Ђурђе Црнојевић је 22. октобра 1499. године својеручно, ћирилицом, исписао своју опоруку. Сенат каже да је оригинал писан својеручно „на српском језику“, па га треба превести на латински
Књига др Милоша Милошевића „Тестамент Ђурђа Црнојевића“
Означавао се њоме и народ и његов језик. Данас знамо да је јужнословенско клупко, са пуном свијешћу, у званичним актима владарских канцеларија током развијеног средњег вијека експонирало управо ову народносну ознаку. Као истраживачи, познавамо извјесну хетерогеност тог етничког састава који своја исходишта извјесно налази и у праисторији. Наше старине у огромном дјелу представљају вишеслојне и развојне локалитете. Међутим, врло је значајно, искази владарских канцеларија у простору централног Балкана у готово свим случајевима током средњег вијека казују да је народ који представљају српски, али да управљају низом области означених као на пр. „западне стране“, „Хум“ и слично. Није далеко од помисли и могућност истицања тог етнонима као почасног и древног. Но, да још једном погледамо како се од странаца, и то веома упућених у прилике на Јадрану, означава језик преважног за простор Црне Горе документа: опоруке Ђурђа Црнојевића. У вези са овим је свакако и низ декларација које су изјављивали црногорски зборови током 18. вијека.
Прије него покажемо детаљније податке, желим рећи да смо ми који живимо на овом простору (и Црне Горе) сви припадници једног историјског народа који је током своје тегобне и мученичке историје понајприје тежио народном јединству. Помирење и међусобно уважавање је минимална мјера дуга прецима.
Ђурђе Црнојевић је 22. октобра 1499. године својеручно, ћирилицом, исписао своју опоруку. Као свједоци поменути су Трипун Бућа из Котора, Франо Меднић, Лајко Станисалић. Стјепан Паскавли, син Николе, у млетачком Сенату посвједочио је аутентичност опоруке из 1499. године коју је он превео са „језика и писма словенскога“.
Из књиге др Милоша Милошевића „Тестамент Ђурђа Црнојевића“
Као што је познато, Ђурђе је за универзалног насљедника одредио своју жену Елизабету Ерицо. Она је 20. априла 1514. овај документ предала Сенату са молбом да се прогласи као правно ваљана. Процедура је била позната и само је тим путем документ могао постати важећим и обавезујућим. Нотар Ђакомо Грасолари пружио је службену редакцију текста, а поступак је довршен почетком јануара 1517. године.
Питање је шта се након службеног превода у Венецији догодило са ћириличним оригиналом? То се нажалост не зна и тај документ никада није пронађен. За Млечане, он је након превода био потпуно правно неважан. Могао је бити одложен у Архив Сената или враћен жени. Видјели смо да је Которанин Пасквали свједочио постојање тог ћириличног документа. Међутим, овдје најприје желим скренути пажњу данашњим нараштајима Црногораца на назив језика који је на три мјеста употребила млетачка администрација за тај „словенски“ оригинал који је Пасквали имао у рукама. Чак, дакле, на три мјеста, Сенат каже да је оригинал писан својеручно „на српском језику“, па га треба превести на латински језик. За потребе овога чланка овдје доносимо фотографије тог дјела текста уводних клаузула млетачког документа.
Извор: Горан Комар
Овом Ђурђевом опоруком бавили су се истраживачи попут Ивана Кукуљевића Сакцинског (1852: Аркив за повјестницу југословенску) и Јован Томић (1909: Прилози за историју Црнојевића…). Најкрупнији допринос пружио је веома заслужни истраживач који је непроцјењиво допринио културној историји Боке которске, покојни Милош Милошевић из Котора, својим критичким издањем Ђурђеве опоруке.
Јаков Грасолари, нотар који је превео документ, био је жупник цркве Св. Аполинарија као и нотар и канцелар. Касније и каноник и викар цркве Св. Марка. Потекао је из старе фамилије. Завршио је теологију и право у Падови.
Жена Ђурђева потекла је из јако угледне фамилије племића и дипломате Антонија Ерица. Он је 1478. године дошао у узани круг кандидата за млетачког дужда.
Недавно је црногорској јавности скренута пажња на појединости из Псалтира Црнојевића у којем се јасно назначује прослављање Св. Саве првог српског архијереја. Ово је прилика да покажемо како је најзначајнија поморска држава на Медитерану гледала на језик опоруке Ђурђа Црнојевића. То је сасвим непогрешиво. И из разлога што нова црногорска историографија Србе, а тиме свакако, још и прије њихов језик, поставља на маргине друштвених и политичких збивања и процеса на Балкану.
Из које то онда временске дубине млетачки Сенат црпи податак-сазнање о српском језику Ђурђа Црнојевића? Да ли је то, дакле, погрешка Сената? Његова произвољност? Овај брак је носио озбиљне политичке импликације. То је познато. Ђурђе је био веома потребан Републици. Са тачним увидима у стање његове земље Сенат је и пришао давању одобрења за такав брак.
Из књиге др Милоша Милошевића „Тестамент Ђурђа Црнојевића“
И Млетачка република, као и Дубровачка република, која је житеље Зете сматрала Србима и Зету српском земљом на крају 14. вијека, посједовала је озбиљне дубинске увиде у политичке прилике и етнички састав балканских земаља. Све што не би одговарало чињеничном стању и осјећају главних актера политичког живота тих земаља, представљало би увреду. Такво огријешење о чињенице и лични осјећај појединца какав је Ђурђе Црнојевић и његови насљедници, било би једноставно недопустиво и представљало грубо државно кршење давно успостављених кодекса. Било би, ријечју, непристојно?
Црној Гори данас највише недостаје пристојност.
Свјетске пустахије које ходе од врата до врата по туђим кућама могу прихватати веома различите Црне Горе. Њима може бити добра и најгора Црна Гора. Али, никако не може Црној Гори. Њој треба, као хљеб насушни, само најбоља. Њој треба искључиво континуитет. Писмо-записано, језик-говорен.
Горан Комар (Фото: ИН4С)
P.S. Тешко је прихватљиво да један народ, попут српског, који је током средњег вијека доживио и бивао почашћен истицањем свог народног имена у титулатурама свих балканских владарских канцеларија, претрпи брисање тог свог имена и то одлукама савремених политичких гарнитура. У исто вријеме, народносне ознаке које у то вријеме нису постојале, намећу се као доминантне.. Овај процес конверзије јесу отворили идеолошки системи којима је подупиран покрет југословенских комуниста. Но, све је то низ неумитних политичких процеса. Мени лично је прихватљиво да се свако изјасни како жели. Међутим, српски народ мора, ради свог одржања, отпочети поступак ревитализовања и реафирмације, најприје свог народног имена. Такав поступак треба да понесу највише научне установе, али на принципима саборности и уважавања свих судионика, на принципима на којима је устројена Матица Српска. Многи њезини пројекти. Српска наука је затворена у простор еснафа, изолована, самодовољна. То се мора мијењати, а поступак реафирмације српског народног имена јесте преважан разлог за отпочињање њиховог темељног преображаја.
Краћа верзија овог прилога објављена је на порталу ИН4С