Влада ФНРЈ одредила је делегацију да буде при Међународном суду у Нирнбергу, који је радио од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946. У пресуди тог суда констатована ликвидација 700.000 жртава у Логору Јасеновац
Усташки кољач међу жртвама у Јасеновцу (Фото: Лична архива)
Код нас у Србији се замагљује истина о концентрационим логорима у Хрватској. Већ крајем априла и маја 1941. године почели су да настају логори у НДХ. Законска легализација извршена је 23. новембра 1941. године, под називом „Кампови за интернирање и радове”. У почетку их је било 22, од којих су до краја рата остала само два – у Јасеновцу и Старој Градишки.
Управљање камповима било је законом поверено „Усташкој служби надзора”. Први надзорник кампа био је Мијо Бабић, кога су у јуну 1941. године убили партизани, па је после њега постављен усташки фанатик Вјекослав Лубурић. Такође је донето 12 закона о одбрани државе и народа, којима су Срби, Јевреји и Роми стављени ван закона. Хитлеров изасланик генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, након обиласка Јасеновца, записао је: „То је суштина ужаса, који се може поредити с Дантеовим ’Паклом’.”
О злочинима у НДХ је расправљано и врло су детаљно утврђени у Нирнбершком процесу. Треба напоменути да је током Конференције на Јалти у фебруару 1945. године „демократски Запад” био против суђења главним ратним злочинцима. Предлог Винстона Черчила је био да се „састави списак главних ратних злочинаца и да се одмах стрељају чим буду ухваћени, а ако се оформи суд, тад он не би требало да буде правни, већ политички акт”. Са идејом Черчила у потпуности се сагласио Франклин Д. Рузвелт. На инсистирање „недемократе” Јосифа Стаљина, блокиране су вансудске репресалије, већ је договорено „да суд буде правни и суђење законито”.
У нашој јавности се често истиче да је Југославија из разних разлога заташкавала истину о Јасеновцу и злочинима у НДХ, што није тачно. Влада ФНР Југославије одредила је делегацију да буде при Међународном суду у Нирнбергу, који је радио од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946. године. Делегација ФНРЈ се укључила у рад суда од 17. децембра 1945. године и учествовала је у њему до краја. Нашу делегацију сачињавали су др Душан Недељковић, председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, проф. др Алберт Вајс, правни референт, и Михаило Олењин, преводилац.
Југословенска делегација се припремила и са веома темељним доказима – више од 20.000 оригиналних докумената из непријатељских извора и 120.000 одлука, којима је утврђено 65.000 ратних злочинаца – учествовала у раду Међународног војног суда у Нирнбергу. Суд је прихватио и у одлуци утврдио да је Југославија изгубила 1.401.000 цивила и да је страдало 425.000 ратних инвалида. У пресуди суда у Нирнбергу констатована је ликвидација 700.000 жртава у Логору Јасеновац у НДХ.
Зашто се никада неће сазнати прецизан број брутално убијених јасеновачких жртава
Александар Ранковић је у Савезној скупштини 29. децембра 1951. године изјавио да је „у логору Јасеновац убијено више од 700.000 лица” („Борба”, 30. децембар 1951).
И у Енциклопедији Лексикографског завода, Загреб, 1958, књига 3, на страницама 648 и 649 наводи се да је „кроз четири године (1941–1945) у логору у Јасеновцу побијено 500.000–600.000 Срба, Хрвата и Јевреја”.
Комисија формирана од пет професора универзитета, после рада и испитивања на терену 1961. и 1962. године, закључила је да је „само у испитаним гробницама покопано преко 700.000 лешева”. За неке гробнице се тада још није знало. Даља истраживања су обустављена из непознатих разлога.
Аутор Јаков Гело у свом раду „Демографске промене у Хрватској од 1780. до 1981. године” (Загреб, „Глобус”, 1987) наводи да је „у Јасеновцу убијено преко 700.000 затвореника”.
Амерички државни музеј геноцида у Вашингтону и Међународна комисија за истину о Јасеновцу тврди да је у Јасеновцу убијено око 700.000 Срба, 32.000 Јевреја и 80.000 Рома, међу којима је било око 100.000 деце.
Истина је утврђена и зна се. Забранама посета и лажима не може се истина сакрити. Остају нада и вера да денацификација и деусташизација неће бити ограничене на једну земљу, већ да ће се проширити на цео свет.
Митар Радоњић,
Нови Сад
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Не веруј брозовштини кад пише за ” политику “. Није њој до Истине. У славу жвалавог пише. Кад је одбрана ***** ***** вучића у питању, све на камару бацам – и Јасеновац, и фнрј, и денацификација, и Нирнберг, и Стаљин, и непознати разлози зашто је рад на Истини обустављен. Мени је познат разлог овог текстића у ” политици ” – ево, видите да изопачени * ******* председник воли више Јасеновац него море. Он само жели да положи цвет на хумку. Па нека му тај цвет буде и бидермајер који је ухватио, а који је бачен преко косе и капуљаче…
Dogodine u Jasenovcu.
Dogodine u Prizrenu.
Србскоме народу нису потребни други непријатељи поред оваквих као што је ЗОРАН НИКОЛИЋ (Ваљево). Но, можда он и није Србин, али је узвесно да је отпадак од Србства.
Ко напада било којег Србина тако што активно преносу усташку пропаганду или није Србин или је идиот. Нешто по Лењину. Ако је комисија утврдила 700000 то је много више и реалније од онога што Туђмановци тврде и није битно чак и да су сами комунисти. Важна је истина а она је од Бога.
