери:
„За ручком у Барју 16. октобра 1943, Colin Gubbins је наредио једном од својих официра, Donald-у Hamilton – Hill-у из пука Cameron, да сутрадан оде на Сицилију, да разговара са Британцима и Американцима и да узме све непријатељско оружје које би он могао до Божића да пребаци преко Јадрана у Југославију. Hamilton Hill je уз помоћ америчког обавештајног сервиса ОСС-а, добио педесет америчких камиона. Повлачећи конце, увијајући руке и радећи без престанка два ипо месеца, његов тим је успео да каталогизује, прегледа, сервисира, спакује и транспортује морем и друмом око 7.000 тона заробљене немачке и италијанске опреме за југословенске партизане, укључујући неколико тшких оруђа пољске артиљерије, 40.000 пушака, 2.500 лаких аутомата, 1.000 тешких митраљеза, 20 милона комада муниције, стотине хиљада ручних бомби, 400 тона италијанских службених униформи и 250 тона хране за мазге. Тако је Британија помогла Титу да дође на власт у Југославији…“ – “Over a diner at Bary on 16 October 1943, Colin Gubbins ordered one of his officers, Donald Hamilton – Hill from the Cameron regiment, to go to Sicily the next day, talk to the British and the Americans and get all the enemy arms he could across the Adriatic to Yugoslavia by Christmas. With OSS help, Hamilton-Hill obtained fifty US trucks. By pulling strings, twisting arms and working flat out for two and half months, his team managed to catalogue, inspect, service, pack and transport by sea and road some 7,000 tons of captured German and Italian equipment for the Yugoslav partisans, including several heavy field artillery pieces, 40,000 rifles, 2,500 light automatics, 1,000 heavy automatics, 20 million rounds of ammunition, hundreds of thousands of hand grenades, 400 tons of Italian service uniforms and 250 tons of mule feed. Thus Britain helped Tito to power in Yugoslavia…” (Види: Nicholas Rankin, Ian Fleming’s commandos – The story of 300 assault unit in WWII, London, Great Britain, 2011, стр. 217).
Такође, ради историјске истине ваља рећи, да су двојица истакнутих масона Рузвелт и Черчил били непријатељи Краља Петра II Карађорђевића и Михаиловићевих монархиста. Све остало су дневне политичке манипулације.
Време објављивања оваквих текстова (“тајминг”, што би се рекло) је кључно. Околности, односи Запад-Русија, неретко су битнији од (легитимног!) претреса историјских чињеница. Не бисмо да гурамо под тепих срамни односа према ђенералу Михаиловићу који траје до данас, не ради се чак ни о написаном тексту (99% бих без проблема могао да потпишем), него управо о ономе што је ненаписано, што је прећутано између редова.
Да, ЈВуО је била “савезничка” и на страни победница у Другом светском рату, и потомци комуниста ни дан данас не могу да превале преко уста да је четнички покрет био антифашистички.
Али, оно што нас највише тишти је да светом владају ти “савезници”, помахнитали у глобалистичкој бахатости. На страну што су издали Дражу, предали Југославију Брозу, а док су од Блајбурга до Кочевја стрељани махом ситније усташке главешине, од српских се ретко ко сачувао. Павелић је живео своје пензионерске дане од Аргентине до Шпаније, да не пратим појединачне судбине Лубурића, Артуковић и иних, све до кољача Пера Брзице коме се у САД мистериозно губи сваки траг. Дража, Љотић, Недић, патријарси и митрополити… свако је окончао брзо, владика Николај се склонио и од “својих” и није дуго поживео.
Тако да мени не скрећу пажњу Лозничани и Крушевљани у чланку, већ реченица “у присуству амбасадора САД, земље која је генерала Михаиловића посмртно одликовала Легијом части за изванредан допринос савезничкој ствари”, делује као нашминкано приказивање великог српског џелата-државе последњих деценија, који наоружава наше смртне непријатеље, а по потреби и директно удара по нама. Амбасадори земље која је одликовала Дражу су данас ту не да би исправили неправду према Ђенералу, него да помогну шиптарске сецесионисте, придаве Српску, извитопере све што су литије постигле у Црној Гори, да организују ЛГБТ параде по сваку цену, натерају Србију да се прикључи санкцијама Русији… Јер, Украјина гори, а светски сукоб невиђених размера је иза брда.
