„Одмах затим дан касније 2. 4. 1942. убијена је код куће Љуба Бућан с њезино седморо дјеце… Истога дана у селу Гејковац побили су 6 жена и 8 дјеце…. троје мале дјеце нађени су скухани у котлу.“

Убијена српска деца (Фото: Јадовно ’41)

„Почело је раздвајање дјеце од мајки. Настао је такав врисак и кукњава да се није могло слушати ни издржати. А ми смо то морале. Разбјешњеле усташе, тукући мајке, чупале су малу дјецу из њихових наручја и као нијеме предмете и цјепанице бацали на страну. Било је мајки које нису могли да одвоје од своје дјеце. Чврсто су држале своје дијете у наручју и одбијајући усташке зликовце да им одузму дијете, грчевито се бориле. Чули су се само пуцњи. Они су све рјешавали. Падале су мртве мајке, којима су дјеца испадала из руку.“

Мубера Карабеговић Осмић, сведок о довођењу народа са Козаре у Стару Градишку

Списак убијене и уморене деце на територији НДХ – 74.580 пописаних именом и презименом

Мара Булут, једна од малобројних преживелих покоља у Пребиловцима, гледала је како усташе у основној школи, где су дотерали народ, ваде децу из колевке, хватају их за ноге и снажно их ударају главом о зид.

(Саво Скоко, Покољи херцеговачких Срба ’41.)

Цвијету Вукелић из Горњег Примишља, Кордун, усташа је у кући ударио кундаком и оборио је на земљу, 1. јуна 1942. године.. Уз њу су двоје деце, Даница од две и Ђуро од 5 година. „Док сам лежала на леђима, млађе ми је дијете ставио на руке а старије на ноге. Обадвоје је заклао на мени и бацио на хрпу покланих људи.“

(Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, 167)

Насловница књиге Ђуре Затезала Радио сам свој сељачки и ковачки посао (Извор: Јадовно ’41)

„Најстрашнији призор који сам том приликом видео био је онај када сам угледао двојицу усташа како између себе носе дете једне мештанке, старо свега 6 дана, држећи га за ручице и витлајући га по ваздуху. Несрећна мајка је избезумљена трчала за њима запомажући и молећи да јој оставе дете. Али, усташе су без милости наставиле са ковитлањем детета по ваздуху, а мајку ударали кундацима и шегачили се са њеним родитељским болом.“

Вељко Милошевић из Чаваша, сведок покоља августа 1941.

„Видео сам једну од најстрашнијих сцена злочина која се овдје догодила. Неки усташа, Салко из Добрљина, звани ‚Кољач‘, изнио је из подрума двогодишњу дјевојчицу, кћерку Теше Радића, и заклао је тако што је држао зубима за гркљан и окретао неколико пута око себе, а онда је бацио на земљу. Двојица усташа су је дочекала на бајонете и сасјекла на комаде.“

Бранко Вуруна из Водичева, сведок покоља на Илиндан 1941.

Наду Симић, девојчицу стару 6 година, из села Трепча на Кордуну, усташе су живу набили на колац у шуми Јовин Јарак, на дан православног Божића 1942. године.

(Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици 1941-1945, 412)

„Видио сам и једну од најстрашнијих сцена која се догодила овдје, када је један усташа подигао дијете за косу, преклао му врат и у своју шаку ухватио његову крв испод грла и попио.“

Милан Ландуп из Водичева, сведок покоља на Илиндан 1941.

Насловница књиге Сава Скока Покољи херцеговачких Срба ’41.

„Одмах затим дан касније 2. 4. 1942. убијена је код куће Љуба Бућан с њезино седморо дјеце… Истога дана у селу Гејковац побили су 6 жена и 8 дјеце. Побијене жене и 5 дјеце спалили су у једном сјенику, а троје мале дјеце нађени су скухани у котлу.“

Сведок Милош Комљеновић у: Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици 1941-1945, 264.

„Једно дијете је лежало поред врата са ногом и руком преко прага те се услијед тога врата нису могла затворити. Врбан ми је тада довикнуо: Гурни га, није ти га мајка родила. И док сам се ја колебала шта да учиним, Врбан је вратима размрскао дјечју ногу, а затим узео другу ногу и снажно лупио дјечјом главом о зид иза врата.“

Ђордана Фридлендер Мандић, сведок из Старе Градишке

„Видио сам и добро запамтио леш једне жене старе могуће око 35 година, лежала је на леђима на земљи у локви крви. Била је ножем заклана, гола, обје дојке биле су ножем пробијене, а на прсима дијелом и на земљи био је леш дјетета, дјечачића старог око годину дана. Вјероватно њеног синчића. Ручице дјетета биле су провучене кроз разрезане дојке материне. Молим вас, мало станимо. Видите какав изгледам када се свега овога зла морам сјећати.“

Миле Пејић, призор док је спровођен у колони заробљених кроз шуму Радоња на Кордуну 12. маја 1942.

„Ноћу су дошли кољачи, Карамарко и Орешковић, и поклали дјецу. Карамарко је обилазио дјецу са дугачким кољачким ножем и клао их тако да је сваком заринуо оштрицу дубоко у грло. Оштрица ножа изашла би на другу страну пресјекавши дјетету врат. Дијете набодено на нож крвник би треснуо куд би стигао извлачећи на овај начин из ране крвави нож.“

Марија Чизмек, сведок, Стара Градишка

„Софија Ралић (28) убијена је метком у леђа у трњу Шашиног брда и пала мртва преко свог дјетета у наручју, Драге Ралић од 7 мјесеци. Наишао је Пане Радаковић и извукао дијете испод мртве матере да га не удави, а Мане Војводић је однео дијете у село Грабовац код Маре Вуковић, Хрватице која га је усвојила као своје, али 15. 8. 1942. чуле су усташе за то дијете код Маре, отели га и заклали.“

(Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици 1941-1945, 129)

„Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину.“

Милош Башовић, сведок покоља у Старом Броду, марта 1942.

Насловница књиге Петра Зинаића Геноцид на Кордуну и околици 1941-1945.

„Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лијеву страну пута у шуми идући у колони по један. Челни друг који је први наишао на један пропланак величине 50 x 50 метара застао је и до њега слиједећи па редом до последњега правећи круг око мртвог кола. Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20 дјеце старости 1 године. Од ових 20 дјеце 10 је женских а 10 мушкараца. На њима и око њих нема ни једног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра а главе према вани – на размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано тј. пререзано ножем испод врата али се не види да су ту на лицу мјеста клана. Не виде се ни трагови крви што значи да је тај чин учињен негдје на другом мјесту па су их овдје донијели и поредали у коло. Код ове дјеце уста су отворена а рана клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло.“

Никола Басара, шума Машвина на Кордуну, 21. јула 1942.

Categories: Противу заборава

Tags: Јован Мирић, НДХ, геноцид над Србима у НДХ, српска деца у НДХ