Читајући описе усташких дела можемо се следити над оним што се чинило. Али можемо се следити и пред појединачним реченицама које су остале забележене

Усташки чувари међу великом групом Срба недалеко од улаза у концентрациони логор Јасеновац (Фото: United States Holocaust Memorial Museum)

Можемо се, читајући описе усташких дела, следити над оним што се чинило, како су људи мучени, убијани… Али можемо се следити и пред појединачним реченицама које су остале забележене. И дела и реченица има много, премного. Овде, засад, издвајамо само четири примера ледених, ледених реченица.

Реченица прва

„А онда дође ред на ме и на моју дјецу.“

Као што су по убијању Срба у Херцеговини најпознатији Пребиловци, у Босни села око Бање Луке, тако је по истом томе у Лици најпознатије Дивосело.

Дивосело су усташе напали у свитање, четвртог августа 1941. године. Отворили су пушчану и митраљеску ватру на збег Дивосељана, склоњених пред црним вестима у дубраву Крушковаче подно Велебита. Они који нису одмах погођени разбежали су се куда који по планини, а усташе су их ловили и хватали, појединачно и у групама, скоро целог тога дана.

Једну групу од педесетак мушкараца, жена и деце похватали су и везали у парове, а парове у колону конопом. Довели су их пред јаму Јарчји До на Велебиту. Око јаме стајали су бојовници с пушкама, пазећи да се неко не отме и не побегне. Над јамом двојица усташа стајали су са камама у рукама, док су двојица других одвезивали једног по једног сужња и приводили га к јами.

Марија Почуча (Извор: Јадовно 1941)

У поворци је била мајка Марија Почуча са троје деце, најстаријом Милицом од три године, Душанком од једне и најмлађим Бранком још у наручју. Гледала је шта се ради, приближавајући се јами.

„А онда дође ред на ме и на моју дјецу.“

Марија је избодена седам пута камама и сваљена у јаму.

Усташе по завршетку свог посла набацаше у јаму камења. Затим окресаше једну јелу, тако да остану гране даље од стабла и затим бацише у јаму, са оштрим гранама надоле. Онда одоше одатле..

Марија паде на тела других, избодених и бачених пре ње.

У неко доба устаде, повикавши:

„Ајмо, људи, одавле, нећемо ваљда остати у јами.“

И одмах поново паде у несвет. У сумрак још једном дође к свести, некако се успуза уз ону јелу и до јутра, полако, од грма до грма, падајући и устајући, пређе око пола километра.  У зору је случајно нађоше раштркане комшије, одведоше и спасоше.

После је Марија причала о томе шта се догађало на Велебиту, понављајући сваки пут ону реченицу.

Њено троје деце, Милица, Душанка и Бранко, остадоше у јами.

Реченица друга

 „Овдје ћемо их“.

То је казао један усташа пред кућом Стијаковића у Мотикама код Бање Луке, 7. фебруара 1942. године.

Тога дана бојовници једне бојне из састава Павелићевог „тјелесног здруга“ до 14 часова побили су 2.315 Срба у селима Шарговац, Дракулићи и Мотике; од тога је било преко 500 деце млађе од 9 година. Починили су то уз сваку могућу помоћ локалних Хрвата, комшија. Најчешће су пробадали бајонетима на пушкама и засецали малим секирицама ношеним за појасом; одрасле мушкарце често су касапили брадвинима (великим секирама са дужим сечивима). Стијаковићи, Тодићи, Брковићи, Малешевићи, Васићи, Пиљагићи – само су нека од презимена од којих није остао нико или јесте тек понеко.

Био је тада висок снег, људи су око кућа направили пртине до стоке, до млина, до потока… Усташе су кренуле изјутра, редом: најпре Дракулићи, па Шарговац, најзад Мотике. Рударе у руднику Раковац побили су још пре сванућа. Пуцњи су се чули ретко.

Петко Стијаковић (Извор: Лазар Лукајић, Фратри и усташе кољу)

Петко Стијаковић је био дечак од 10 година и једини је преживео покољ, осталих 8 чланова његове породице је побијено. Убијени су његови родитељи Раде и Мара, његов стриц Саво и стрина Ружа, његова старија сестра Стоја, млађи брат Млађен (7) и сестра Госпа (5), те најмлађи брат Мирко (1).

Стриц Саво је рано устао и отишао на посао у рудник (касније ће Петко сазнати да је тамо убијен). Остали су устали касније, негде између 7 и 8 сати, као и обично зими. Родитељи, стрина и деца били су у кући, а сестра Стоја је отишла на поток по воду.

Двојица усташа уђоше у кућу, ћутећи. Разгледају по соби. Један само нареди да изађу напоље. Други остаде позади да још једном осмотри собу. Изашавши напоље, на једно проширење у снегу, Петко угледа још доста усташа и сестру Стоју, коју су, изгледа, дотерали с потока. Поређаше све укућане једно до другог. Усташе, са пушкама и бајонетима у рукама, окружише осморо Стијаковића. Родитељи и сестра Стоја држе децу уза се, која дрхте што од страха што од зиме. Тада један од усташа рече:

„Овдје ћемо их“.

