Оставих пребивање у граду, као узрочнику многих зала; себе оставити још не узмогох, пише свети Василије светом Григорију
Из Законоправила Светог Саве
Препознах твоје писмо, као што другови познају дјецу другова својих по сличности са родитељима која се на њима пројављује. Јер, рећи да није толико битан избор мјеста како би се у теби пробудила љубав према живљењу с нама, све док не дознаш нешто о устројству и провођењу (времена) – заиста бијаше схватање достојно твоје душе, која све овоземаљско сматра за сан наспрам блаженства које нам је у обећању дато.
То како сâм у овом крају проводим дане и ноћи, срамота ме је и да пишем. Оставих пребивање у граду, као узрочнику многих зала; себе оставити још не узмогох, но сам сличан онима што у баркама по мору плове, па не умијући барком добро управљати, смућују се и жале због величине бродице, јер многи таласи је ударају, те и они који се у малим баркама превозе, и они који су у лађама, са свих страна бивају таласима потапани. И у недоумици су шта да чине, док с њима путују ужас и мука.
Такав је и наш живот. Јер, носећи свуда страсти које у нама станују, у таквом смо метежу да ништа значајно од пустиње не задобијамо. Шта треба чинити, и одакле треба слиједити стопе Пречистог ка спасењу? Ако неко, рече, хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде, то јесте треба се у тишини ума испитати. Јер очима које се често обраћају тамо-амо, те сад на страну гледају, сад се доле и горе окрећу, није могуће видјети детаљно оно што је пред њима, но онај ко гледа мора учврстити поглед ако хоће да има детаљну слику. Тако ни ум човјечји, будући привучен многим свјетовним бригама, не може пажљиво гледати на истину. Онога који се још не свеза узама брака, смућују безумне похоте, неукротива стремљења и жудње неке зле. Онога који се већ свезао са супругом друга смутња брига преузима: ако је бездјетан – жеља за дјецом, када се роде дјеца – брига о одгоју дјеце, чувању жене, труд око дома, надгледање слуга. Некоме се деси болест, неко због сусједа на суду буде испитиван; невоље на путовањима; орање и сијање, а без добитка.
Сваки дан засебно доноси души помрачење. Ноћи, преузимајући дневне бриге, сличним привиђењима варају ум. Од овога је једино избављење бјежати од овога свијета. Одвајање од свијета не значи бити тијелом ван њега, но душу отргнути од тјелесне љубави. И бити без града, без дома, без својине, недружељубив, не стицати, као да не живимо живот, (бити) неумјешан (у људским пословима), не бити причљив, не знати људска учења, а бити спреман примити у срце оне представе које су од Божанског учења. Припремање срца је у томе да се оно одвоји од злог обичаја (разних) учења којих се раније држало, јер као што на воску није могуће писати ако се не загладе претходне слике, тако се ни у душу не могу положити Божанске заповијести, ако се не истргне из ње оно што је од злих навика.
Уз све остало, и ову велику корист нам даје пустиња: утишава наше страсти и даје мјеста разуму да ове потпуно одсијече од душе. Као што се звјери лако лове у хладно вријеме, тако похоте, и гњев, и страсти и остала отровна душевна зла, утишавши се ради (нашег) ћутања, и не вршећи насиље честим раздраживањем, лакше бивају побијеђена силом (разума).
И наше мјесто је такво, удаљено од вреве људске, тако да уздржање нико од оних изван не прекида често. Побожно уздржање храни душу божанственим мислима.
Шта је блаженије од овога – анђелском лику уподобљавати се на земљи: истовремено са почетком дана стати на молитву, и појањем и пјесмама указивати поштовање Саздатељу; потом, када засија чисто сунце, прихватати се посла; увијек присутном молитвом и појањем, као сољу, допуњавати дјелање?! Јер, тишину и немање брига дарују духовном устројству пјесме и молитве.
Ћутање је основа очишћења душе. Нити да језик говори о човјечјем, нити да очи посматрају красоту или складност тијела, ни слухом да се слаби моћ душевна, слушајући пјесме које маме ка сластима, ни ријечи људи који глуме и изазивају смијех, што обично више од свега нарушава душевну силу.
Насловна страна Законоправила Светог Саве
Ум који се не расипа за оним што је изван, нити се расијава у свијет кроз чула, улази у себе, а сам собом усходи на мисли о Богу. Обасјаван таквом Добротом блиста, и долази до заборава саме природе. Не мисли о храни, нити даје души да се о одјећи брине, већ, имајући умирене бриге о земаљском, сав свој труд преусмјерава на стицање вјечних блага: како да се укријепи у цјеломудрености и храбрости, како у праведности и разумности, и у другим сличним врлинама које су раздијељене по сродности, које онога који је ревносног живљења уче да сваку усаврши.
Велики пут, којим се проналази слично овоме, јесте и поучавање Божанственом Писму, у коме се могу наћи и поучни примјери. Затим, житија светих мужевапредана у списима, као неки душевни обрасци, који нам предлажу чињење добрих дјела као подражавање њиховим побожним животима. Тако, ако неко осјети да се треба поправити, ове поштује као нека општа љечилишта у којима налази лијек за своју болест. Ако је потребан видар цјеломудрености, нека често прелистава повијест о Јосифу, и од њега се учи дјелима цјеломудрености, налазећи да је он имао не само силу да одоли сластима, већ да је истрајно ревновао у врлини. Храбрости ће се научити од Јова, који не само да је животним обртом постао од богатог сиромах, од многодјетног бездјетан у једном трену, и који је остао несатрвен при свему сачувавши разум душе, већ се не прогњеви ни на другове који су му, дошавши да га утјеше, изналазили његова зла и повређивали га ријечима бесједе. Опет, погледај како је то истовремено бити кротак и великодушан, а јарошћу се на гријех разјаривати. Кротост према човјеку наћи ћеш код Давида, силно храброг у ратовима, кротког и непомичног када треба узвратити за зло непријатељима. А такав је и Мојсије. Са великом јарошћу устаје на оне који су сагријешили Богу, а кротком душом трпи оно што се на њега наваљује. И свугдје, као што живописци када пресликавају с иконе лик, често погледају на икону, трудећи се да отуда лик пренесу на своје дјело, тако и онај који се труди да удјелом у свим врлинама учини себе савршеним, треба да гледа на житија светих као на неке покретне и дјелатне ликове, и њихова добра подражавањем чини својим.
