Борба против руског утицаја у нас борба је против српског саморазумевања. У садашњој ситуацији, то значи: ако уведемо санкције Русији, одричемо се јединог међународног ослонца. Зашто бисмо то чинили?
Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)
У огледалу општег мишљења које утиче на преовлађујуће представе у јавној свести увек се могу препознати искази, примери и представе чија је средишња претпоставка – опасност која прети од Русије.
И минимално руско јавно присуство добија одредницу пропаганде: и то у ситуацији када у нас већ деценијама постоје медији, невладине организације и појединци које финансирају западни (амерички) чиниоци. Како је дошло до изокренутог света у јавном огледалу?
То је дуги континуитет XX века код нас. Имамо у XX веку два аспекта тог проблема. Краљевина СХС између два светска рата је имала један наглашени антисовјетски став: због монархистичког принципа, због прихватања великог броја белих Руса, нарочито на територији Србије, као и због политике Коминтерне, која је прихватила ставове аустромарксиста о великосрпској хегемонији, па отуд извела и став да је Југославија вештачка творевина коју треба разбити. У том антисовјетском ставу, међутим, није било елемената који су били русофобни, већ је било државне опрезности и поунутрашњене стрепње пред могућношћу да западне силе не би благонаклоно гледале на наше приближавање совјетској Русији. Јер, још је регент Александар – како пише у меморандуму Ситон-Вотсона из 1914. године – гарантовао како Србија не намерава да буде руска губернија. Иако држава није ни имала уопште границу са Русијом.
Након раскида са Информбироом 1948. године, настаје вишедеценијско таложење америчког и западног утицаја на врло суптилан и прорађен начин, док се напоредо развија један унапред подозрив однос према сваком руском присуству. Тако је, на пример, највише Фулбрајтових стипендија добијала у периоду хладног рата – Југославија: после СР Немачке. То је податак који доноси књига енглеског аутора Лампеа. Не Француска, не Италија, као вишеструко бројније земље, него – Југославија. Дубока индоктринација западним (америчким) утицајем омогућила је – на путањама хладноратовске пропаганде – да се напет и негативан однос према комунистичкој традицији семантички пренесе на присуство Русије.
У руском присуству код нас – осмотреном кроз векове – уочавамо кретање у одређеним периодима. У XVIII веку код нас је врло снажно руско културно присуство: кроз језик у цркви, кроз словенизме, кроз барокне сликарске и архитектонске наносе, кроз црквене утвари и сасуде. Носиоци политике у XVIII веку код нас, пак, најчешће су били црквени поглавари, који су такође били оријентисани према руској традицији: упечатљиво сведочанство је писмо патријарха Арсенија III Чарнојевића руском племићу Головину 1705. године или молбе упућиване Петру Великом да помогне ослобађање грофа Ђорђа Бранковића из аустријског кућног затвора. Постоји, дакле, паралелизам у културној и политичкој оријентацији у нас у XVIII веку.
Вајар Зоран Кузмановић, Милорад Додик, Мило Ломпар, Емир Кустурица и Матија Бећковић поред споменика Меши Селимовићу у Андрићграду (Извор: Печат)
XIX веку је важнa политичкa оријентација која прати руске интересе, јер је XIX век велики за Русију по историјском замаху. Такво је саветовање у Враћевшници 1810. године. Тада Доситеј, наш највећи западњак у култури, предлаже да се иде са Русијом, а не са Аустријом, јер је реално процењивао помоћ коју Карађорђева Србија добија из једног или другог правца. Ту препознајемо извесно двојство: културна подлога постаје све више западна, док политичка оријентација, премда вијугава, ипак остаје у обавезујућем односу према руском утицају. То се одвија постепено: већина наших интелектуалаца је школована у Бечу и у Паризу, па су се чак и делили на Бечлије и Паризлије; било их је и из Берлина и Јене, и из Санкт Петербурга, али мање.
На крају XIX века имамо културну подлогу која је у суштини западна: већина наших интелектуалаца гледа у правцу Запада, нарочито у правцу француског утицаја због републиканизма, демократизма и секуларизма. То није без разлога. Уколико човек поседује једну критичку меру у процени ствари, западни свет делује привлачно. Невоља је била у томе што су – то је Слободан Јовановић касно признао – ови интелектуалци гледали на западни свет без критичке дистанце, готово идолатријски. Кроз XX век наша културна подлога је дубоко наталожена западним (америчким) утицајима, док је руски културни утицај у повлачењу.
Опстаје извесно присуство – у појединим периодима – руског политичког утицаја. Руска политика – и у постсовјетском периоду – као да обезвређује врсту утицаја који је везан за културну подлогу. То је погрешно, јер из садржаја које обезбеђује културна подлога ипак долазе доминантне представе о државама, нацијама, вредностима, стремљењима. Тако уочавамо да је постепена промена садржаја културне подлоге – у периоду од три века – довела до битне промене садржаја наше политике.
Овакав опис може бити изненађење само за особе које су у власти пропагандне обмане по којој руски утицај јача ауторитарну власт код нас. Ствари стоје друкчије: западни (амерички) утицај је историјски потврђено подржавао ауторитарну, диктаторску и тоталитарну власт код нас. Од датума државне независности Србије (1878) постојале су три такве власти. После Берлинског конгреса, изразито проаустријски режим краља Милана Обреновића – који је Тајном конвенцијом (1881) државну сувереност ставио у руке аустријских (западних) чинилаца – био је у директном сукобу са сопственим народом.
