Приказ књиге Кристијанa Нимицa „Социјализам: пропала идеја која не одумире“, превео Саша Мирковић, Центар за антиауторитарне студије, Београд, 2019, 384 стр.
Пре тридесетак година чинило се да социјализам нема чему да се нада у будућности. Берлински зид је пао, а са њим и системи реалног социјализма у централној и источној Европи. Југославија је нестала заједно са својим моделом самоуправљања, док су бивши комунисти, некадашњи троцкисти, шездесетосмаши и разни левичарски дисиденти наједном мењали капе и са муком срицали прве лекције из либерализма. Многи међу њима су на речима прихватали идеје слободног тржишта, приватизацију, приватну својину, конкуренцију, партијски плурализам и правну државу. До извесне мере било је забавно посматрати како су бивши партијски функционери убеђивали и себе и друге да су се они заправо одувек залагали за демократију, чак и онда када су се надметали у верности партији. Запад је прослављао победу у Хладном рату и веровао да су његове идеје тријумфовале. Чак је и Кина правила заокрете од социјалистичке економије. На основу тога су неки пребрзо изводили закључке да је дошло време „краја идеологија“, или су ишли и даље проглашавајући „крај историје“, јер је, како су веровали, на сцени остао само либерализам који није више имао алтернативу. Либерална демократија је проглашена за једину игру у граду.
Истовремено, на светло дана изашли су не само беда и огромни економски промашаји комунистичких режима, сав њихов волунтаризам и ирационалност, него и масовни злочини комунистичких диктатора почињени у име једнакости и бескласног друштва. У том контексту је мало ко озбиљан могао задржати позитивно мишљење о социјализму. Исто тако, једва да се могло и помислити да ће за мање од тридесет година од пада комунизма социјализам поново постати привлачан и то баш на Западу. А управо се то догодило. Берни Сандерс је замало постао председнички кандидат Демократске странке, Џереми Корбин је у једном тренутку преузео вођство над Лабуристичком странком у Британији, док је социјалистичка Сириза у Грчкој освојила власт. Па ипак, тај развој у академској јавности није изазвао превелику пажњу, а социолози и политиколози су више бринули због раста „десног популизма“ и покушавали себи да објасне како је такав скандал уопште могућ. Некима се чак привиђао и повратак фашизма против кога су позивали на општу мобилизацију. Да ли је академија једноставно благонаклона према левици, па на повратак социјалистичких идеја гледа са одобравањем као на нешто позитивно и прогресивно? Или је повратак Марксу само реакција на економску кризу у којој се траже „нова“ решења? У оба случаја мора се поставити питање зашто су социјалистичке идеје нашле тако плодно тле међу интелектуалцима на Западу и то упркос на више места доказаном неуспеху социјалистичких система? Нисмо ли на толико много историјских примера могли да се уверимо у очигледну истину да социјализам једноставно не функционише и да је у најмању руку политички проблематичан, а економски неефикасан? Али, левица никада није много марила за стварност, па ни данашњи социјалисти не обраћају пажњу на историјске чињенице, већ се од непријатних приговора бране пригодном паролом „то није био истински социјализам“. Тиме не само да се одбија напад, него се прелази у контраофанзиву, јер се тврди да је указивање на историјско искуство социјализма на делу заправо неискрено и само реторичка батина којом антисоцијалисти туку социјалисте, односно знак да „опонент нема интелектуалних капацитета да разуме разлику између добре идеје и њене изврнуте примене“ (58). Аргумент „добре намере“ има већу снагу него повесно искуство.
