Сваки од нас мора грабити што више посла, па макар му и премашио снагу. Осим рада од кога живимо и лично се издржавамо, сваки треба да потегне и за точак општег народног посла

Исидора Секулић

Усредсређујмо се![1]

Ми смо народ који у стварност не верује и који стварност не воли. Док је не познамо, сневамо о њој; а кад нам постане јасна, ми је потцењујемо. Вере и љубави никад немамо за њу. У сваком раду и задатку видимо сензацију, личну амбицију и снове. А кад екстаза прође, ствар, наравно, изгледа незнатна, ситна и недостојна. Код нас нема јединства између оног што треба и што се мора и оног што се ради. У мислима умемо бити стварни, у делима не. Силу мисли трошимо на расправљање неспоразума и несугласица. Практично би било не опажати их. Логика и практика су далеки сродници, а премудрост је врло често немудрост.

Сви ми живимо у кући која гори, и сваки од нас мора грабити што више посла, па макар му и премашио снагу. Сви одреда, и учени и прости, и мушки и женски, ма какви да су, имају посла, и нико се ничим не може извинити. И човек и магаре су мудрији него човек сам; нико није на одмет кад је реч о раду за сав народ. Осим рада од кога живимо и лично се издржавамо, сваки треба да потегне и за точак општег народног посла. У нашој народној судбини има нечег од оне мистичне истине да се и зелено дрво суши ако га Србинова рука дотакне; али то долази само одатле што се многа зла истина о нама не да порећи, зато што се зло не лечи и не треби. Једанпут треба већ почети лечити и требити!

Замора и колебања, наравно, мора бити, путевима и правцима морамо грешити и морамо се преметати као зрно на решету, али се од тога не треба плашити. Сабран мора човек бити, испитати мора оно место на коме је клизнуо и пао.

Ми немамо времена да чекамо и рачунамо на природно сазревање генерација; ми морамо у свима живим генерацијама и сваковрсним оруђем одједаред и бранити и градити. Школе међу децом, а свесна интелигенција међу народом мора проповедати тај нови морал перманентна рада без одмора. Без одмора, јер за народ радити, то је друмове орати.

Много се оптужује наша неслога, и браћа Бокељи лепо веле: да јој треба српске слоге, не би никад киша пала. Али ако дубље потражимо узроке нашим неуспесима, наћи ћемо да они нису толико последица дефекта у слози, колико је неслога последица дефекта у поимању и волењу стварности. Кад бисмо ми имали инстинкт стварног делања, метод заједничког рада би сам по себи дошао. Нити имамо талента за систематски рад, нити паметне сређености, нити политичке и друштвене дисциплине, и зато се дневно морамо заклињати на верност и оданост народном раду.

Не бегајте од проблема, јер у том је живот. Не дајте се страху! Не волите се сувише, јер је то срамота. Не дајте се ни нади, која је за време, за пролазност; имајте оно што је ван времена, и вечно и славно. Пробудите се на свесно дело. Између себе се покајте: признајте грех у прошлости и одреците се греха у будућности. Сложите се. Што не може бити организам, нека буде организација. Свака деоба снаге у ово доба је трагична.

Споменик Исидори Секулић у Београду (Фото: М. Бракочевић/Политика)

Не жалите труда, не жалите новац, не жалите младост, не жалите године живота. Живот није срећа него дужност. Рука која дрхти кад народу пружа, то је неморална рука.

Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација. Гледам око себе и видим: понешто има, понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа“.

Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта има да мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и угроженији културно но икада. Такозвана „савременост“ од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо да шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.

Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација, усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка: треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На шта друго бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари с којима се остаје после ратова, победа и пораза.

Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда у себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољег у себи! Поручимо народу свуда широм да му се интелигентна његова трезвеност и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша.

Наслов и опрема: Стање ствари

[1] Овај текст сачињен је као избор из чланака Ми и стварност (1911), Онима који трпе. Србима у Монархији (1912) и Усредсређујмо се. Расејаност није мана него порок (1940). Својевремено објављени у „Словенском југу“, ови чланци се у наше доба обично прештампавају у оном тому Исидориних сабраних дјела који носи наслов Записи о моме народу. Писани уочи два велика рата као прилог националном културном препороду, ови текстови Исидоре Секулић нису ништа изгубили од своје актуелности, нити им се било шта и данас може одузети. Може се, истина, понешто додати, али искључиво у духу велике списатељице, према потребама нашега времена и по мјери увјерења којима том времену ми данас одговарамо, или не одговарамо.

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Исидора Секулић