Диктатура краља Александра Карађорђевића, уведена 6. јануара 1929. године, имала је снажну подршку француских финансијских кругова. После 1953. године, тоталитарни режим титоистичке Југославије ужива вишедеценијску финансијску, пропагандну и војну подршку западних (америчких) чинилаца. Зашто су сва три режима имала одлучујућу подршку западних чинилаца?
Ако би се ослонили на народно расположење, обликовано дуготрајним дејствима културне подлоге, западни чиниоци не би имали осигуран пласман својих интереса. Отуд се они опредељују за контролу оних политичких појединаца који – посредујући народно расположење – иду у сусрет њиховим интересима. Тако циљ западне политике (контрола) постоји у сагласности са средствима којима се она служи (диктатура). Симулакрум настаје у часу када се западне вредности уведу у успостављене односе, јер се њихов садржај као циљ (демократија) разилази са неопходним средствима (диктатура).
Не треба пак бркати долазак југословенских комуниста на власт са подршком на којој је почивао титоистички режим. Јер, Совјетски Савез је – као последицу своје војне победе 1945. године – довео на власт комунисте у бројним земљама Источне Европе. Али, само се југословенски комунистички режим одвојио од совјетског утицаја после пар година, па је ипак остао и тоталитарни и диктаторски. Због настојања да очува симболички значај победе у Другом светском рату, Русија привилегује – у култури сећања – долазак комуниста на власт код нас и потискује прецизну историјску свест о другом антифашистичком покрету – четницима генерала Михаиловића.
Вођена својим интересима и често империјално неосетљива, садашња руска политика одбија да разуме да је 1945. година – у историји српског народа – упоредива са 1918. годином у историји руског народа: комунистичка револуција их је оставила без монархије, спроводила унутрашњи терор, изручила насилним поступцима однарођавања, одвојила од пређашњим ратовима потврђених територија, извршила битну редукцију културног наслеђа, материјално и морално опустошила православну цркву – она их је учинила пораженом жртвом, а не победником.
Српска победа у 1918. години пак упоредива је са совјетским тријумфом из 1945. године: настала у великим жртвама, победа је донела уклапање у ширу (југословенску, односно – за Совјетски Савез – варшавску) констелацију односа и територија, чији се погубни утицај показао деценијама касније – у годинама после пада Берлинског зида (1989). Тада су нестали и Југославија и Совјетски Савез. Тада су се – као у неком буђењу, као у премошћавању епохалног интеррегнума, у напокон реалном времену – изнова среле српска и руска традиција, историја и политика. Због пропагандне предодређености совјетским погледом на ствари, садашња руска политика не жели да уочи епохалну инверзију у положају српског и руског народа у XX веку. Историја се не одвија само линеарно у времену, већ се у култури сећања препознаје и кружно кретање догађаја и процеса.
У бројним европским државама, попут балтичких, одиграва се процес оправдавања нацистичких формација које су учествовале у ратном походу на Совјетски Савез. Томе иду у сусрет различите интерпретативне и пропагандне технике. У обличју антикомунизма оправдава се пронацистичка прошлост, да би се културнополитички легитимисала у новонасталим приликама: као антируско кретање.
Тако се пронацистичка прошлост поставља као претходни члан садашњег антируског кретања. Повратна реакција је једнако предвидива: комунизам се – у садржајима садашње руске културе сећања – поставља као претходни стадијум садашње одбрамбене реакције. Тако се – на нивоу јавне свести – блокира увид у историјски биланс комунизма. Као да руска култура сећања не сеже даље од Совјетског Савеза. Јер, ако би се сетили Катарине II, требало би да одговоре на питање због чега је Крим освануо у другој држави, кад су победили у Другом светском рату? А ако би се сетили Петра Великог, питање би било слично: ако је под њим Кијев био у Русији, због чега сада није? У ком друштвеном систему се одиграо преокрет чије су последице на делу?
Тако и спољни чиниоци образују садашњу српску политику као симулакрум политику: руска политика симболички подржава титоистичку традицију, која је ишла у сусрет западним (америчким) чиниоцима; ти чиниоци, пак, обнављају сећање на акције српских четника, којима су спасавани амерички пилоти, али их приписују недефинисаним припадницима српског народа, чувајући титоистичка решења у југословенском унутрашњем уређењу. Оба кретања су изнутра недоследна, у нескладу са чињеницама, што им даје збуњујући садржај, али су, истовремено, функционална у политичким наумима спољних чинилаца. На оваквој спољној подлози настаје симулакрум политика режима СНС. То је политика у битној подударности са циљевима и средствима невладине интелигенције.
Ако се залажемо за политику српског становишта, као политику која превасходно води рачуна о српским националним и државним интересима, која није успостављена на нивоу јавне свести, јер тек треба да буде декриминализована, онда нас мора интересовати зашто је српско становиште – криминализовано? Зашто је безочан отпор који негује невладина интелигенција према идеји српског становишта? Не чини се – у заплетима светских политика – да је много важан разлог који они именују као националистичко становиште.
Разлог је друкчији: ако успоставимо српско становиште као оријентир у политици, оно не може по дефиницији бити антируско. Оно може бити у већој или мањој мери у подударности са руским интересима.
Стојан Новаковић је, као председник српске владе и озбиљан политичар, знао да се разилази са руском политиком. Али, како? У једном сведочанству пише како је – у конкретној ситуацији, око потписивања конкордата Србије и Ватикана у XIX веку – казао руском амбасадору: “Ја сам му питање објаснио са српског гледишта, изложивши да би то гледиште Руси могли разумети истом кад би било Руса и православних и католика и кад би се налазили поцепани у неколико држава. С тога сам га молио да уђе у основно гледиште целокупнога српског народа и његових дужности према југословенству, по којима ће одмах схватити да је оно што радимо само наша права, добро схваћена дужност.”