Тако да та земља (не само она, него и други из англосаксонског света), са музејима “геноцида” који имају собе и изложбе посвећене Сребреници (и то Каргановић добро зна), а Јасеновац и Јадовно се немушто расплињују нејасноћама ко је тамо побијен, ако и јесте дала постхумно Легију части, није данас ту да потомке часних Срба који живе на њиховој територији, чији су преци избегли тамо да би сачували живу главу, обједини у напорима да помогну Србији у борби против душмана, него да их укључи у битку за своје интересе, на нашу штету.
За наук, нешто што је било недавно: можда су неки људи попут Карађорђевића, Плавшићке, разних организација и “конгреса српских уједињења”, владике Артемија, понеког часног из српске опозиције, итд, итд. стварно желели да владу “комунисте Милошевића” замене нечим бољим и по српски национални интерес, па су учествовали са камарилом од Весне Пешић до Батића на састанцима по тамо неким Будимпештама, под будним оком америчих амбасадора. Али, шта су они постигли? Остаје трагична чињеница да је то само послужило да се Србија додатно обезглави, опљачка и испразни.
@Ко смо, ко су нам (не)пријатељи?
Одлично срочена запажања и право у мету што се тиче подмукле улоге некадашњих англо “савезника”.
Међутим, у пасусу —
“За наук, нешто што је било недавно: можда су неки људи попут Карађорђевића, Плавшићке, разних организација и „конгреса српских уједињења“, владике Артемија, понеког часног из српске опозиције, итд, итд. стварно желели да владу „комунисте Милошевића“ замене нечим бољим и по српски национални интерес, па су учествовали са камарилом од Весне Пешић до Батића на састанцима по тамо неким Будимпештама, под будним оком америчих амбасадора…”
— је направљен промашај.
Ево зашто. Допустити да су Карађорђевићи и нарочито „конгреси српских уједињења“ имали просто намеру да замене комунистичку владу С.М нечим бољим, значи не видети после многих година да овима у интересу никада није био бољитак и добробит србског народа — они су просто одрађивали посао за англо-америчке газде. Нарочито је то видљиво на примеру тзв КСУ (конгрес српског уједињења) који ће остати забележен као главни скретач/ометач удружених напора српске дијаспоре (у САД) да ефективније помогне Србе у Крајини и Босни. Раслабили и разводнили су организовано деловање Срба окупљених у традиционалним организацијама још од Другог Рата, наметали се као главни играчи, док су у ствари били послушници Вашингтона ниског ранга. Уопште не чуди да су се успештно повезали са домаћом петом колоном у Бгду.
Такође, спомињати часног владику Артемија поред имена петоколонаша и њиховх истомишљеника из дијаспоре није оправдано. Владика је засебна прича. Зарад истине, ваља рећи да је Владика био критичар комунизма и посебно С.М-а још деведесетих година док је столовао у Призрену. Парадкосално за тако “лошег” владаоца, али највише слободе Срби на КиМ, укључујући ту и Владику су имали управо за време док је СМ био на челу Србије. Да се Владика није сналазио у политичком вртлогу је јасно показивао дуго година — на пример, верујући у добронамерност емисара из САД, чак и после сопственог свргнућа иницираног од стране Бајденове камариле а у домаћој (братској!) подизведби. Али то је друга тема, не мање горка од ове нерешене још од Другог Рата…
Жив је Дража умро није, док је српства и Србије!
@Don Quixote
Потпуно сте у праву за прву примедбу, сад читам шта сам написао (има и типографских грешака) и стварно делује да сам нпр. Карађорђевића и др. убројао у добронамерне људе, а не мислим тако. Суштина коментара је: на окупљањима под диригентском палицом САД амбасадора, тамо међу представницима опозиције, дијаспоре, Цркве и др. можда је стварно било неког часног ко је веровао да руше комунисту Милошевића за добробит народа. Али то данас уопште није битно. Није много битно ни какав је Милошевић био Србин. Његов режим, боље рећи државни апарат, рушен је у оној мери у којој је представљао потенцијалну опасност за неки будући српски отпор, а не у мери Милошевићеве моралности или способности. Сложићемо се, сигурно, да је мислити да српска дијаспора у земљама домаћина може да надмудри домаће службе и не буде упрегнута у њихове интересе, исто као ићи у страну војску као плаћеник и мислити да ћеш погинути као родољуб.
Сходно томе, потпуно је небитно данас да ли је Артемије (или Коштуница, или били ко други чији лик данас брани још понеки Србин) био частан човек када је код САД амбасадора, са Батићем, Весном Пешић, Ђинђићем и другима потписивао “меморандуме” у Сент Андреји, Бањалуци или где већ.
