Очи су те одале. / У дубине тамне урасле, небо само гледају. / Само да си видела свој осмех… / Не би никада за себе рекла да ниси лепа
Јелена Ковачевић (Фото: Миљко Радановић)
Само да си се осмехнула…
Душу да покажеш.
Њу сјајну, у бљеску, младу…
лицем скамењеним кријеш.
Очи су те одале.
У дубине тамне урасле, небо само гледају.
Само да си видела свој осмех…
Не би никада за себе рекла да ниси лепа.
Милица Јанковић
Милица Јанковић (Пожаревац, 1881 – Нишка бања, 1939) била је српска књижевница. Основну школу је завршила у Великом Градишту, у Београду шест разреда Више женске школе и као ученица Бете и Ристе Вукановић, Сликарску школу. После рата била је наставница цртања у Другој женској гимназији у Београду. У 21. години разболела се од туберкулозе и костобоље. Лечила се у бањама, на мору и у Паризу. И поред тога, двадесет година била је непокретна и везана за постељу. Писала је песме, приповетке, романе, путописе, књижевне и уметничке приказе. Била је веома цењен и читан аутор.
Исидора Секулић о њој је рекла:
Милица Јанковић нема у нашој литератури своје право место. Она је одличан приповедач. Када се смиримо, када сазремо као култура, она ће то место морати да добије.
Из приче Болничарка, ,,Исповести“, Милица Јанковић
,,У средњој школи, док су моје другарице још од ране младости намештале косу и огледале се на школским прозорима док су тајно носиле забрањени стезник, који им се испод убраних кецеља није ни примећивао, само да су осећале да су већ девојке; док су изгледале неће ли проћи какав гимназит и почастити их ,,комплиментом”; док су с наивном дрскошћу радозналих незналица живота тобож тајно саопштавале једна другој страшне ствари и љубавне сплетке – дотле сам ја, спокојна што сам ружна, седела мирно у клупи и читала што или радила задатак којој од тих другарица.”
***
,,Осећајући да не могу бити као моје другарице, ја сам почела да желим да будем нешто веће од њих. Недостајало ми је нечега да могу да живим; а ја сам уобразила да имам нечега што ће ме учинити бесмртном. Јадна будала!”
***
,,Сад шта је ту је. Тек онда сам ја била спокојна што сам ружна и сажаљевала или презирала сваку тежњу за улепшавањем. Спољашњост и форму ја сам одрицала и високо ценила само садржину: душу и разум, који развија и расветљује душу. А ко зна, можда, мала, да је случајно била нека лепотица, не би дошла до таквих закључака? Ко зна? И ко може расветлити ту сложену таму што се зове човечја душа? Мој разум се упиње и греши и доцније увиђа погрешке. То је све.”
***
,,Заволех понова лепоту, заволех је свесно, и почех да жалим што сам ружна. Није то била очајна жалост, као што, рецимо, човек жали што је кљаст; то је била нека нелагодност, неко непријатно осећање од мисли да је људима непријатно што морају да ме гледају. И понекад, усред разговора, кад би слушалац пажљиво гледао право у моје очи и можда био удубљен у моје паметне мисли, падала би ми на памет луда помисао: он види како сам ја ружна. И од тога ми је бивало тако непријатно, и ја бих чак поцрвенела и брзо завршила говор, брзо као од беде, без имало пређашњег одушевљења.
Бојим се да ћу се огрешити о себе ако признам да је то чиста сујета: све ми се чини да ту има и нечега другога, лепшег од сујете.
Тешко ми је било што мене нису могли гледати као лепоту, али ми је слатко било што сам ја могла гледати туђу лепоту. Па ипак… Ах, та несвесна природа! Гледам једну врло лепу девојку. Ево, очи, дубоке, паметне, као да те погледом нешто питају, на шта ти мораш истином да одговориш, јер се пред тим погледом не може слагати. Па онда, види уста! Зар је икада мисао људска могла пожелети лепши излазак из душе? А, кад тамо, њене дивне очи прате неку другу жену и пажљиво гледају у њену хаљину, а уста се растварају да кажу какву пакосну или глупу примедбу. Зашто, зашто тако? И мене је то вређало и болело, као што би ме болело и вређало кад би ме ко убедио да цвеће има душу и да је та душа ружна и гладна.
А да ја имам такве очи, ја бих им била захвална, ја бих њима заиста загледала човечију душу да тамо пронађем невиђене лепоте. Да имам таква уста, никад не бих допустила да на њих изиђе реч без вредности. Али ја њој нисам завидела; и њу је природа обманула. И она је могла, да је умела, зажалити за нечим и запитати се: зашто немам интелигенцију, зашто немам и душу лепу, зашто имам само половину лепоте? Али она није патила, јер није знала да нема оно што нема. И ја се с њом не бих мењала. Само ја тада нисам могла да потврдим ону стару грчку изреку: што је лепо то је и добро.”
,,Исповести” су прво објављено дело књижевнице Милице Јанковић (1881-1939). У својој ,,Историји нове српске књижевности“ Јован Скерлић је записао да је то дело ,,непосредне и искрене књижевности, неусиљене и симпатичне простоте, словенске нежности и самилости, тихе и просте истине срца, дух доброте, нежности и праштања, нешто сасвим српско и домаће,“ а да ,,Милица Јанковић има ретку способност да без напора за књижевним ефектима ради сасвим књижевно; она је једна од ретких српских списатељки које пишу својим, неусиљеним и простим, али ипак књижевним стилом.“
Краћа верзија овог прилога изашла је у „Вечерњим новостима“
Categories: Аз и буки
Оставите коментар