Милански едикт је био кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе, привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Епископи су постали привилегована властела
Свети владика Николај (Извор: Епархија зворничко-тузланска)
Свети владика Николај Велимировић, у разговору са својим пријатељем и другом, писцем и новинаром Григоријем Божовићем, исповедио je сву слојевитост и трагику овог високог црквеног чина:
– Осећам како ме овај чин и положај одвајају од народа – каже Владика Николај, и наставља: – Онога дана, када сам хиротонисан, осетио сам велику баријеру између мене и мојих најближих пријатеља, чак и родбине. Kao да je неко спустио гвоздену завесу око мене. Горки усуд и судбина једног позива. Владика je осуђен на усамљеност. Окружен je ласкањем и поданичким лицемерјем својих сарадника и средине, у којима нема ни трага искрености. Сваки владика je уклети самотњак. Заточеник виртуелног света кога, својом неискреношћу, ствара његово окружење. Зато нисам желео епископски чин. Изабран сам против своје воље, и то привремено „да спасем ситуацију и помогнем организовање цркве“. Ja сам тад знао и осећао, да могу цркви више користити из мањег јерархијског положаја него из вишег. Ово се све показало тачним у пракси и животу. Народ унесрећен и збуњен ратом, тражио је духовна и морална упутства и савете. Но, нико из више јерархије, па ни ја, нисмо му могли помоћи, будући високим положајем одељени и удаљени од народа.
Григорије Божовић (Извор: Политика)
Све сам то написао у мојој оставци на епископску службу. То је горка истина о најважнијем призвању у цркви – мој Божовићу. Говорим о епископском позиву и чину.
Ha питање Григорија Божовића, шта je „апостоле“ и сведоке Речи, одвојило од народа, Владика одговара:
– Одвојио их Милански едикт. Тај Константинов указ био je кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе. Привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Монаштво je на тај Указ одговорило пустињом и отшелништвом из света… Епископи су постали привилегована властела. Почели су имитирати одевање и манир византијских царева и аристократије. Кад je Византија нестала они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Рецидив и реликт паганског Рима.
Из књиге: Лаврентије – празник Светлости тихе
Опрема: Стање ствари
(Епархија зворничко-тузланска)