Англосаксонцима се може свашта спочитати, али ко их бар мало познаје, зна како су темељни у остварењима својих наума. Владика Артемије је био “добар” док је рушио Милошевића и само су ретки ван власти попут нпр. пок. Ђурђевића тад критиковали његова састајања са Клинтоном, Олбрајтовом и другим злотворима. Из власти су га нападали на КиМ исти они који данас носе Вучићеве слике у Митровици и мисле да Српска листа помаже Србима, па да не трошим речи на њих. Артемијеви следбеници ће рећи да се он само борио за опстанак Срба на КиМ – и ту намеру нико частан не може да негира. Али знамо који пут добре намере могу да поплочају, па су и он и други били само део англосаксонског плана кувања српске жабе. Када је завршен посао рушења државе (да, оне којом је владао “комуниста Милошевић”), уместо њега је “откривен” кооперативни Сава из Дечана, па владика Теодосије, па је уз помоћ других “кооперативних” људи из СПЦ Артемије протеран и могао је слободно по Шумадији, Љуљцима и “катакомбама” да се “бори против екуменизма”, да ратује са остатком СПЦ у несрећним расправама о томе да ли се пости на води или уљу суботом. Англи не прљају руке, мајстори су да нађу “корисне идиоте” (useful idiot) који ће чак и вековима касније “домаћима” да изгледају као неки локални хероји или великани. То што Ви сматрате да је неоправдано спомињати владику Артемија поред имена петоколонаша, могу да поштујем као мишљење, имате и право да га правдате да се није сналазио у политичком вртлогу … на пример, верујући у добронамерност емисара из САД
По мом скромном мишљењу, дозволићете, наивност у оправдавању ових дела (и последица!) није мања од наивности покојног епископа.
Да направим паралелу: потпуно је небитно да ли је неки партизански официр нпр. из Лике, чију су породицу поклале усташе а он током рата није хтео да украде ни лешник, био високоморалан и као частан човек под командом Броза учествовао у стрељањима шумадијских “кулака” (читај: српских домаћина), “сарадника окупатора” (четника), итд, а после није хтео да се лакта, него је завршио у скромној кућици негде у Банату. Он је направио исту штету српском роду као нпр. његов “неморални” земљак, који се увалио после рата у неку вилу на Сењаку! Како су само драгоцени записи Драгана Крстића! Како он прецизно описује ове људе, удбаше чију су сестре силовали и убили балисти на Косову, или комунисте из других страдалих српских крајева који се “свете” по Београду терором над преживелим Србима. И штета што није доживео да опише наше велике опозиционаре, радикале, антиекуменисте, екуменисте и рокере, артемијевце и акакијевце, режимлије и опозиционаре.- каквих су све ту бесплатних сарадника (незнањем) англосаксонске и др. службе пробрале и усмериле векторски тамо где им одговара…
Постављати овде слике владике Артемија са Клинтоном, Олбрајтовом и др, нема смисла данас. Болно је, у праву сте. Али морам да приметим да многи чланци које сам имао сачуване у архиви о овој теми (а и неким другим) више не постоје, а мистериозно нису сачуване ни у репозиторијумима и хемеротекама веб архиватора. Остаје понеки детаљ, патрљак информације попут ове са странице “Пастир добри” посвећеној раду владике Артемија:
https://pastirdobri.com/2000/01/27/28-2000/ – “Jedinstvom opozicije i dijaspore do smene vlasti”
Англосаксонци су јако темељни, имају машинерију која већ пар векова ради у ефикасној свези обавештајног апарата, крема њиховог школства (институти и универзитети), војске, медија итд. на остваривању циљева. Ми вероватно од Аписа па наовамо не знамо ни где смо шупљи.
Gospodin Karganovic sa takvom toplinom I cestitoscu opisano je Djenerala Drazu. Nekada je
dan mucenickee smrti Draze bio u crkvenom kalendaru, zadnjih godina je izostavljena I njegova forografija. Mada primecujem koji su odgovorni, nekako im I licno zdravlje izostaje. Draza , cetnici to kada im treba. Na zadnjim litijama ili protestu u Beogradu. obradovala me je omladina koja je nosila ogromnu forografiju Draze.
Драгољуб Михаиловић је 29 марта 1948 год добио амерички орден за заслуге (Legion of Merit, Chief Commander) :
https://en.wikipedia.org/wiki/Recipients_of_the_Legion_of_Merit
Драгољуб је под бројем 33. Из приложеног коментара види се зашто је одликован и да му је орден додељен по препоруци генерала Ајзенхауера ; и да је то одликовање било тајна до 1966 год.