О књизи проф. др Кајице Миланова говорили академик Часлав Оцић, проф. др Војислав Божичковић, проф. др Александар Павковић, др Борис Милосављевић, др Миломир Степић и др Миша Ђурковић

Проф. др Кајица Миланов (1905, Јозефово код Нове Кањиже – 1986, Френкстон код Мелбурна) био је српски филозоф. Основну школу је завршио у родном месту (данас Обилићево, део Новог Кнежевца), гимназију у Новом Саду и Великом Бечкереку. Студирао је филозофију у Бечу, Београду и Берлину. Током студија похађао је академске курсеве код професора какви су били Бранислав Петронијевић, Никола Поповић, Николај Хартман, Артур Либерт, Макс Десоар, Хајнрих Мајер, Волфганг Келер, Фридрих Мајнеке, Херман Онкен, Карл Штелин и Вернер Зомбарт.

Пошто је одбранио докторску дисертацију на Универзитету Фридриха Вилхелма (данас Универзитет Хумболт) у Берлину, под менторством проф. др Хајнриха Мајера 1932, Кајица Миланов. Када је један од његових професора из Берлина, др Артур Либерт, протеран из Немачке због јеврејског порекла (1933), доц. др Кајица Миланов посредовао је у његовом доласку у Београд, где је др Либерт постао професор и где је 1936. формирао међународно друштво Философија (Philosophia), које је окупило бројна светска и домаћа имена из те области.

Др Кајица Миланов је 1934. постао асистент-чиновнички приправник проф. др Николе Поповића, да би доцентом постао 1940. У међувремену објавио је неколико књига, међу њима посебно истакнут уџбеник Основни проблеми теорије сазнања: реално-научно сазнање (Београд: Геца Кон, 1937). Објављивао је и чланке и приказе у домаћим и страним часописима. Био је један од оснивача Српског филозофског друштва 1938.

Кајица Миланов (Извор: Снимак екрана/Јутјуб)

У Априлском рату проф. др Кајица Миланов учествовао је као резервни пешадијски поручник. Други светски рат провео је као немачки заробљеник, као и већина резервних официра српског порекла. Неколико његових рукописа је страдало током рата.

Непосредно после рата, као противник новог режима и после једва скривене претње проф. др Душана Недељковића, морао је напустити факултет, а убрзо потом и државу. Током 1947. је преко Мађарске стигао у Аустрију, да би после две године боравка у избегличком центру прешао 1949. у Аустралију.

После прелазног периода у коме је радио више послова, Кајица Миланов је изабран 1954. за професора на Одељењу за филозофију Универзитета Тасманије у Хобарту, где је успео да одржи сам одржи програм студија филозофије у веома тешком периоду скандала око професора Сиднија Ора (1956-1972). На истом одељењу остао је активан све до 1975.

У Перту, у издавачкој кући Слога, др Кајица Миланов је 1952. објавио књигу Титовштина у Југославији. Предговор књизи написао је др Слободан Јовановић. Књига, која садржи темељну критику праксе личног култа Јосипа Броза Тита (титоизма) коју је аутор назвао титовштином, остала је непозната широј јавности. Вероватно би и остала у забораву да није било преданог рада академика Часлава Оцића и др Бориса Милосављевића, који су књигу припремили за ново издање и обогатили је помоћним садржајима за нове читаоце. Уз њих, на очувању успомене на проф. др Кајицу Миланова кључну улогу играли су проф. др Александар Павковић и проф. др Војислав Божичковић, који су први саставили чланак о делу проф. Миланова („Kajica Milanov (1905-1986, In memoriam)“, Theoria XXX/3-4 (1987), стр. 153-154), као и академик Данило Н. Баста, који је један чланак посветио часопису друштва Философија („Часопис Philosophia и његов оснивач Артур Либерт“, Гласник I (1995), стр. 7-13). Њима се у напорима за објављивање нових издања дела проф. Миланова придружио и др Миша Ђурковић.

Књига, која је ново издање доживела у Београду 2021. године као заједнички подухват Друштва за привредну историју, издавачког предузећа „Гутенбергова галаксија“ и Института за европске студије, била је предмет семинара на трибини поменутог института на дан 9. маја 2021. Ово је уједно други догађај икада посвећен проф. др Кајици Миланову; први се десио марта 2022. у Новом Кнежевцу, такође поводом новог издања књиге Титовштина у Југославији.

Трибину је започео др Миша Ђурковић, научни саветник и директор Института за европске студије. Уз опширан увод о проф. др Кајици Миланову и судбини његовог дела, нагласио је и да су у току радови на поновном издању књиге настале из његовог спора у дијаспори са Лазом М. Костићем, под именом Обрачун, начела и разлози (Мелбурн: Српска мисао, 1969). Као и ново издање књиге Титовштина у Југославији, и ово издање ће, како је навео, бити делом покушаја да се српској јавности у матици приближи наслеђе српске интелектуалне и академске елите у дијаспори.

