Нема се више шта нарушити, Ваше преосвештенство, окућница нам је преорана, темељи поткопани, зидови попуцали, арматура извучена, кров прокишњава, пише коментатор Једна тетка на „Стању ствари“
Извор: Стање ствари
Болештина под називом „Парада поноса“ (црног ли нам поноса!) која као најотровнија змијурина гамиже према престоном Граду деспота Стефана Лазаревића нема циљ да „наруши породичне и моралне вриједности нашег народа“, већ да уништи остатке остатака Срба који су претекли испод разних кама и мачева. Породица је нарушена распадом патријархата, а докрајчена свим стратешки интензивираним пошастима времена у којем живимо. Породица више није проблем, здраве породице готово да и нема!
У гостима ми је била братичина, која и не зна значење те ријечи, али зато савршено барата ријечима које ја не знам: 1. bi; 2. asexual; 3. trans; 4. gay; 5. lesbian, 6. pan; 7. straight. Она има 14 година и похађа школу која се налази недалеко од владичанског двора г. Фотија. Након разговара с њом о актуелној тзв. Тик-ток мрежи која је у посљедњих неколико година извршила страховиту сатанизацију дјеце свих узраста молим Бога да бар на годину дана укине интернет не би ли нам се исцијелила дубоко врбована дјеца. У разговору јој се оте реченица: „Ивана је би, а Сања пан“. „Шта ти је би, Јоцо, а шта пан“?, запрепастих се ја од њене свеукупне приче која је као матица покуљала из ње, од спознања о страдању дезоријентисане дјеце које је постало масовног карактера а да нико ништа не предузима. „Би је кад волиш и мушко и женско, а пан кад ти се неко свиђа а није ти битно ког је рода“. „А шта си ти, Јоцо”? упитам је ја. „Ја сам ништа!” На питање има ли неко нормалан од њених другова и другарица, одговор је био: „Па не знам баш тачно шта ти је нормалан”.
Нема се више шта нарушити, Ваше преосвештенство, окућница нам је преорана, темељи поткопани, зидови попуцали, арматура извучена, кров прокишњава. Само још милост Божија држи ову кућу на живом блату саздану. Него, ако би Ваш јавни иступ против те болештине и на највишем нивоу, спасио само једну Сању, Јована, Милана, Ангелину… а не толику дјецу чије душевне муке – са којима се не умију изборити раслабљени родитељи ни лоши психолози – не занимају ни парохијске попове, а камоли просвјетне раднике, дакле, Ваше дјелање не по цијену губитка комформизма, њега истински монахујући свакако нема, већ властитог земног живота – да ли бисте га принијели своме Христу кога једино и имате на овоме свијету?!
Коментатор са надимком Једна тетка