Кад мали слуга великих сила по извршеном налогу опере крваве руке, обуче одело од енглеског штофа и буде примљен на енглеском двору

Јосип Броз Тито приликом сусрета с енглеском краљицом Елизабетом II у Лондону 10. марта 1978. (Извор: Јутјуб)

10. III 1978. Управо се ових дана одиграва једна од тих фарсичних историјских сцена, са једним те истим рефреном. Фарсични „Председник Републике“, диктатор са рукама до лаката умрљаним људском крвљу, срдачно се већ руковао са енглеском краљицом, са другим краљевима и краљицама, са многим политичарима многих демократских земаља Запада, са председницима САД, и сада је опет на једном таквом путовању, дочекиван са много комплимената. Постављен од стране тоталитарног капитализма (социјализма) и тоталног (правог) капитализма на власт у Југославији, мали аустроугарски каплар (стварно водник) безобзирно је извршавао налоге оних који су га поставили на власт и који су га касније на њој одржавали упркос оружаном отпору српског становништва и пасивном отпору већине других делова становништва Југославије. Тај мали професионални убица међународних организација безобзирно је убијао све око себе који су се на било какав начин супротстављали извршавању налога страних сила – а он је знао да само тако може остати на власти – и сада тај окрвављени мали човек, полуписмен, са неколико фраза у свом језику, без икаквих политичких идеја, тај мали слуга великих сила, који се унапред труди да види где и када треба да буде послушан, без остатка, та историјска перверзија и фарса и фарсица бива дочекивана од тог Запада као репрезент свега, па чак и Србије и њене духовности.

Јован Мирић: Недићево писмо Краљу Енглеске (1944) и претпостављени Краљев одговор (1999)

Ипак је то превише, господо, свеједно што имате лепе манире, што сте глатко избријани, што користите неко скупо after shave средство у new formula саставу, свеједно што сте окружени безбројним дрангулијама, макар како скупе оне биле. Не мислим овде на друге, нарочито не на Србе, који су чудним путевима Господњим постали ваша параноидна преокупација. Превише је то за онај честити свет који би требало да представљате, а који брижљиво заобилази чак и комшије са грубљим манирима, и које ни најљућа невоља не би натерала да се срдачно рукује са убицама, на чијим рукама се пуши још свежа људска крв. Како се осећала енглеска краљица када је срдачно стискала руку професионалног убице, који је осуђеницима Коминтерне из близине пуцао у потиљак, и то из пиштоља малог калибра (6,35), јер већи калибри распуцавају главу, а Јосип Броз је волео своја одела од енглеског штофа, и пазио да се не умрљају, док су му руке ипак морале бити попрскане, али њих је лако могао опрати.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1978-81, Балканија, Нови Сад

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Јосип Броз, Драган Крстић, Енглеска краљица