То значи да српско становиште подразумева интересе који нису увек сагласни са руским интересима, и није ни логично да буду увек сагласни, јер Русија је једна огромна држава: и како ће једна толика држава са тако разгранатим интересима на два континента имати паралелне интересе са једном малом државом која је у срцу Балкана? Али, суштина је у томе да српско становиште не може бити антируско. Можете се и не слагати у нечему, али то неће бити зато што сте против Руса, него зато што се у конкретној ствари ваши интереси разилазе, али настављате и даље да пратите оне смернице где се подударају. Кључно подручје на коме се одвија и ублажава ово разврставање интереса је културно подручје: оно обезбеђује трајност дејства и када нема политичке подударности. Отуд је фатално да руска политика не жели да учествује у обликовању културне подлоге у нас.
Кључно настојање невладине интелигенције, која је потпуно некритичка према западним интересима и вредностима, ситуирано је у тотализовању, као подвођењу под једно значење, и то безусловно негативно, сваког руског присуства, иако историјске чињенице показују супротно. Русија је вековни и позитивни пратилац српске националне егзистенције. Она је низом конкретних потеза, спречавањем промене Резолуције 1244 у Савету безбедности (2008), спречавањем британске резолуције о Сребреници у УН (2015), која је тежила жигосању српског народа као геноцидног, спречавањем уласка Косова и Метохије у УНЕСКО, показала спремност да прати српске националне интересе у садржајима у којима су западне (америчке) силе тежиле да их пониште. Да није било руског вета у Савету безбедности УН, носили бисмо жиг геноцидног народа, који би био одређен британском резолуцијом.
Историјски морамо уважити чињеницу да је руски интерес када смо ми у питању био неупоредиво више плодотворан него што је био против наших интереса. Било је ситуација, као што је Санстефански мир, када је Русија следила своје интересе на начин који је онемогућавао наше. Има једна прича која то показује. Јовану Ристићу, великом српском политичару друге половине XIX века, као делегату Србије на Берлинском конгресу, казао је руски министар спољних послова, кнез Горчаков: “Видите то са Андрашијем.” Био је то аустроугарски министар спољних послова. То је практично значило да Русија диже руке од наше борбе за Босну и Херцеговину. Кнез Горчаков му је рекао да прво иду руски интереси, па бугарски, па српски. Премда је имао тешко лично искуство, Јован Ристић је у Народној скупштини, образлажући зашто мора да се прихвати оно што је Берлински конгрес одлучио, у атмосфери у којој је све грмело против Руса, рекао кључну реченицу: “Тешко је нама са Русима, само нам је теже без њих.”
Мило Ломпар и Милорад Вучелић у Андрићграду (Фото: Н. Јанковић/Вечерње новости)
То може бити прича, али од оних у којима је смештена истинска повест човека у нашим околностима. Јер, деведесетих година XX века видело се како то изгледа када имате Русију која се безусловно саглашава са свим западним намерама. Ако његове речи прихватимо као историјску причу, она потврђује оно што смо гледали својим очима. Дакле, једноставно морамо водити рачуна да ниједна империја није лака и мали народи су по природи ствари принуђени на прилагођавање, на једну врсту вијугања у политици. У понашању великих сила не може се ставити знак једнакости између Запада и Русије, не само због историјске истине да – како је још Стојан Новаковић рекао – Србије не би било без Русије. Премда, дакле, не постављамо знак једнакости између Русије и западних (америчких) сила, наглашавамо да по природи ствари велике силе брину о својим интересима и да су склоне да у појединим тренуцима жртвују наше због њихових интереса. То је у логици саме моћи. Битно је да будемо заокупљени својим интересима и у том смислу да имамо свест о њиховим интересима.
У еманципацији од титоизма (комунизма), не треба прионути уз садржаје русофобије. Јер, аксиом титоизма гласи: антируска спољна и антисрпска унутрашња политика. Унутар сложеног света односа – превасходно зато што је Југославија била потребна као посебност у комунистичком монолиту, као привлачна тачка за многе деколонијализоване земље у педесетим и шездесетим годинама XX века – титоизам је у јавну свест усадио једно опрезно, али далекосежно поистовећивање са хладноратовском пропагандом: на западном (америчком) свету све је добро, толерантно, рационално, исправно, док је руски свет само неправедно, варварско, дивљачко. У неколико скоро објављених књига о русофобији – Шафаровича, Дела Кјезе, Хофбауера – подробно су приказани садржаји овог обрасца.
У изванредној књизи једног Швајцарца, Ги Метана, показано је како се овај образац ослања на давне и разноврсне засаде русофобије у прошлим вековима: показује се континуитет русофобије од Карла Великог. Ту су приказана четири модела русофобије: енглески, француски, немачки и амерички, па је објашњено у чему су слични, у чему су различити. Када је Ситон-Вотсон, човек који је јако много утицао на положај Срба и у Краљевини Југославији, написао – пре Првог светског рата – да би он победу српске идеје сматрао победом источне над западном културом, чиме би, као неко ко припада западној култури, био ожалошћен, онда је такав начин мишљења био оно што је предодредило положај нашег народа у XX веку. Jер, та реченица у његовом писму тачно показује улогу културолошке предрасуде, која је дубља од идеолошког слоја. У меморандуму који је предао Форин офису 1914. године, он пише да му је регент Александар дао уверавања да Србија не намерава да буде руска губернија. Како се Србија није ни граничила са Русијом, онда потреба да се дају оваква уверавања, уверљиво показује снагу културолошке предрасуде у орбити западне (америчке) политике.