Душан Достанић (Извор: Политика)
Темељна књига Кристијана Нимица (Kristian Niemietz) Социјализам: пропала идеја која не одумире, а коју је на српски превео Саша Мирковић, бави се управо овим покушајем социјалистичке имунизације од критике. Нимиц убедљиво показује да је прича о неистинитости историјски испробаног социјализма дубоко погрешна, јер се углавном примењује након догађаја, то јест, након што је социјалистички експеримент нашироко дискредитован (58). Тек када пропадне и када постане срамота и оптерећење за социјалисте, социјалистички експеримент се ретроактивно редефинише и представља као неистински. Нимиц показује да су социјализму склони интелектуалци са Запада по правилу пролазили кроз три фазе у свом односу према социјалистичким експериментима. У првој фази нико није доводио у питање истинитост социјалистичког пројекта и интелектуалци нису штедели снагу у његовој одбрани. Друга фаза је фаза изговора „шта-ћемо-са“ у којој се социјалистички пројекат више не брани директно, признају му се мањкавости и лоше стране, али се оне релативизују, а фокус премешта на племените мотиве уз потрагу за изговорима којима се могу оправдати лоше стране експеримента. Тек у трећој фази, када се очи више не могу затварати пред недостацима и када је социјалистички експеримент дискредитован употребљава се аргумент да ту по среди никада није ни био социјализам, већ нешто сасвим друго, док истински социјализам још чека своју шансу. На историјским примерима Нимиц сасвим јасно показује како су западњачки интелектуалци подржавали стаљинизам, маоизам, Кубу под Кастром, Северну Кореју, Црвене Кмере, албански хоџаизам, источнонемачке комунисте те на послетку Уга Чавеза. Сваки следећи покушај успостављања социјализма дочекиван је са новим ентузијазмом и тако све од 1917. до Венецуеле која је још до недавно важила за пример „социјализма за 21. век“. Дакле, скоро сто година понављала се увек иста прича. Нимиц наводи велики број примера значајних интелектуалаца од Сиднија и Беатрис Веб, преко Џорџа Бернарда Шоа до Ноама Чомског или Џеремија Корбина који су показивали разумевање за различите социјалистичке диктатуре. То нису били некакви маргиналци и екстремисти него угледни професори, утицајни новинари, значајни уметници, синдикални лидери, моћни политичари и кандидати за највише политичке функције.
Сваки следећи експеримент слављен је употребом сличних или истих фраза. Овај моменат је од особитог значаја, јер показује да су Западни „ходочасници“ у свакој социјалистичкој земљи видели само оно што су од самог почетка и желели да виде – савршено друштво и остварени рај на земљи. Ипак, када се кривица за неуспех читаве сваког појединачног пројекта социјализма више није могла сваљивати на „саботере“ сви ходочасници су се дистанцирали и очекивали нови и успешнији покушај. Дакле, неуспеси социјализма не долазе отуда што је социјалистима недостајало добре воље. Нимиц јасно показује да социјализам није био „добра идеја“ која је само лоше имплементирана, него да је од самог почетка реч о неостваривој и лошој идеји. Економска нерационалност, сиромаштво, затвореност, ауторитаризам и прогони неистомишљеника нису случајна исклизнућа, него нужни пратилац социјализма који излаз из његове економске логике.
Вредност ове књиге не лежи само у томе што је показао да је социјализам већ испробан и да је сваки пут пропао, нити у томе што је показала да су левичари сваки пут певали исте оде новом социјалистичком вођи. Ако се претпостави да су заговорници социјализма добронамерни и паметни људи, поставља се питање како је могуће да толико много тако умних људи може толико дуго да заступа нешто што је очигледно погрешно. Позивајући се на студије Џонатана Хајта и Брајана Каплана, Нимиц покушава да одговори на ово питање. Такође, он показује да интелектуалци социјализам дефинишу преко очекиваног исхода. Уколико жељени исход изостане, онда следи изговор да то и није био истински социјализам (294). С обзиром на то да ниједан социјализам никада не производи такве исходе, закључује се да „истински социјализам још није испробан.“ Тако је социјализам отпоран на стварност и у сталној предности у односу на оно што конкретно постоји, јер се лоше стране постојећег система пореде са апстрактном утопијом, односно неком врстом Недођије или Дембелије.
Кристијан Нимиц (Извор: Снимак екрана/Јутјуб)
Можда највећи недостатак ове књиге лежу у томе што се Нимиц није позабавио случајем југословенског самоуправног система и то не само због Брозових обожаватеља на Западу, већ и због свих оних се овде још увек одушевљавају његовим делом. У сваком случају, сви они који још маштају о остварењу „социјализма са људским ликом“ добро ће учинити уколико се озбиљно позабаве аргументима изнесеним у овој књизи.