Други одговори „Добро“. Видевши то, мајка Мара са малим Мирком у наручју протрча између двојице и поче да бежи. На то скочи један од оних што је био у кући и снажно је удари кундаком у главу. Жена јаукну и паде, испустивши дете у смет. Петко је гледао како из снега мали Мирко пишти и млатара ручицама и ножицама. Прискочи још неколико усташа и почеше да боду мајку, а онај исти што ју је ударио кундаком само једном убоде Мирка.  Дете се одмах смири.

Затим крвници стадоше. Кренуше нешто да разговарају између себе, не гледајући Стијаковиће на снегу. Отац, мајка и сестра Стоја само стоје, скамењени. И тада Петко скочи да бежи. Спадоше му опанци и остаде бос, али настави. Ускоро замакну за кућу и сјури се наниже. Улети у празну кућу Боже Стијаковића (сви Божини су већ били побијени поред куће), где је горела пећ, и ту се угреја. Нису ни пуцали за њим ни трчали.

Касније се Петко вратио у своју кућу. Нашао је на кревету избодене и живе  брата Млађена и сестру Госпу, покривене неком поњавом. Ране су им крвариле. Петко се обуо, наложио ватру, отишао да нахрани стоку. Мирко је испричао брату како су усташе наредиле свима да легну потрбушке на снег и онда су их све боли бајонетима, ударали секирицама и ногама. Сестра Госпа је само ћутала. Њих двоје су касније некако ушли у кућу и попели се у кревет, остављајући крвав траг за собом, по поду и по страници кревета.  Петко је ту ноћ преспавао у својој кући. Сутрадан је опет побегао, кад су дошла два жандара и неке комшије, Хрвати Мејданџићи, Миле, Томо и Милин син Иво. Један жандар је ушао у кућу, затекао још мало живе Мирка и Госпу у кревету и убио их једним пуцњем.

Петко је из скровишта гледао како Мејданџићи разгрћу снег и копају плитку јаму, доносе оца, мајку и сестру Стоју, бацају их у јаму као џакове. Затим доносе малог Мирка и бацају га као неку кесу. Онда одлазе у кућу, доносе отуд неку поњаву и њу истресоше у јаму. Петко виде како из поњаве испадоше Мирко и Госпа. Потом комшије све затрпаше земљом и одоше.

Извор: Лазар Лукајић, Фратри и усташе кољу

„… Не знам шта сам јуче ручо, а тога се сјећам ко да је сад!“, рећи ће Петко љутито, деценијама касније, причајући Лазару Лукајићу о покољу својих најмилијих.

Реченица трећа

 „Ето ти мајке, кад се пробуди, нека те подоји.“

Дара Бановић из једног села код Приједора изведена је из своје куће, заједно са децом, крајем октобра 1942. године. Са другим  Србима, женама и децом, нашла се у једном шљивику, где је група преноћила. Сутрадан су из те групе усташе одводиле по неколико изабраних на друго место, стотинак метара даље, и ту их убијале, искључиво хладним оружјем: ножевима, брадвама, секирама. Да не чују они који су остали у шљивику и да остану мирни док не дође ред на следећу групу. Дару и њено двоје деце, Радославку (4) и Бошка (2) одвели су кад је на њих дошао ред. Дари су задали 29 рана, ножем, била је сва заливена крвљу али је још могла да види. Најтеже јој је било гледати како јој кољу децу. Радославку су ударили ножем у главу, а затим је бацили крај мајке и додатно је проболи ножем. „Мога Бошка су исто изболи ножем и бацили поред мене, говорећи:

‚Ето ти мајке, кад се пробуди, нека те подоји‘.“

Реченица четврта

„Извол’те, госпон велечасни!“

Вјекослав Филиповић био је капелник у самостану Петрићевац код Бање Луке пре него што је обукао усташку униформу и постао „часник“ (официр) са чином сатника (капетана). Познат је као један од најкрволочнијих још и пре него што је постао командант логора Јасеновац.

Волео је да убија. Најрадије – да коље. Посебно је волео да коље децу. Највише – да коље девојчице. Разлог за ту наопаку љубав према девојчицама био је прост: девојчице су имале дугу косу, па је велечасном Филиповићу било згодно да ухвати дете  за косу, главу му забаци назад и ножем пређе преко грла.

(Извор)

За ту његову преференцију знали су и сви његови сарадници на истом послу, па су велечасном радо, из просте жеље да му удовоље, подводили девојчице. Често су додавали девојчицу уз речи:

„Извол’те, госпон велечасни!“

И велечасни је благонаклоно примао дарове, не одбијајући ниједан.

Categories: Вести над вестима

Tags: Јован Мирић, НДХ, геноцид над Србима у НДХ, усташе