У оквиру комунистичке идеологије одигравао се један процес културнополитичког померања тежишта. Културнополитички и цивилизацијски слојеви су нас изненадили кад су искрсли пред нашим очима 1990. године, јер смо научили да гледамо на свет идеолошким очима: класна борба, радничка класа, експлоатација, планска и тржишна привреда. Кад је тај свет пропао, били смо зачуђени како одједном на наше очи ниче онај испод њега, као дубљи нанос: свет културних и цивилизацијских слојева. Семјуел Хантингтон у књизи “Сукоб цивилизација” пише да Европа престаје тамо где су се граничиле Хабзбуршка и Османска империја, тамо где почињу православље и ислам. Ту ми живимо. Та вододелница иде тачно посред нашег народа. Ако те компоненте не узмемо у претрес, онда неке аспекте сукоба у оквиру распада титоистичке Југославије не можемо добро да разумемо.
Отуд је борба против руског утицаја у нас борба против српског становишта, против српског саморазумевања. Јер, ако одстранимо свест о неопходности руског присуства, одједном се непоправљиво налазимо у некој врсти дефанзиве, у којој унапред пристајемо на потезе који нису нужни. У садашњој ситуацији, то значи: ако уведемо санкције Русији, одричемо се јединог међународног ослонца. Зашто бисмо то чинили?
Излагање о српском и руском становишту на Округлом столу “Европа и Русија” у Андрићграду, на Видовдан
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости/Печат, 10. 7. 2022)
Categories: Преносимо
Е, када би неко у Србији и Русији умео да чује и разуме ове паралеле са 1918-ом и 1945-ом..
Солидан, мада мало „неизбалансиран“(тенденциозан) текст, јер не могу да разумем зашто би смо ми данас, супротно нашим националним интересима, били већи Руси од Руса и делом таоци Путинових исправљања њихових историјских грешака. Имали су све, цара, државу, цркву, и све су сами срушили, а у замену добили Украјинску совјетску социјалистичку републику између осталих. У тој нечасној работи јесу Јевреји барјачили, али је све изведено рукама Руса. Они су били најбројнији припадници Бернстајнове армије и ЧЕКЕ, минирали своје храмове и стрељли клир, потказивали укућане, рођаке, пријатеље, нису то били ни Пољаци, Литванци, Немци, већ Руси. И? Шта сада? Јел ми треба данас одавде са Балкана да преко „својих леђа“ „пегламо“ њихове историјске промашаје? Да Немачка и Енглеска(због својих интереса наравно) нису оспориле закључке Сан Стефанског мира, а у нашу корист, одавно би нам требао пасош за одласке до Ниша, Пирота, Лесковца, Врања, Прокупља.. Да ли су зверства Бугара након слома Топличког устанка била „случајна“ или због тога што су они сматрали да су на своме. Русија је својевремено „уступила“ Босну Бечу у замену за своје проширење на Бесарабију, тако да данас и не изненађује „чудно“ држање високих представника који долазе у БиХ из Аустрије и Немачке, јер то је „топлички синдром“ да га тако назовем, они виде Босну као део своје историјске интересне сфере. Да не помињем позадину доласка руских официра у два српско турска рата(ослабити Турску српском крвљу ради стварања Велике Бугарске науштрб Србије) и нешто више од пола века раније, изостанак обећане руске подршке с Дунава због чега је између осталог пропао Карађорђев устанак. У тексту често апострофирана Америка је само део политичког Запада, има тамо још великих и утицајних народа, није само Америка „Запад“. Тачно је да она задњих деценија даје „тон“ западном свету, али није увек било тако од како та држава постоји.. А тек теза да се Америка бавила инсталирањем диктатора по свету, док се СССР бавио извозом чега? Демократије? Тако да.. мислим да је све то јако „шарено“ и да нема невиних, а у надгорњавању великих најпаметније нам је да се „сакријемо под камен и правимо мртви“ јер Рф неће пропасти без подршке Србије, док нама та подршка може нанети немерљиву штету.
Srbija je balkanska Ukrajina! Unijacenje je bilo politicko i kulturno, jer je crkva bila nosilac zajednistva srpskog naroda kroz visevekovno nemanje drzave, pa se islo zaobilaznim putem, kroz kulturu i politiku. Medjutim, sredisnji polozaj crkve je oslabilo drzavotvornu svest, a onda, dijalekticki, sa slabom drzavotvornom svescu, pocinje da slabi verska, pa se danas manastiri “Stare Srbije” (Stara Srbija je kao Malorusija (Ukrajina), to ne znaci da je to velicinski mala Rusija, vec prva, istorijsko izvoriste iz kojeg se Rusija prosirila u Velikorusiju) nalaze u drugim drzavama.