Душан Достанић,
Институт за политичке студије, Београд
Преузмите целу књигу
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Socijalizam NIJE ALTERNATIVA kapitalizmu, vec NJEGOVO DOVRSENJE i istovremeno DOVRSENJE SEBE SAMOG. Socijalizam nije ekonomski i politicki sistem, sa socijalizmom ove kategorije treba da nestanu. Socijalizam nije tebalo da postoji PORED kapitalizma i da se takmici sa njim u ostvarivanju kapitalistickih merila ekonomske RACIONALNOSTI, a sto ce se zavrsiti sa ovim sto sada imamo, zamenom slobode materijalnom sigurnoscu sa grotesknom perspektivom da se marksisticki oslobodimo rada, tako sto cemo slobodu zameniti za materijalnu sigurnost raspolaganja, ne posedovanja.Nauka i tehnologija nuzno za sobom povlace primitivazam, kada god izadju iz svojih zanatskih okvira.Posto su nauka i tehnologija postali temelji kapitalistickog razumevanja stvarnosti, jedini oblici napretka, naravno da se nece ostvariti Marksova misao, vec “misao” Klausa Svaba! Napredak ce se sastojati od oslobodjenja coveka, ali od sebe samog u kiborga.
Da socijalizam nije propao pokazuje to sto je propao :)))) Time sto se socijalizam misli iz okvira obnove-i-usavrsavanja, pokazuje se da se misli iz prirode vremena koja mu je strana. Vreme ideologije jeste gotovo, jer svaka ideologija je obuhvacena ovim okvirom obnove-i-usavrsavanja i mesanja, sto jasno pokazuje da je Fukujama bio u pravu.
Socijalizam je trebalo da prevazidje kapitalizam, ali i sebe samog. Medjutim, posto to nije uspeo, on je postao alternativa (Marks je mislio da ce Rusija biti spremna za socijalizam oko 2000. godine), slabija, koja ce omoguciti kapitalizmu da se globalizuje. Od svih ruskih grehova, socijalizam je najveci. Jer, pre socijalizma, Rusija je bila samo stranost Zapada ili, u gorem slucaju, sizma, ali sa socijalizmom je postala njegova drugost, ostvarenje njegove vlastite mogucnosti samoprevazilazenja van njega samog.To je bio najveci moguci sok za Zapad. Zato se Rusija mrzi i sa desna i sa leva – jer je unistila ideju (Marks nije imao teoriju koja je propala u stvarnosti, kao hegelijancu ta greska mu se ne bi mogla potkrasti, da stvarnost bude merilo “teorije”, vec novu stvarnost)
Globalizacija je neukidiva, zapravo multipolarnost, stvaranje “civilizacija”, samo su negacije koje potvrdjuju globalizaciju – reakcija, bez autenticnog izvora (posebno ne u starini i takmicenjima ko je potekao od koga). Sama globalizacija ukljucuje istovremenu regionalizaciju, ali skoncentrisanu oko izvora profita. Da li ce ti regioni biti veci, zvati se Evro-Azija i imati za sadrzaj, ne profit, vec npr. duginizam, samo ce biti reakcija na globalizaciju!
Dakle, kapitalizam i socijalizam su dve ontologije, pitanja prostora i vremena! Inace, ovakvi argumenti, koji su navedeni u tekstu, mogu se naci po jutjub kanalima, ali i raspravama o rusko-ukrajinskom ratu, gde se Rusi poistovecuju sa svim negativnostima socijalizma, cak se nazivaju “commie”, mada se iznenade kada saznaju da je najdugovecniji komunisticki vladar (Milo) u NATO-u!
Интернационални и национални социјализам је уобличавање безбожности, давање замаха безбожним и мрачним структурама у свим његовим облицима. Искуство обесправљених радничких маса које су жуделе за правдом биле су изневерене. У фабијанско-бундистичко-бољшевичком и Хитлеровом национал – социјалистичком поредку није било ни говора о слободи говора и мисли, става и речи. На стари капиталистички поредак надовезало се ново ропство, које је својим ужасом засенило све оно што је било пре њега. То је учење о томе да борба за социјану правду може бити постигнута само кроз активну борбу против вере у Христа спаситеља и против свега онога што је морална основа овог трошног и кратког овоземаљског живота. То је натерало Ф.М. Достојевског да донесе овај пророчки суд о суштини модерног социјализма. Достојевски је рекао: „Социјализам већ по суштини својој мора бити атеизам, јер је прве своје речи јасно обзнанио да је он склопа атеистичког, и да сав свет намерава да уреди искључиво на начинима разума… Социјализам није само радничко питање, него је превасходно атеистичко питање, питање савременог оваплоћења атеизма, питање вавилонске куле, која се зида без Бога, не зато да се са земље дође до неба, него да се небо свуче на земљу…“
Аутор (Д. Достанић) каже: “Можда највећи недостатак ове књиге лежу у томе што се Нимиц није позабавио случајем југословенског самоуправног система…”
Не, највећи недостатак књиге лежи у томе што Нимиц не сматра да је социјална демократија социјализам; не каже он то директно, него прича о томе како људи “доживљавају” прави социјализам наспрам социјал-демократије, али ово избегавање јасне дефиниције је ипак прозирно.
