Представљање књиге оца Драгана Поповића „Биоетика смрти“

Oво je прва монографија аутора из клира Српске патријаршије која се на конкретан начин бави биоетичким питањима, нагласио др Миша Ђурковић 

Дана 25. јула 2022. на трибини Института за европске студије одржано је представљање књиге оца Драгана Поповића „Биоетика смрти: утилитаризам и православље“ (Београд – Крагујевац : Институт за европске студије – Каленић, 2022).

Представљање је започео др Миша Ђурковић, директор и научни саветник Института за европске студије. У уводној речи напоменуо је да је пре неколико година започето стварање једне групе научника и истраживача која би се бавила разматрањем биоетичких питања, која је до сада створила и један зборник радова (Између киборга и химере, ур. Миша Ђурковић, Београд: Catenamundi – Институт за европске студије, 2018). Указујући на улогу оца Драгана Поповића, његовог ментора проф. др Зорана Крстића и Издавачке куће „Каленић“ Епархије Шумадијске, др Ђурковић је представио досадашњи обимни опус о. Поповића (Слободни од генома: приступи православне биоетике, ур. Н. Хаџиниколау, прев. Драган Поповић, Крагујевац: Каленић, 2014; Еутаназија из православне перспективе: мултидисциплинарни приступ проблему, прев. и прир. Д. Поповић, Крагујевац: Каленић, 2017; Трансплантација органа из православне перспективе: мултидисциплинарни приступ проблему, прев. и прир. Д. Поповић, Крагујевац: Каленић, 2020; Николаос Г. Којос, Биоетика: синодски текстови православних цркава, прев. Д. Поповић, Београд – Крагујевац: Институт за европске студије – Каленић, 2022). Уз ове радове о. Драгана Поповића, као посебно битно дело др Миша Ђурковић истакао је зборник Основи социјалне концепције Руске православне цркве (Нови Сад: Беседа, 2007). Навевши да постоји све већа потреба верника за практичним одговорима на биоетичка питања, говорник је нагласио да је ово прва монографија аутора из клира Српске патријаршије која се на конкретан начин бави биоетичким питањима.

Реч је преузео др Зоран Крстић, професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Истакавши да је о. Драган Поповић први теолог у Српској патријаршији који се бави искључиво биоетичким питањима, додао је да је то веома срећна околност за цркву, будући да ће се, како је рекао, питања везана за ову област временом само усложњавати. Проф. Крстић је наставио речима да, иако на први поглед може изгледати да је тумачење биоетичких питања у традицијама православне духовности једноставно, оно заправо изискује огроман труд и апсолутну преданост како би се пружило аутентично православно утемељење на Светим Оцима и на савременој богословској мисији, поготово систематски како је то учинио о. Драган Поповић. Истичући питање релевантности православне биоетике, проф. Крстић истакао је да на то питање нема лаког одговора: дотакавши се параболе Серена Кјеркегора о кловну који неуспешно покушава да упозори село да је оближњи циркус захватила ватра, устврдио је да је тако и Цркви савремени свет придао одређени калуп и одредио (маргиналну) улогу. Цитирајући одломак из књиге о. Драгана Поповића, проф. др Зоран Крстић истакао је да се етика савременог друштва гради на аутономном моралу и потпуном одбацивању хетерономног морала; цитирајући проф. др Чарлса Тејлора, напоменуо је да се савремено друштво гради на једном ексклузивном хуманизму, где се човек поистовећује са свиме. Одбацујући тврдњу да је хришћанство стога засновано на послушности и покоравању, проф. Крстић је истакао љубав као главну хришћанску вредност, истичући да легитимни хетерономни морал потиче управо из односа љубави. Даље се осврћући на питање појма светиње живота, излагач је устврдио да се ту православна биоетика налази у опозицији са већином секуларних биоетичких позиција. Наводећи истраживања на пољу еутаназије, проф. Крстић истакао је да је велики број оних који су захтевали еутаназију од исте одустајао пошто би се нашао у окружењу које му пружа прилику за међуљудску интеракцију. Тиме се, како је навео, потискивањем релационог карактера људске личности у савременом друштву долази до тога да се еутаназија тражи и истиче као морално исправно „решење“ за ову, све присутнију, проблематичну карактеристику данашњег друштва.