Dobro procenivsi da se na teritoriji Turskog carstva javljaju pokreti koji ce dovesti do stvaranja drzava, AU pocinje da potura Srbima sire identitete ilirstva i jugoslovenstva, istovremeno sa uzim identitetima hrvatstva, bosanstva, albanstva. “Jugoslovenstvo” se u srpskom politickom zivotu i u tome sto i spoljasnja politika ujedinjavanja svih Srba sukobljava sa unutrasnjom politickom uredjenoscu, zbog cega ujedinjavanje nikada nije sustinsko, vec samo objedinjavanje koje se okoncava raspadom i srpstva i srpskih zemalja i njihovim sve vecim udaljavanjem (primer sa SRJ). Dakle JUGOSLOVENSTVO VISE NIJE KULTURNI FENOMEN,VEC POLITICKO FUNKCIONISANJE SRBIJE, kroz sukob spoljasnjeg i unutrasnjeg, objedinjavanja i ujedinjavanja!!!! Ova okrenutost spoljasnjem se uporno odrzava, jer omogucava unutrasnju oligarhizaciju, jer uvek postoji cilj koji zahteva brisanje unutarpolitickih razlika, i “ujedinjenje”, zapravo potcinjavanje vlasti (danas postoje dva takva spoljasnja cilja:1) objedinjavanje srpstva 2) EU, i onaj koji je u svojoj licnosti uspeo da objedini oba ova cilja, srpski De Gol, logicno ima ovoliku vlast! Takodje treba primetiti, da su ciljevi objedinjavanja sve dalji od mora, upravo je u CG i HRV najveca srbomrznja, dakle primorskim zemljama, sto je suprotno ciljevima Srbije iz Balkanskih i Prvog svetskog rata.
Preko jezicke reforme (u kojoj je cirilica samo prelazno sredstvo ka latinici, iza koje stoji dominantna kultura AU i Zapada (time se i opravdava latinizacija – “ceo svet pise latinicu”…), kao sto danas vidimo), unijate (ili ima jos Srba pravoslavaca kojima je katolicki svestenik vencani kum) Vuka (drugi Kopitarev reformator jezika je bio Taras Sevcenko – Ukrajinac), tajne konvencije, stvaranja Jugoslavija i puta u EU, moze se reci da SRBIJA 150 GODINA VODI PROZAPADNU POLITIKU, a da je rusofilija fikcija. Tako se zamera Rusiji da je neaktivna, a ne postavlja se pitanje zasto u toliko rusofilskoj naciji nema nijedna parlamentarna stranka sa programom ulaska u EAU i ODKB. Lompar je pravu kada rusofiliju poredi sa srpskim stanovistem, jer u skupstini ne samo da nema proruskih, vec ni prosrpskih stranaka (ako ne racunamo ove koje je Vucic uveo, Skupstina je, zapravo, 100% prozapadna proEU), ali ne ume to da objasni, jer se oslanja na lazni odnos politike i kulture, gde je kultura nesto dublje, odnosnona prevazidjeno shvatanje identiteta, kao istorijskog kontinuiteta, pri cemu, sto dalje, to je vremenska alternativa “dubine” kulture, to sire, sve do Kineza kao Srba. Tako vidimo da su “dubina”, “daljina” i “sirina”, jedan isti sklop (jugoslavija je savrsen primer, veliko teritorijalno prosirenje zahteva istorijsko ubudljenje :))) u zajednicko poreklo i kulturu).Utoliko je jasnije zasto kapital, ostavljajuci “u kraj” istoriju i kulturne razlike, insistirajuci samo na sirenju slobode trzista, vrsi najuspesniju globalizaciju, za razliku od pukih reakcija u vidu alterglobalizacija. Medjutim, posto je sirina samo deo navedenog sklopa i kapitalizam mora da proizvodu “kulturu ljudskih prava” i time izaziva reakciju!
Ako se sve to ima u vidu, nije neobjasnjiva ruska antijugoslovenska politika koja je isla dotle da podrzava odvajanje CG od Srbije. Za Ruse, Srbija je drzava cije megalomanske tvorevine imaju prozapadni-unijatski karakter i u to se uvlace i drugi narodi poput Crnogoraca (ovo objasnjava i fenomen da se najradikalniji antisrbi ili anturusi, postaju sami Srbi ili Rusi iz Ukajine).Tek kada se prestane sa samoobmanjivanjem i uvidi da smo mi balkanska Ukrajina u vecitom politickom i kulturnom unijacenju, moci cemo da se okrenemo sebi i 80% onih koji su na strani Rusije po anketama, pretvorimo u 80%, a ne 8%, u Skupstini. Kada stvorimo funkcionalnu demokratiju, onda cemo moci da se ujedinjujemo, a ne samo objedinjujemo!
Кад је реч о Русима и Србима, оно што се вешто избегава у свакодневним коментарима и расправама, у којима се трага за неком историјском, вишом правдом за Србе и Русе, јесте чињеница да су обе земље, од распада држава у чијем су саставу постојале као републике, остале комунистичке енклаве-идеолошки апсолутно непромењене.
Зато не треба да чуди, да је у историјским и политичким анализама приметно потпуно одсуство критичке и објективне оцене важних чињеница! На пример: Србија се стално померала са својих идентитетских изворишта-Скопље, Охрид, Призрен, Рибница…Где је то срце Србије? Где су те светиње??? Коментатор Морава је одлично приметио да су Руси имали и цара и државу и цркву! Сад им је проблем што је Кијев основан 500 година пре Москве и што је Кијевска лавра у другој држави…Комунисти нису крили да их прошлост не занима. Самим тим, ужасни су и недопустиви покушаји осведочених бољшевика који славе Броза и Стаљина, да поново избегну одговорност, као и ставови историчара и цркве о вечитом разумевању за позицију народа.
“Стојан Новаковић је, као председник српске владе и озбиљан политичар,…”
SN je najbolji primer ‘duha poricanja’, izvrsitelj Tajnog protokola I grobar srpske istorije. Nasi istoricari ga jos uvek smatraju za ‘svetskog’ istoricara.