Опет, ако за читањем следују молитве, душа коју покреће жудња ка Богу биће силнија и крепкија. Добра је молитва, јер она мисао о Богу чини јасном у души. А у томе је усељење (самог) Бога у нас, да имамо у себи утврђено сјећање на Бога. Тако постајемо црква Божја, када ово сјећање не бива често пресијецано земаљским бригама, нити се ум смућује неочекиваним страстима, но богољубац, бјежећи од свега, к Богу одлази, изгонећи страсти које га позивају на неуздржање, и он проводи вријеме у занимањима која воде ка врлини.
Најприје се треба потрудити да не останемо лишени учења ријечи мудрости, већ да питамо без спорења, и одговарамо са уважавањем, не прекидајући онога који бесједи када говори оно што је на потребу, нити (треба) жудјети да јасније изложимо своју ријеч, постављајући мјеру и бесједи и слушању. Учење треба примати без стида, а поучавати без зависти, и ако се нешто од другога научило, не скривати да је тако – јер дјецу скривају зле жене које их рађају са туђим мужевима – но јасно објављивати ко је отац поуке.
Погодно је љубити средњу јачину гласа, тако да због тихости ријеч не измакне слуху, али ни да због велике вике буде напорна слушаоцима. Најприје треба провјерити себе: шта желиш рећи, па тада изнијети ријеч пред људе. Благо говори у молитвама, слатко у бесједама – не слатко забаве ради, већ с љубављу ради благонаклоне утјехе. Суровост у свакој прилици одбацивати. Ако се и догоди да је некоме потребно запријетити, будући сâм претходно научен смиреномудрености, бићеш добро прихваћен од онога коме треба исцјељење. У запрећењима нам је најнеопходнији примјер пророка који Давиду, када сагријеши, не наведе сам оптужујућу ријеч но, казујући о неком другом лицу, постави њега самог за судију своме гријеху, те овај сам себи изрече суд. Ништа лоше тада он не могаше рећи на изобличитеља.
Смиреној и скрушеној мудрости доликују очи које гледају у земљу, лице жалосно, коса нечешљана, одјећа нечишћена. Оно што уплакани удешавају свјесно, то код нас треба да буде без удешавања. Риза да буде појасом притегнута уз тијело, појас да не буде изнад бокова као код жена, нити слабо притегнут па да се риза раширује, што је безумно. Ход да не буде ситан и љењив, јер такав указује на душевну раслабљеност, али ни брз и оштар, јер такав пројављује јаросна стремљења душе. Намјена ризе је једна: да довољно покрива тијело и зими и љети. Ризу не бојити бојама, ни танка или мека платна тражити, нити је украшавати, јер то је исто што и женско украшавање, што оне удешавају вјештачки, туђим бојама своје образе и косу мажући и украшавајући. Ипак, нека риза буде довољно дебела, да нам кад је обучемо није потребна друга да бисмо се загријали.
Обућа нека је наоко убога, али да нам може дуго задовољавати потребу.
Једноставно речено, како од одјеће имамо најнеопходније, тако (нека је) и у храни. Хљеб ће задовољити потребу и вода угасити жеђ здравоме, и још нешто варива од сјемена, уз најнужније потребе, да би се сачувала крјепост тијела. Не јести жустро ради стомакоугађања, већ увијек по устаљеном обичају и кротко, и чувати се од сласти. Чак ни тада нека ум није без мисли о Богу, већ и сама та храна, и саздавање тијела које се њоме насићује нека су нам повод за славословље: како Творац свега замисли различите врсте хране прикладне сваком тијелу понаособ. Молитве пред окушање хране треба савршавати достојно добара Божјих, и оних која нам је дао сада, и оних која су нам припремљена у будућем вијеку; молитве по устајању од трпезе ради благодарења за оно што нам је дато да имамо за јело, и за искање онога што нам је обећано. Један час је одређен за храну, и нека он буде при крају дана, због тога што је он једва одвојен за тјелесне потребе, а остатак нека буде за савршавање умног дјеловања подвижника.
Овакво испосничко провођење дана природно прате лаки снови и спремност на буђење. Сан треба прекидати ради размишљања о важним стварима. Јер, заробљени дубоким сном раслабљујемо своје удове, и предајемо их на игру бесловесним привиђењима која нас умртвљују сваки дан. Но, што је другима јутро, то је подвижнику побожности поноћ, јер више од свега ноћна тишина дарује души занимање, те очи и уши развратне ријечи или виђења не пуштају у срце, већ ум сâм са Богом пребива, и исправљајући себе сјећањем на гријехе, поставља себи правило да се уклања од зла, и од Бога моли помоћ да своје трудове оконча.
И ова света правила Василија Великог бише придодана, у Господу, онима са малих и великих Сабора.
Извор: Законоправило Светог Саве / превод сарајевског преписа, Добрунска Ријека, 2019, стр. 197–201.