Реч је преузео др Јован Бабић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, који се овим темама бавио од 1985. године. Он је прво похвалио јасност и богатство аргументације која је изнета у књизи. Проф. Бабић је даље истакао на примеру процеса рецензија једног сопственог рада да данас постоји тежња ка диктату размишљања у науци, слична оној из времена социјалистичког режима; како је навео, разлика је у томе да је идеологија данашњег доба утилитаризам. Устврдивши како је утилитаризам идеологија у којој је више – боље, проф. Бабић је рекао како она занемарује питања идентитета, традиције и било какве константе, те су људи сведени на неидентификоване појединце и њихове агрегате. Професор је идентификовао порекло утилитаризма у протестантском погледу на свет, који се, како је навео, знатно разликује од православног и римокатоличког. Као главне целине књиге је истакао питање претпостављене сагласности, (неодредивог) тренутка наступања мождане смрти и питање односа према секуларној биоетици (и у њој посебно битном делу проф. др Питера Сингера).

Следећи говорник, др Миша Ђурковић, истакао је као изузетно битну чињеницу да је група интелектуалаца која се бави питањима биоетике успела да публици прикаже и различите перспективе, односно да се успешно воде интерне полемике које остају на чисто научном пољу. Др Миша Ђурковић је навео да су у данашњем времену основни појмови људског постојања постали упитни: дефиниције рађања, смрти, човека и сл. постале су идеолошка и политизована питања. Осврћући се на сет предлога закона Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог из 2021, др Миша Ђурковић подсетио је на формирање широке коалиције за породицу, која је координисала борбу против наведених предлога, у чему су јој се придружили и представници највећих верских заједница у Републици Србији (Српска патријаршија, Римокатоличка црква, Исламска заједница у Србији), али и истакнути појединци који не припадају верским заједницама, но који су бранили позиције класичног хуманизма (право човека да остане засебан у односу на животиње и машине). Као нову врсту наратива који постаје доминантан у медијима, др Миша Ђурковић издвојио је трансхуманизам, што види и кроз научну промоцију лика и дела проф. др Питера Сингера. Навевши да постоји потреба за доношењем консензуса о биоетичким питањима у оквиру Српске патријаршије, др Миша Ђурковић додао је и да се одређени свеобухватни став свакако не може донети одједном. Тако је истакао пример Руске патријаршије, где се ова питања разматрају активно већ 15 година. Као велику врлину књиге о. Драгана Поповића, др Миша Ђурковић је навео и то да приказује и развој ставова у православним црквама, али и у Римокатоличкој цркви, током последњих деценија. Опомињући да је потреба за ставовима верских заједница стварна, др Миша Ђурковић подсетио је на спорни Закон о пресађивању органа из 2018, који је увео принцип претпостављене сагласности за пресађивање органа. Тај закон, како је навео, додатно је смањио број трансплантација органа у Републици Србији, и 2021. је Уставни суд прогласио два члана неуставним. Такође је подсетио и на предлог грађанског законика из 2011, који је отворио низ питања о сурогацији, еутаназији, и другим биоетичким питањима. Рекавши да се током тих догађаја нажалост јасни став Српске патријаршије није могао чути, др Миша Ђурковић је напоменуо и да се ова питања само умножавају, подсетивши на скорашње укидање пресуде Роувова против Вејда у САД и на борбу осам источноевропских држава против ратификације Истанбулске конвенције. На крају је говорник додао да је од посебног значаја и последњи део књиге, у коме о. Драган Поповић полемички разматра ставове проф. др Питера Сингера.

Последњи говорник и аутор књиге, о. Драган Поповић, представио је околности настанка књиге, која заправо представља збир три његова семинарска рада на Православном богословском факултету и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Осврћући се на своје скоро деценијско бављење овим темама, о. Драган Поповић истакао је да је његов досадашњи пут био изузетно тежак, имајући у виду да је недостатак одређености Српске патријаршије према овим темама увелико отежавао његов посао: односно, како је навео, имао је подршку унутар цркве за свој рад, али му је самим тиме припала и велика одговорност. Аутор је истакао и да не верује да је биоетика научна област, устврдивши да је то једна изнуђена област друштвеног деловања која сабира резултате више научних дисциплина (пре свега медицине). Као кључни проблем биоетике истакао је чињеницу да њени резултати увек исходе законским актом, који је обавезујући за цело друштво, вративши се на пример Закона о пресађивању органа из 2018. Осврнувши се на полемички део са ставовима проф. др Питера Сингера, напоменуо је да је и сам проф. Сингер за себе рекао да је противник хришћанства и да сматра да ће хришћански етос временом бити смењен етосом утилитаризма, који га, како проф. Сингер сматра, већ смењује у одређеним биоетичким пољима (абортус, еутаназија, пресађивање органа, претпостављена сагласност и сл).

Србољуб Д. Пеовић
Институт за европске студије