Uzgred, vazno predavanje je odrzano na Vidovdan u SANU.
https://www.sanu.ac.rs/predavanje-o-slovenskim-migracijama-i-poreklu-stanovnistva-na-balkanu/
Kaze se:
“Предавање о словенским миграцијама и пореклу становништва на Балкану
„Словенске миграције и генетичко порекло балканских народа” назив је предавања које ће проф. др Kарлес Лалуеза Фокс одржати у Свечаној сали САНУ, у уторак, 28. јуна, у 12 сати.
Вишегодишња студија о пореклу становништва на Балкану показала је да је око половине генома данашњег српског становништво аутохтоно, барем до бронзаног доба, а да је преостала половина словенског порекла која потиче од словенских миграната у 7. веку. Дакле, миграцијом Словена на Балкан није дошло до замене становништва, већ до мешања аутохтоног балканског генома и генома словенских миграната. Молекуларни маркери сугеришу да је миграција Словена на Балкан могла да дође са територија данашње Пољске и Украјине….”
Znaci, posle mnogo godina je priznato da je barem polovina Srba autohtono na Balkanu a druga polovina je dosla odnekle. Nesto slicno je rekao I redov. prof. Kovic koji je nedavno rekao da su se te dve grupe stopile. Posle ovoga su postavljena pitanja – da li to znaci da mi imamo dva prehriscanska paganizma, da li mozemo da istoriju Balkana pre 7.veka smatramo nasom, kada su starosedeoci primili hriscanstvo a kada doseljeni ‘Sloveni’, ko je kome dao jezik, da li je srpski jezik – jezik starosedelaca ili ‘Slovena’, da li su rimski imperatori bili Srbi, kako to da ‘Sloveni’ nisu prihvatili pismenost od starosedelaca nego su cekali 10 generacija (250 godina) da se pojave Konstantin I Metodije, itd.
Na pragu smo jedne opasne manipulacije I gole izdaje. U kontekstu svega ovoga sto se dogadja u svetu, Srbima se pokusava oduzeti status starosedelaca Balkana I taj prostor se smatra svacijim, kao neka zeleznicka stanica gde svako dolazi i prolazi, svako sa svakim se mesa. Tu su cak I Siptari kao paleobalkanski narod a ima cak (u Viminacijumu) I iz Sudana!!!??? Velika je odgovornost nase inteligencije koja vec godinama ne sme da izjavi da Siptari nisu starosedeoci. Svako ko ima tri ciste u glavi moze lako da predvidi sta se planira sa Srbima na ovim prostorima. Na zalost ima I onih koji ne zeleci da vide sta se zaista dogadja, sabotiraju napore onih koji konstantno ukazuju na drevnost srpskog naroda, kome, a to se konkretno vidi iz ovog Vidovdanskog (!!!) predavanja, je namenjena sudbina unistenja. Da li na bilo kom srpskom mediju ima nekog, ko vidi sta nam se sprema?
Одличан коментер @Морава
Спољна политика велике Русије често је нама – Србима неразумљива. Вероватно се и она базира на интересима а не на пријатељству. Winston Churchill је говорио за Велику Британију : Ми немамо трајне пријатеље ни трајне непријатеље, само трајне интересе (We have no lasting friends, no lasting enemies, only lasting interests).
Поучна је и дирљива посета првих српских дипломата руском царском двору у Петрограду, описана у МЕМОАРИМА проте Матеје Ненадовића. На молбу Срба да им Руси помогну, руски министар је одговорио : “Хорошо ; но Сербија от Росији очењ далеко, а ми с Турками пријатељи”.
Момчило Ђорговић је то дивно описао у овом тексту :
https://www.danas.rs/nedelja/za-rusiju-smo-u-pesmi-culi/
Атрофирала у Србаља жеља за слободом па се сагнули до земље, и кажу — најпаметније нам је да се „сакријемо под камен и правимо мртви“.
Јадно Србље, оно би да се прави мртво, као да није већ сахрањено, у гроб ископан нато ашовом, бивше Србље, сада поробљено страхом и дефетизмом.
O AUTOHTONOSTI I KULTURI (ZEMLJORADNJI)
O autohtonosti Platon je raspravljao PRE 2500 GODINA. U „Kritiji“ Platon govori o vremenima kada su bogovi izmedju sebe delili zemlju. Atini i Hefestu pripadne Atina, a Posejdonu Atlantida. Ali, dok su Atinjani iznikli iz najboljeg semena koje su Atina i Hefest odabrali, Posejdon na Atlantidi zatice samoniklog Eunora u ciju se cerku zaljubljuje i sa kojom izradja decu od koje se jedan naziva Autohton! Platon razlikuje autohtonost kao samoniklost i kao zasadjenost (mozda bolje u-sadjenost, jer Platon kaze da decu, da bi bila bliskija sa drzavom, treba uciti (usaditi im) da su izrasla iz zemlje, a da je rodjenje samo san), kao rastinje i kao bilje (kultura).Atina i Atlantida su samo dve strane istog. U „Timaju“ njihova sukobljenost dobija kosmolosku dimenziju i prostornu i vremensku. Prostornu u vidu dve sfere koje Platon naziva Istost i Razlika, vremensku u vidu dva pravca kruzenja jednog vremenskog kruga koji su posledica kretanja pomenute dve sfere(zapravo osam sfera: Istost su zvezde stajacice, Razlika sedam sfera planeta (lutalica)). U vreme vladavine Hronosa, ljudi se radjaju iz zemlje kao starci, a zatim postaju sve mladji, dok se ne pretvore u semenke i vrate u zemlju. U tom vremenu ljudima ne treba nista, pa cak ni secanje. U vreme Zevsa, ljudi zive u nama poznatom toku vremena. Vreme Zevsa je vreme kada ljudi moraju da brinu o sebi, to je vreme politike i drzave. U Platonovoj drzavi, sve je podredjeno politickom, cak se i umetnicka dela unistavaju, ako slabe snagu zajednice. On ljude poredi sa biljkama, ali ciji je koren u glavi u kojoj je um koji i omogucava coveku da se ispravi, dok zivotinje glavom uvek teze ka zemlji. Dakle, PRE 2500 GODINA, Platon je shvatao beznacajnost autohtonosti i podredjenost kulture politici.