Ако се аутор књиге (К. Нимиц) унапред ограничио да критикује само тоталитарне социјалистичке системе, а игнорише све успешне примене социјалистичког модела, онда је лако твдити да је социјализам пропала идеја. При томе аутор избегава да помене све супротне примере, или их можда намерно изврће. Рецимо на дну стране 19 у српском преводу књиге каже: “…посматрано у односу на већину других развијених економија, нордијске економије нису изразито регулисане, државни апарат није активни учесник у економском животу и не настоји да усмерава економски живот.”
Кратком претрагом се може пронаћи да су маргиналне пореске стопе на приходе у Норвешкој и Шведској преко 50% (што аутор помиње), али и да је норвешка држава власник око 37% свих деоница акционарских друштава на норвешкој берзи, а и директан власник компанија за експлоатацију нафте и гаса (Equinor) и за хидроелектране (Statkraft). Норвешки државни пензиони фонд је највећи светски суверени фонд (sovereign wealth fund), поседује 1,4% комбиноване вредности акција свих светских берзанских компанија, око 250 хиљада долара по становнику Норвешке.
По свим општеприхваћеним дефиницијама, нордијски модел је социјализам, социјал-демократске варијанте. Рећи да није да би могао да критикујеш неуспешне социјалистичке моделе и да онда тврдиш да су сви социјалистички модели неуспешни је у најмању руку несикрено. Но с обзиром да је Нимиц запослен у институту (Institute of Economic Affairs – IEA) чија је мисија да промовише неолибералне економске идеје, друго се и није могло очекивати.
Још неколико примера насумице:
За некога ко није идеолошки заслепљен, очигледно је да економски модел треба да буде комбинација капитализма и социјализма, према томе шта је ефикасније у датој области. Капитализам за робу широке потрошње, социјализам за инфраструктуру. Социјализам за основни ниво друштвене бриге и услуга, капитализам ко хоће и може више од тога. И тако даље, много је успешних модела по свету за онога ко хоће стварно да научи.
У СССР-у јесте било несташица луксузне и робе широке потрошње, али то је било узроковано тиме што је СССР трошио милијарде долара на “извоз” социјализма по свету. У СССР-у су образовање, култура и технологија, нарочито војна, били светски врх.
У ултра-богатом Њујорку је метро сметлиште у поређењу са метроима у Прагу, или Будимпешти, а о Москви да ни не говоримо. Московски метро је научна фантастика за Америку.
У Америци наоружање праве приватне/акционарске фирме за профит. У Русији га праве државне фирме за стварне потребе војске и војне доктрине. Амерички војни буџет је 800 милијарди долара, а комбиновани војни буџет свих НАТО земаља преко 1000 милијарди долара; руски је 65 милијарди долара па ипак НАТО не може ни да присмрди у Украјину, што очито показује да је руски социјалистички модел војне индустрије неупоредиво ефикаснији.
Итд.
Издавач књиге, Центар за антиауторитарне студије (https://www.caas.rs/), је изгледа типична гребаторска НВО, сарађује са КРИК-ом и ЦИНС-ом, финансирају их немачке и англо паре. Троје млађахних и амбициозних ликова, све мастери (више нема магистара) социологије и теорије уметности, трт. Не делују као да имају појма о животу, у правом капитализму би радили као баристи у Старбаксу, или што би се рекло, кафе-куварице.
Чуди ме да је Достанић насео на овако плитку причу; од њега сам очекивао дубљи и темељнији приступ.
Хвала г-дину Буковићу на цитату из “Злих духова” у коме се Шатов обраћа Ставрогину…
Ево и од мене подсећање на речи Петра Верховенског, такође упућене Николају Всеволодовичу..
“У свету само једно недостаје: послушност. Жеља за образовањем већ је аристократска жеља.Мало породице и љубави-већ је жеља за својином. Ми ћемо убити жељу: пустићемо пијанство, сплетке, потказивање; даћемо маха нечувеном разврату; сваког генија ћемо угасити још од раног детињства! Све ћемо свести на исти именитељ-потпуна једнакост!”