Академик Часлав Оцић: Реинтегрисање дела проф. др Кајице Миланова

Реч је потом узео академик Часлав Оцић, редовни члан Српске академије наука и уметности. Поновивши потребу (ре-)интеграције дела једне Виртуелне Србије, која се према његовим речима протеже од Ванкувера до Тасманије, у интелектуалне токове српске матице, академик је истакао позитивни пример Русије у овом пољу. Тамо је, како је навео, чак дошло и до својеврсног такмичења између академских центара у Санкт Петерсбургу и Москви око тога који ће више дела дијаспоре некадашњег Руског царства објавити. Према његовим речима, оваква (ре-)интеграција је неопходна, јер обогаћује укупну интелектуалну и културну историју српског народа и инспирише на разматрање нових проблема.

Академик Часлав Оцић је наставио примерима инспирисане рефлексије над делом проф. др Кајице Миланова. Устврдивши како је титовштина као пракса израз стратегије глобализације, академик је наставио речима да је та стратегија кренула из Енглеске првобитно под хипостазом доктрине либерализма, а потом доктрине спекулативног слободног зидарства, подржавајући оне политичке идеје које су биле пандан економским универзалистичким тежњама британске империје. Стога су за ствараоце таквих стратегија све оне политичке идеологије које су заговарале глобализам биле прихватљиве. Тако је, према његовом виђењу, Јосип Броз Тито добио мандат од светских сила да на простору тзв. Северног Медитерана (од Брисела до Александрије) спроводи задатке светске револуције: стога се Јосип Броз јавља и као креатор паралелних комунистичких партија у Грчкој, Албанији и Италији, као и да игра одређену улогу у Шпанском грађанском рату (после пропасти међуратних совјетских република у Мађарској, Баварској, Тиролу и сл). Посебно је академик позвао на читање књиге Вилијама Клингера и Дениса Куљиша под именом Титов тајни империј (Београд: Службени гласник 2019).

Фото: ИЕС

Академик је наставио речима да је посебно била занимљива тврдња проф. др Кајице Миланова да је Карл Маркс направио практични компромис са анархистима када је прихватио идеју о одумирању државе, те да сам Маркс о томе никада није размишљао. Критикујући идеју о одумирању државе, али и либералну концепцију државе као чувара живота и имовине, проф. Миланов је истицао да је држава потребна људском друштву због макроекономске координације, посебно у мањим и средњим нацијама (што је разрадио у другој – засад необјављеној – књизи, по имену Regulatorics). Зато су теорије глобализације, како академик наводи, били производом највећих држава, и зато сада Кина односи победу у трци глобализације какву је успоставио нико други до Запада (због чега се сада, према академиковим речима, почиње фаза пост-глобализације). Такође, проф. Миланов је истицао да држава игра педагошку улогу у друштву и да без васпитања народа не може бити успешног правног поретка, а без самог правног поретка не може бити слободе, без које пак не може бити истине и правде. Проф. Миланов је предвидео да држава треба да временом производи нове аспекте свог функционисања, на неки начин предвидевши да ће управо глобална држава уместо националне преузети контролу медија, медијско преумљивање, геномику ума, технике убеђивања и нове технике и аспекте асиметричног рата.

Осврћући се при крају излагања на идеју о објављивању књиге, академик Оцић је навео да је ова књига део едиције/библиотеке Continuum, унутар које се објављују превасходно различита стара дела српских интелектуалаца, а која служи да би се поново успоставио макар делимични континуитет српске интелектуалне мисли. Једно повеће поглавље из ове књиге, како је академик навео, др Борис Милосављевић је превео на енглески и објавио у часопису Synaxa, који је 2017. покренуо академик Часлав Оцић под окриљем Матице српске у Новом Саду, а који је замишљен да послужи већој интеграцији српске интелектуалне мисли са европским и светским токовима.

Проф. др Војислав Божичковић: Аустралијске године проф. др Кајице Миланова

Реч је преузео проф. др Војислав Божичковић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду у пензији, који је упознао проф. Миланова пред сам крај професоровог живота (октобра 1986), као студент Универзитета у Мелбурну. Професор Божичковић описао је укратко тај сусрет са проф. Милановим, рекавши да је тада и видео необјављени примерак Регулаторике. Према његовим речима, проф. Миланов је због свих сукоба са проф. др Душаном Недељковићем после победе комунистичког режима 1945. и касније афере око проф. Сиднија Ора на Универзитету Тасманије развио једну врсту страха да ће његове идеје бити покрадене. Стога и због бриге његове супруге није могло готово уопште ступити у контакт са њиме, и тек је позивање на познанство проф. Миланова са оцем проф. Божичковића, који је заједно са њим студирао у Берлину, као и посредство проф. Александра Павковића, довело до поменутог сусрета. Проф. Божичковић наставио је речима како је о проф. Миланову сазнавао доста и посредно, будући да је на професорском месту др Кајице Миланова на Универзитету Тасманије попунио управо он у периоду 1992-1995.