@Зоран Николић (Ваљево)
Није добро, пре свега за Вас, што Вам мржња према Вучићу квари љубав према истини и пристојности. Јер користити јасеновачке жртве зарад критике тренутног председника Србије је непристојно.
@Марко Еугеникос
Нисам веровао да ћете Ви, поштовани, поставити логички ред наопако. Ја са дубоким презиром реагујем на ђавоимани чин велеиздајника александра вучића – злоупотребу Јасеновца и Јасеновачких Новомученика. Непристојност потражите у коментару изнад, мени је непотребна као одвећ плитка, посве вучићевска.
@Зоран Николић (Ваљево)
Заиста не видим како сам ја поставио логички ред наопако. Чланак Митра Радоњића који је послужио као повод ни једном речју не помиње ни садашње власти ни Вучића. Радоњић подсећа све нас на утврђене историјске чињенице које су многи заборавили, и на које српску јавност, кратке памети какве зна да буде, треба стално подсећати. Вучића сте у целу причу увели Ви, чини се без икаквог стварног повода осим да га критикујете.
Оно што је мени специфичо засметало су Ваше речи “Кад је одбрана ***** ***** вучића у питању, све на камару бацам – и Јасеновац, и фнрј, и денацификација, и Нирнберг, и Стаљин, и непознати разлози зашто је рад на Истини обустављен.” Зато и јесам рекао да Вам мржња према Вучићу квари љубав према истини, и остајем при томе. Чланак не брани Вучића, и ништа не може оправдати бацање Јасеновца на камару. Наше страдање у Јасеновцу је светиња, а светиње се не бацају на камару.
Како вам, поштовани @Марко, промакне суштина јадног текстића из политике – ” …Забранама посета… ”
Да се не споримо више. Бесмислено је. Свако добро од Господа Вам.
@Зоран Николић (Ваљево)
Не сматрам да су те две речи суштина текста.
Текст је веома користан, јер онима којима ова тема није центар животног бављења на једном месту даје преглед првих налаза о страдањима Срба у НДХ од почетка рата, као и резултете сагледавања размера и међународну верификацију побијених Срба, које савремена историографија (и домаћа) данас оспорава.
Ипак, није могло без идеолошког уплива, па тако читамо о некаквим партизанима почетком јуна у Херцеговини, када је убијен ноторни Мијо Бабић (5. јун). Нема никаквих партизана, “партизани” су увелико органи окупационих снага, пре свега Немачке, верни радници Гестапоа и осталих служби, а и иначе у Херцеговини нема окупатора, има само хрватских и муслиманских усташа; још се вуку трагови Мачекових стража и преформирају у домобране и локалне нацистичке милиције. Штета је да се таквом ситницом и неспособношћу да се ослободи идеолошких, не заблуда, већ лажи вредан скуп података доводи у питање…
Све док Србија не смогне снаге да обелодани и спроведе иницијативу да се стратишта Срба (Јевреја, Рома) у НДХ ставе под међународни протекторат и додели им се статус екстериторијалности под надзором Републике Српске и Србије нећемо се маћи од стрмоглавог ародирања и броја и карактера и метода истребљења Срба у Другом светском рату у НДХ.
Нису Марјана Мија Бабића убили партизани, већ српски устаници из околине Невесиња.
Партизани су у Источној Херцеговини мучки убијали Србе. Њихове вође, да Бог да им земља кости изметала, бијаху: Владо Шегрт, Сава Ковачевић, Петар Драпшин, Раде и Драгица Правица, Дукица Граховац, Марко Балетић, Јанко Тафић и остали злотвори. Траг им се заметнуо.
Jo oprasta zlocin, postaje u njemu saucesnik -Voltaire .
Otac mi je iz Bisanske Krupe,, Dušqan nikole Štrbac rođen 1934. godine, pričao mi je slikali su se svi, u porodici, da pređu u Srbiju, da se zaštote od pogroma ustaša.pitala, sam , očevu sestru od strica, zašto niste prešli u Srbiju.Rekla mi je da im je čestiti fotograf Suljo, iz Bosanske Krupe, rekao, kad su se fotografisali za pasoše da bi iz NDH, prešli u Srbiju, NE IDITE LJUDI, ZAVRŠIĆETE KAO I ONI PRE VAS , ŠTO SU POŠLI VOZOM ZA sRBIJU A ZAVRŠILI U jASENOVCU.To je bio jedan od perfodnih načina, odvođenja ljudi u Jasenovac .Mom dedi Nikoli stojana Štrbac 1989.god., su ubili 0ca, 2 brata, dve sestre 8jednu zaklali sa 3. dece.Stric je izračunao da je 40članova, naše porodice pobijeno od strane ustaša. Četri , godine su proveli u zbegu.Dedi je od bliže familije , sem lične dece ostao živ sin od rođenog brata, PETR RADULE ŠTRBAC 1933, ROĐEN.oČEVA, PORODICA NIJE NI BOLJE NI GORE PROŠLA OD OSTALIH PORODICA U TOM KRAJU.navela sam jedan od perfidnih načina odvođenja ljudi u Jasenovax koji do sada malo poznat.Što se tiče autora mitra /branka) Radonjića (1943), **** **** **** *** **** **** *** .Znam, njegove istorijske priče, te 12 srpskih vezira, te rođak Slobodana miloševića, italijanske kraljice iruskog ambasadora.ljudi veruju a stalo mu je samo do lopovlika i bolesne zaljubljenosti u svog sina ** **** **** ********.