Занимљиво је пратити, потребу и ЗАВИСНОСТ, човеколиких на разноразне, шарене идеологије, бачене да им задовоље, глодарске инстикте.
Далеко од Човека а још даље од Бога, по мом скромном мишљењу.
Марк Еугеникос СССР је имао седам деценија „форе“ да „препакује“ систем на норвешки модел, на пример, али није, јер тако нешто није одговарало малобројним и повлашћеним припадницима секте познате као КПСС. „.. па ипак НАТО не може ни да присмрди у Украјину..“ „присмрдео“ поодавно и те како, а тек ће..“ Русија не започиње ратове, она их завршава“, формално правно, Путин је 2014. незадовољан сменом „свог човека“ у Кијеву(додао бих, и последично срушеним сновима о обнови СССР) , анексијом Крима започео агресију против суверене и независне државе прекршивши поред гомиле докумената УН и Будимпештански споразум по којем је Рф једна од гаранта украјинске независности и суверенитета(све опет формално правно гледано, или зашто Србија није признала овај акт „присаједињења“ ) и наставила са агресијом до данас, али „кључеви“ краја рата нису у Москви већ у Вашингтону и Лондону(по цену мртвих прозападно орјентисаних Руса који себе сматрају Украјинцима) уз њихово видљиво „дозирање“ рата. Рат ће се завршити онда када то одлуче у две претходно поменуте престонице. Запад није растурио СССР, већ је друг Михаил Сергејевич окупио другове у Белорусији и саопштио им да заједничка држава више не постоји. У Кремљу ту одлуку називају“ геополитичком катастрофом века“ што делом открива праву позадину њихових активности у Молдавији, Грузији и сада у Украјини, узгред, случајно или не, све већински православним државама, по мени најбољом одлуком која се свету могла десити у прошлом веку. У историјском смислу (отуд и позивање на формално правни аспект у коментару) Србија треба да се врати на просторе данашње северне Албаније, Црне Горе и јужне Далмације, и њиховог залеђа, али куда би свет стигао када би сви кренули у „препакивање“ историје. Ако није фингирана са Москвом, изјаву Токајева у Питеру треба узети за озбиљно јер је он по мени „трбухозборац“ неког много већег, Пекинга на пример, и на принципијелности му се може само „скинути капа“, значи Тајван, Косово, Јужна Осетија, Доњецк, итд. НИШТА, нема признавања.. Извините, већим делом коментара сам одступио од теме, а социјализам је жилав као идеја јер људи не воле одговорност и беже од последица својих погрешних одлука(па и на личном плану) , отуд и љубав према тоталитарним режимима леве провијенције јер „Они знају шта је добро за тебе, а шта не“, да те „поштеде“ размишљања..
@морава
Прочитао сам Ваш коментар и не знам шта сте хтели да кажете; надам се да барем Ви знате.
Било би лепо и корисно, када већ пишете нешто за јавност, да се у Вашем писанију јасно види намера и смисао. Овакви коментари типа тока свести делују као да само себи дајете одушка, али на интернету уместо да вичете са терасе. Што је вероватно корисно Вама, али није корисно другима.
Ако сматрате да нешто од онога што сам ја рекао у првом коментару није тачно, покажите шта.
Свако добро.
Морава, хвала за коментар. Поучно и тачно је све поготово разлог опстанка социјализма – човекова неодговорност. Ја сам разумела шта сте хтели да кажете, јер то што сте хтели то сте и рекли.
@морава, @Слађана
„…социјализам је жилав као идеја јер људи не воле одговорност и беже од последица својих погрешних одлука(па и на личном плану) , отуд и љубав према тоталитарним режимима леве провијенције…“
„…разлог опстанка социјализма – човекова неодговорност.“
Значи у капитализму људи не беже од одговорности, а у социјализму је већина, ако не сви, неодговорна?
Да ли је Вама јасно (није, очигледно) колико су Ваше тврдње далеко од реалности? Да ли сте Ви икада упознали свет на својој кожи? Да ли уопште знате шта је социјализам или га доживљавате само на нивоу СФРЈ / ООУР? Стварни свет је толико неупоредиво комплекснији од Ваших наивних и упрошћених тврдњи на нивоу седмог основне да човек може само да се чеше по глави од чуда.