Шпанска инквизиција, немачки масакри у Пољској, чак и кинеска тортура изгледају као дечја игра у поређењу са оним што је усташка окрутност смислила против те несрећне српске популације
Владимир Димитријевић и насловна страна Изарове књиге (Фото: Савез Срба из региона)
Преносимо неколико страница из књиге француског новинара Жана Изара, Југославија 1939-1944, која се у Швајцарској појавила у последњој години Другог светског рата. Код нас је непозната и некоришћена – поменуо је, успут, само велики српски родољуб, правник и историчар др Лазо М. Костић, пишући о броју Срба умучених у НДХ
Трагедија која се одигравала у Хрватској, Босни и Славонији била је ужасна. Серијски масакри, потпуно истребљење насеља са српском популацијом. Ти градови су данас руине и заједничке гробнице хиљада унакажених лешева набацаних један на други! Слушајући их, имали смо утисак да сви ти региони пливају у крви. Људски разум одбија да поверује у очигледну и преживљену тортуру. Шпанска инквизиција, немачки масакри у Пољској, чак и кинеска тортура изгледају као дечја игра у поређењу са оним што је усташка окрутност смислила против те несрећне српске популације. Неурачунљива бестијалност је запљуснула један напуштен, незаштићени народ који није стигао да умакне џелатима. Шта да кажем и како да опишем оно чега се као човек стидим?!
Поменућу то овде.
У месту Страдање, усташе су отвориле трбух једној Српкињи која је била четврти месец трудноће. Ишчупали су јој плод из стомака, онда су јој у утробу убацили живу мачку уместо детета и потом зашили стомак. Стари учитељ Србин, пензионер и бивши председник Соколског друштва, бачен је на земљу у Травнику. Усташа му је ишчупао срце и преорао тело бодежом.
Насловна страна изворног издања Изарове књиге
Ево и случаја једне старице из Госпића. Њена деца су масакрирана, а кућа запаљена. Њој су дозволили да уђе у воз. У моменту кад је улазила у вагон, погођена је метком у потиљак. Њен убица, усташа, хладнокрвно је претурао по њеним бедним стварима очекујући да ће пронаћи бар један златан новчић или мало папирнатог новца. Још гори догађај се догодио у Гламочу, где су жене и деца у почетку били поштеђивани. Њима је дозвољено да напусте варошицу са оним што могу да понесу. Километар даље, све те жене и деца су побијени кад су поверовали да су избегли кошмар. Бандити су се понадали да ће се докопати неког последњег скривеног богатства које су ови сироти људи понели из запаљених кућа.
На крају, и лекар из Мостара, најбољи хирург у месту, докопао се Сплита и испричао ми своју личну авантуру. (Ради се о познатом хирургу Феодору Лукачу, оцу познатог новинара, дугогодишњег главног и одговорног уредника часописа НИН Сергија Лукача, прим. прев.)
„Ја сам осуђен на смрт са још пет виђених Срба у Мостару. Наш једини злочин била је наша националност, и наша религија. Ухапшени смо око шест сати увече и, након страшних бруталности, у свитање смо одведени на обалу реке. Потпуно голи, поређани смо леђима окренути према реци. Стрељачки строј је био испред нас и свако од нас је био на нишану. Испаљени метак је само рањавао, а онда би и бацао жртву у реку. Док је рањеник покушавао да се избори са водом, одозго са обале, џелати су се сатански церекали његовој неуспешној борби за живот. На крају би матица реке однела његово тело. Кад сам схватио да сам ја следећи, нисам чекао да пуцају у мене већ сам се бацио у реку и заронио. Био сам шампион у пливању тако да сам издржао под водом довољно дуго да им умакнем. Изашао сам из реке мало низводно. Касније сам имао среће да ме најпре пронађе један сељак и сакрије. Преко њега сам ступио у везу са италијанским официрима којима сам објаснио мој случај. Успео сам да дођем овде обучен у одело италијанског војника. Ипак, три четвртине мостарских Срба је побијено на зверски начин. Право је чудо да сам овде. Ви управо разговарате са васкрслим човеком.“
То је била истина. Он се изражавао тако тихо као да долази са другог света. Био је то човек кога су суграђани ценили и научник који је спасао животе многим Хрватима, а можда и усташама.
Могли бисмо исписати читаве томове о таквим злочинима са тачним именима и презименима. Што се мене тиче, немам више снаге да слушам ове грозне исповести и беспомоћне крике који нас преплављују са свих страна. Кад се све ово заврши, улога судија ће бити у осуди ових злочина.
Одговорност мора бити утврђена за сваког ко је на директан или индиректан начин учествовао у овоме. Ипак, морамо да уложимо напор да бисмо макар нешто разумели. Која је побуда могла инспирисати ове злочине? Тај општеприхваћени револт ће бити организован против режима у Загребу. Он је од злочина направио нову мистику. Такође, мора се утврдити и колика је одговорност извесних католичких свештеника – Хрвата који су оптужени да су у бројним случајевима толерисали, чак и охрабривали, усташе на чињење злочина. Упркос свему, потребно је да истражујемо и тражимо објашњење за такве суровости. Зашто су ти људи дошли до тог степена варварства? Потребан је разлог који би био већи и изнад саме жеље за осветом. Али који?
Усташе су професионални бандити и мучитељи. Они се специјално тренирају и припремају за убиства од стране Анта Павелића, свог шефа. Он је од освете направио најкрвавији политички идеал. Углавном, осуђеници за криминалне радње или махнити и они усијаних глава, ти људи су месецима оспособљавани у специјалним камповима у Италији. Тамо им је била школа за бруталности и освету. Они су стигли у Хрватску са својим шефом и пуштени су широм земље као нахушкане животиње ослобођене ланца, припремљене и истрениране да крену на Србе да би најзад испуниле своју крваву репресију.