Надам се да ће у овом историјском тренутку овај текст угледати своје читаоце. Тренутак буквално јесте историјски. Реч је о већ поменутом предавању у САНУ, где ћемо се осврнути само на позитивне аспекте. По први пут после 150 година од Берлинског конгреса коначно имамо званичну потврду да су Срби староседеоци Балкана још од доба Винче. Та потврда је била изнуђена пошто су сви аргументи (генетски, језички, арехеолошки, антрополошки) већ то потврдили насупрот тезе о досељавању тзв. Словена на Балкан, за шта није постојао ни један доказ и базиран на безмозговном фалсификату Порфирогенета. Апсурд је да су САНУ и сви ‘званични’ историчари били, и још увек јесу, на позицијама ватиканског фалсификата.
Просто је невероватно да још увек нема (колико ја знам) њихове реакције и огромна већина скоро да још увек није свесна значења те потврде. Ја сам то називао каменом међашем (corner stone) светске историје. Сада се мора поново писати историја старог Рима и ‘античке’ Грчке. Милиони наших предака су коначно добили право да су икада постојали. Коначно у српску историју улазе они којима је тамо и место, од Лесандра Србљанина до Константина, Диоклецијана, Јустинијана и десетине других српско-римских императора, све тамо до Хомера, Троје, Одисеја и Аријеваца. Због тога је и историјска прича о римским Тетрарсима била постављена испод текста о Гаврилу Принципу и кнезу Лазару. Сада ће и косовски завет имати своје дубље корене и мора се везивати за период много дубље српске историје.
Како ће наша историографија дочекати тај коперникански преокрет? Судећи по њеном ћутању биће тешко добити већ добијену битку. Многе каријере, професуре и бенефиције су створене на бази фалсификата. Биће потребан процес дошколовавања и одучавања кроз који прво треба да прођу универзитетски професори а одмах затим и сви други. Академици су безнадежни случајеви и њих треба оставити да се природа побрине за њих. Да је правна држава, као што није, многи одговорни би били позвани на кривичну одговорност због издаје и свесног антисрпског деловања на упропашћавању многих генерација и урушавању српског идентитета са крајњим циљем тоталног уништавања српског етноса.
Они који су силом наметнули тај фалсификат и стотину година га силом одржавали неће лако прихватити ове чињенице иако су морали да их потврде. Неће хтети да признају да је српски језик најстарији и потекао директно од пра-језика, да су преци Срба подарили свету најстарију и најразвијенију цивилизацију и културу. Много је појединаца који су се борили за истину о свом народу у веома тешким околностима, изложени терору странаца, забранама и често подсмеху домаће ћифтинске чаршије без мозга или корумпиране ‘интелигенције’, све до дана данашњег. Нека буде поменут само један од њих, Милош Милојевић, горостасна фигура и једна од првих жртава заједничког злочиначког подухвата спољних непријатеља у садејству са домаћим аутошовинистима. Истина јесте победила али то треба да дође до свести свих нас. Борба још увек није завршена.
Борба против руског утицаја а тиме и против српског становишта није почела јуче, она сеже дубоко у прошлост. Нажалост неки од наших послужили су као корисне штеточине.
Ево једног дугачког али врло поучног текста на ову тему.
https://naukaikultura.com/jugoslovenski-jezicki-program-razgradnje-ruskog-jezika-i-naroda-jugoslavizam-politicko-sredstvo-evroslavizma/
Vidi se kako se autohtonizam produzavajuci u dubinu vremena, prostorno siri na druge kulture. Nalicije toga je globalno sirenje u prostoru koje odbacuje proslost kao kraj istorije. U oba slucaja nestaju kulturne razlike, a pojavice se nesto “dublje”, ali ne ono sto autohtonisti ocekuju, vec ono o cemu Platon govori – POLITIKA!!!Dva ista mehanizma, poznata od postanka evropske kulture (U pogledu rasprave o razlici izmedju etike i religije, zamislivo je da se desi vaskrsavanje svih postojecih bez Strasnog suda, ali oni bi tada bili samo osadasnjeni i kao takvi samo eticka zajednica, a Strasni sud osadasnjuje ukidanjem svakog sada u istoriji, zato je religiozna zajednica nesvodiva na osadasnjenje bez negacije, ona zahteva sada kao ukidanje svakog sada u vremenu. Tu tajnu deli i Hegelova dijalektika, negacija negacije ne menja nista, a ipak je sve promenjeno).
