Није спорно копање по изворима кад је усмерено на објективизовање сазнања. Спорно је кад се плодоносно паразитира на туђем копању, без навођења аутора и извора и кад се епигонски следи туђе усмерење

Извор: Снимак екрана

Основно је правило да иза садржаја мора да стоји аутор, ако је имало озбиљан, како бисмо знали коме да се дивимо или од кога да се оградимо. Судећи по садржају текста „После Украјине Балкан” („Политика”, Погледи, 26. август), читаоцима „Политике” је подметнуто кукавичје јаје. Наводни аутор наведеног садржаја – Бошко Јакшић, у ствари је само корисник изворног садржаја колумнисте Дејвида вон Дрела (David Von Drehle – прим. Стања ствари) на енглеском језику, објављеног у „Вашингтон посту” 22. марта 2022. године, који је и присвојио. Наиме, више од 80 одсто садржаја је скоро дословно у преводу преузето од изворног аутора, чије име се нигде не помиње у тексту нити се користе наводници, изузев неколико цитата идеја и дела Александра Дугина.

Бошко Јакшић (Фото: НСПМ)

Трагедија породице Дугин је од 20. августа ове године присутна на страницама „Политике”, каткад можда и непримерено поводу. Интересовање за то није још пресушило. Једни трагају за починиоцем злочина. Други Александра Дугина представљају као великог пријатеља Срба и Србије, кога одликује слобода мишљења чија је логика емпиријски потврђена („Медији и смрт Дарје Дугине”, „Политика”, 25. август). Трећи нашироко сликају Александра Дугина као политичког филозофа, идеолога руског експанзионизма, екстремног десничара, фашисту, Путиновог духовног инспиратора који припрема руски долазак на Балкан (у Србију и БиХ), пошто заврши рат у Украјини („После Украјине Балкан”, „Политика”, 26. август). Ови трећи су се посебно истакли у копању по свим могућим изворима: од младалачких интересовања Александра Дугина за мистичне доктрине, чланства у подземним организацијама, наводних симпатија према фашизму, преко његових објављених књига, до политичких и обавештајних веза у деловању против Запада.

Миша Ђурковић: Медији у Србији и смрт Дарје Дугинe

Није спорно копање по изворима кад је усмерено на објективизовање сазнања. Спорно је кад се плодоносно паразитира на туђем копању, без навођења аутора и извора и кад се епигонски следи туђе усмерење. Јасно је с којим намерама се „открива” толики мрак око Александра Дугина. Није, међутим, сасвим јасно зашто и с којим правом пензионисани новинар „Политике” изиграва аутора текста „После Украјине Балкан”, осим ако му је Дејвид вон Дрел позајмио ауторство.

Текст Дејвида вон Дрела (Извор: Вашингтон пост)

Неприкосновено је право новинара да слободно износи своја мишљења и тумачења уз објективизацију веродостојности; да бира новинарско и политичко опредељење, али не сме заборавити основно новинарско правило: употребу наводника или ознаку извора када преузима туђе. Не изненађује произвољност и субјективизам новинара Бошка Јакшића, није први пут, али је овакво позајмљивање ауторства сасвим неочекивано.

Миодраг Србљак,
Краљево

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 9. 9. 2022)

Прочитајте још

Бошко Јакшић је био дугогодишњи дописник „Политике“ из иностранства, а у пензију је отишао 2014. са места уредника Спољнополитичке рубрике. Сада је коментатор који се бави домаћим и спољнополитичким темама, из пензије. Током извештавања из Рима, написао и чувени акростих. Отац му је био предратни париски ђак и послератни генерал ЈНА. Можда је ипак најпознатији по чињеници да је његов „фасцинантан текст о Косову“ био похваљен директно из Стејт департмента, из уста/пера Данијела Фрида, ондашњег заменика секретара САД за Европу и Евроазију. Занимљиво је да уредништво „Политике“ и даље објављује овог „пензионера“ и вредно поставља сваки његов прилог на (ограничено) Интернет издање. У фебруару 2015. године написао текст „Зашто не понудити Косову столицу у УН?“. У Надзорном одбору је Ист-вест бриџа, члана Трилатерале

Неколико његових последњих текстова пренетих на Стању ствари бави се Русијом и Српском православном црквом:

Categories: Преносимо

Tags: Бошко Јакшић, Миодраг Србљак, Русија, Србија, Украјина, плагијат