Међутим, да би усташе могле да донесу такву пошаст, било је потребно да се нађе плодно тло. То је омогућено, нажалост, захваљујући огорченој хрватској популацији, заслепљеној страхом од изопштавања из цркве и захваљујући фанатичном сеоском католичком клеру, који је био устремљен против Православне цркве. Ниже свештенство није само толерисало све масакре, већ је често и само било учесник у њима. Млади свештеници су узели пушке у руке.
Издавач читаоцима поклања књигу Жана Изара у PDF формату.
Извор: ПРАВДА – НЕПОЗНАТА КЊИГА О СТРАДАЊУ СРБА У НДХ: Сведочење Жана Изара
Наслов и опрема: Стање ствари
(Правда/Јадовно 1941, 17. 7. 2022)
Categories: Преносимо
https://www.pravda.rs/fileadmin/slike/2022/07/15/izar_knjiga_cela.pdf
Кљига о којој је реч у тексту.
Означавати усташе као једине кривце за тотални геноцид над српским народом у 2 св. рату представља непотпун историјски податак. Чињеница је да су се усташама и Павелићу ставили на располагање сви, почев од администрације и Мачековог ХСС па до хрватских и муслиманских интелектуалаца и обичног народа. Главни инспиратор геноцида јесте Ватикан, папа и РКЦ. Они су им усадили у душу ирационално зло према Србима, њихов клер је праштао злочине које су у име РКЦ френетично, са сладостаршћу чинили, њихови свећеници, часне сестре, гвардијани и остали активно су учествовали у клању Срба.. У књизи Буда Симоновића Огњена Марија ливањска описане су сцене када обични људи-српске комшије, Хрвати и Муслимани, бацају Србе у јаме а њихове жене око јама загрљене попијевају као када се врше жито, О бруталности и свирепости записаних свједочења тог инферналног зла тешко је писати па свима препоручујем да прочитају ову књигу. Није постојао само Јасеновац, било је и 1000 малих Јасеноваца за Србе. Хрвати и Муслимани су навукли проклетство на свој народ, то се најбоље види из мржње коју и данас осјећају и поновљеног зла. Нису у стању да се покају што довољно говори какву им је казну Бог одредио.На нама је да се сјећамо и да учимо дјецу о том злу које нас је снашло како се све не би поновило.
Ову, и све претходне власти у Србији, и световне и духовне, треба да је срамота што не виде да међу овим народом постоје и људи попут приређивача Изарове књиге, који је ставише бесплатно на увид јавности. Када прође још 20 година Вучићеве власти, сетиће се ваљда да и те људе, у знак захвалности, награди каквим друштвеним признањем..Хвала Драгану Антонићу на линку да обогатимо своје знање и сећање на тешка времена, која и данас трају.
A koji je razlog nazivanju KRVata ustasama , zar nije sasvim normalno reci da su to radili samo i iskljucivo KRVati ?
Не Александре, то су радили усташе, углавном Хрвати, затим муслимани и покоји Србин. Знатан део Хрвата, нарочито у Истри и Далмацији, био је у партизанима. Знатан број Хрвата и муслимана – противника усташа, послат је у Јасеновац.
Иначе, Хрвате САМО ТИ називаш КРВати.
Јуче је Александар Вулин данашње Хрвате назвао усташама.
ХДЗ је у тешкој ситуацији. Изгубила је Сплит. Губи на свим пољима. На свим изборима. Сестринска СНС јој је притекла. Изненадним тајним десантом Вучића на Јасеновац. Тај “подмукли план” председника Србије узбудио је хрватске патриоте-драговољце. Обзиром да је план осујећен, патриоти ће опет масовно гласати за ХДЗ који је и овога пута спасао Хрватску.
Као што је сада помогао Пленковићу, у своје време Вучић је помогао и Милу Ђукановићу. Уочи избора у Црној Гори, увече је у Црну Гору упала наоружана група Срба и Руса. С намером да изврше државни удар и убију председника.
Камени цвијет
Камени цвијет
Из костију расте
Ничу пупољци
Крв проврела
Сјећањем гмижу
Пуштене змије
Сви путеви
У бездан воде
Залуд вјежбање
Мимикрије
Што јесте
Не може да није
Момчило
JEAN HUSSARD :
VU en YOUGOSLAVIE 1939 – 1944
Editions du Haut Pays
Ако сам добро разумео, ову изузетну и скоро непознату књигу написао је француски новинар JEAN HUSSARD. Издата је у Швајцарској 1945 год.
Књига је скупоцено сведочанство Француза који је цео рат провео у Југославији, пишући је као дневник, с времена на време. Врло богата, 320 страна ; скуп личних виђења и размишљања о драматичним догађајима и учесницима велике драме. Наш портал нам је дао књигу у pdf формату, препоручујем свима да је унесу у своје рачунаре.
Дугујемо велику захвалност аутору, издавачу и преводиоцу Раденку Ћурчићу.
Из књиге сам позајмио последњи пасус, последње речи, неку врсту ауторовог закључка :
“Помирење Југословена и евентуално сутрашње уједињење зависиће од њиховог узајамног разумевања. Само узајамним разумевањем ће, најзад, моћи да одјекне истинска химна југословенског братства кроз обо- гаљена насеља и преко бројних поља, окрвављених епским страдањима. Након свих патњи и страдања, нека та пречесто заборављана доброта и милосрђе пронађу своје место у срцу једне нације која је већ прескупо платила своје право на живот, у животу у миру и слободи”
Жан Изар Новембар 1944. године, Женева