Svodjenjem istorije na dnk, antropologiju, lingvistiku, njoj se pokusava pribaviti cvrstoca spram slobodne volje koja se pojavljuje kao tudjinska – Vatikana i Becko-Berlinske skole. Medjutim, tako istorija postaje istorija ne slobode, vec prinude “naucne” ili prinuda slobodne volje, ali drugih.Posto ona ipak jeste istorija slobode, potrebna protiv-volja, odnosno politika i institucije koje ce obezbediti politiku secanja-za-ubuduce i spreciti one uslove koji su doveli do ove podloznosti predaje tudjoj volji. A time se pitanje autohtonizma potpuna izmesta iz “istorije” u politiku. Ovo nije secanje koje se predajno odrzava, vec secanje-za-u-buduce koje se politicki institucijalizuje! Kao i Platonova drzava i ovo secanje-za-ubuduce zahteva zaborav svega onog sto se podvodi pod tudju volju, a zapravo je unutrasnja slabost.Posto se unutrasnja slabost mora zaboraviti, drzava mora odrzavati zaverenicku verziju i zato mora biti totalitarna.Dakle, umesto da istorijska “istina” ima svoje politicke posledice, pokazuje se da je zapravo politika i uslov i kada imamo u vidu kakav politicki sistem povlaci autohtonizam, razlog autohtonizma!
Time politika i politika secanja dobijaju kljucnu ulogu u autohtonistickom pokusaju. Zapravo “secanje-za-buducnost”, volja za secanjem koja ga projektuje u buducnost, a to je neophodno zbog dominacije dole navedenih elemenata, i obezbedjuje njegovu trajnost je okvir ove istorijske pozicije.Uslov za to je temporalna dominacija SADA kao uslov mogucnosti “politike secanja” i njenog buducnosnog karaktera, jer to je secanje-za-u-buduce.Taj temporalni uslov autohtonisti dele sa konstrukcionistima (novih identiteta) i dokrajcivacima istorije. “Istina” za kojom tragaju autohtonisti, treba da ima neke politicke i pravne posledice u sadasnjosti, ali pokazuje se da su njene posledice zapravo uslovi, jer identitet nije predaja, vec identitet predaje i politike uvek slobodne da odbaci predaju. Zbog te slobode ova politika mora biti totalitaristicka, kako se sloboda odbacivanja ne bi realizovala i kako bi se uvek mogla pokazivati kao pokusaj nametanja slobodne volje kao strane.
Zato projekti konstrukcije “laznog” identiteta, i otkrivanja “istinskog” zahtevaju istu vremensku ontologiju i politicki sistem – totalitarizam, jer su oboje politike secanja i kao takve secanje-za-u-buduce.
To bi Platon rekao danas!!!
“ Свест о прошлом из свести о будућем, али будућем које је присутно. “
Тако је “ Логос који постаде тело “ ОСВЕСТИО “ Платонизам.
Песничка дела јесу плод, али плод само за оног ко их је гајио. Луча Микрокозма је плод Његошев, а не наш. Чудан плод, јер је по својој природи семе, плод одгајен да буде семе. Песник ствара семе. Семе које није створено да буде поједено, него да буде засађено, гајено, чувано, поздрављено кад никне и храна је тек онај плод који смо сами добили гајењем семена. Народи који су дела својих песника схватили само као готов плод, и то као плод – својину, а не као семе дато народу да га сеје и гаји – ти народи су нестали, или ће нестати. И ништа им помогло није и неће, што су песници били велики. Умрли су јер нису осећали духовну глад. Бесловесно самозадовољни, хвалили су се “ својим “ песмама, храмовима, химнама, иконама, ИСТОРИЈАМА, као готовим творевинама, магичним предметима, као живим бићима која магијски делују, сама собом, без гајења – као да је песник, жиждивши песму начинио коначност, чак и оно што ми треба да чинимо… Бесловесно самозадовољство – “ Ми имамо Његоша „, “ Ми имамо фреске „, “ Нико нема што ми имамо „, јесте управо идеологија ! Идеологија која лишава човека самосвести ! Идеологијом настаје отуђена свест ! Настаје, а ми нестајемо ! Отуђујући нашу сопствену свест о нама од нас самих, умирујући нас да та свест није уништена, него да живи вечно у песниковим делима, идеологија нас уверава да дело није семе, да ми нема шта да гајимо. Сама та УВЕРЕНОСТ јесте идеологија. Идеолог се разгневи када речете да Његошева поезија не може бити никаква својина, никакав плод који нас ослобађа дужности гајења ! Разгневи се идеолог када нападнете увереност као навикно освештани став да нам је неопходан само плод, никакво семе ! Идеолог(ија) је тим делима, тим плодовима одредила место – музеј свести, и улогу експоната и мумије ! И садржину – садржину филозофског ПОЈМА ! Филозофијај е изнад поезије ! Идеологију разјарује, разгоропађује позив на гајење. Идеолог говори из навике која је тиранин. Usus tyrannys – Хорације, као песник, осећао је да његов народ тоне у навици којој није потребна свест. Тонуо и потонуо, нестао. Јер није могао да замисли, у гордом самозадовољству, не своју пропаст и пад, већ ГАЈЕЊЕ, Хорацијев народ се лишио врлина, тлењио ПУНОТУ, без којих је гајење наслеђеног семена немогуће, неизводиво, обесмишљено…. А Његошев народ ?!?!
@Zoran Nikolic (Valjevo)
Odlicno ste se nadovezali na mene. Deo o ideologiji, kao razlici izmedju imanja i gajenja zasadjenog je sjajan! Kada se ne gaji, cini se prosloscu, a kada se cini prosloscu, onda starina postave vrednost po sebi!