Професор је наставио детаљним описом случаја проф. др Сиднија С. Ора, веома ексцентричног човека који се издавао за ванбрачног сина британског краља Едварда VIII, будући да му је мајка радила на британском двору. Професор Ор је, како је проф. Божичковић навео, фалсификовао своја ирска документа, и на конкурсу на Универзитету Тасманије 1952. победио кандидате, међу којима су били проф. др Карл Попер, проф. др Пол Грајс и проф. др Курт Бајер. У веома скандалозном поступку је утврђен наводни фалсификат проф. Ора, и у процесу 1956. он је изгубио радно место на универзитету. Проф. Миланов је, како је проф. Божичковић навео, био сведок на том процесу. Будући да је похађао и курсеве из психоанализе и имао контакта са проф. др Сигмундом Фројдом, проф. Миланова је проф. Ор је такође ангажовао да би путем хипнозе покушао да се подсвесно присети наводне повезаности са британским краљем. Магнетофонске траке снимака тих сесија доспеле у процес. Професора Ора је, међутим, подржало Аустралијско филозофско друштво проглашењем бојкота Универзитета Тасманије, што је резултовало (осим наставцима скандала), и чињеницом да је проф. Миланов као неко ко није подржавао проф. Ора, морао држати скоро све предмете из филозофије на том универзитету. После завршетка академске каријере, проф. Миланов се из тих разлога повукао са Тасманије и преселио у Френкстон код Мелбурна.

Фото: ИЕС

На крају излагања, проф. др Војислав Божичковић је додао и да је при крају 20. Века ауторка Касандра Пајбус објавила књигу Одвратна морална нискост: Изнова размотрени Оров случај (Gross Moral Terpitude: The Orr Case Reconsidered, Melbourne: William Heinemann Australia, 1993). У тој књизи, у којој је, како проф. Божичковић наводи, наступила изузетно негативно према проф. Ору, али је о проф. Миланову писала бираним речима, тиме га рехабилитујући у аустралијској јавности.

Проф. др Александар Павковић: Проф. др Кајица Миланов као теоретичар сазнања

Проф. др Александар Павковић, почасни ванредни професор на Универзитету Меквори у Аустралији, истакао је да он лично није превише повезан са проф. Милановим. Проф. Павковић је на Универзитету у Београду 1984. постао доцент на предмету Теорија сазнања, где се служио делом проф. Миланова по имену Основи теорије сазнања, за које сматра да је једини уџбеник 20. века из те области. После годину дана, проф. Павковић је такође отишао у Аустралију, у Универзитет Меквори. Баш као и проф. Миланов, проф. Павковић је направио излет и у политику са књигом о, тада актуелном, распаду Југославије (Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism in a Multinational State, London: Palgrave Macmillan, 1997).

Др Борис Милосављевић: Комунизам, марксизам и интелектуална елита

Следећи излагач на скупу био је др Борис Милосављевић, виши научни сарадник Балканолошког института САНУ и аутор више радова о проф. Миланову. Споменувши да до пре око десет година није ни било примерка наведене књиге у јавним библиотекама, др Милосављевић је навео да је до примерка те књиге дошао захваљујући проф. Божичковићу и проф. Павковићу. За проф. Божичковића, за кога је навео да му је својевремено држао предавања, др Милосављевић је истакао да му је управо он дао бројне пропратне материјале које је током година скупио о проф. Миланову. Поменуо је и своју вишегодишњу активност на скретању пажње на ово дело.

Др Милосављевић осврнуо се и на речи др Слободана Јовановића, који је у предговору првом издању навео да је проф. Миланов био посебно позван да говори о комунистичкој власти Југославије, будући да је сам живео под истом. Подвукао је да се после пада комунизма испоставило да је много интелектуалаца који су остали у држави приватно мислило исто као проф. Миланов, подсетивши на речи Милована Ђиласа о мноштву универзитетских професора који се не супротстављају комунизму само из практичних разлога. Вративши се на поменути предговор, др Милосављевић је поновио речи др Слободана Јовановића о томе да је проф. Миланов био посебно позван да говори о овој теми, будући способан да као филозоф разматра и саму марксистичку теорију. Др Милосављевић је подвукао важност овога, будући да је опште познавање теорије марксизма данас неупоредиво слабије него међу генерацијама које су се образовале у комунистичкој Југославији. Др Слободан Јовановић наставио је предговор речима на основу утиска читања књиге проф. Миланова, да комунистичка револуција у Србији није била дело једне класе радника или сељака, већ да је била производ интелектуалаца и полуинтелектуалаца инспирисаних марксизмом, који су на власт дошли захваљујући спољној подршци (Црвеној армији).

Фото: ИЕС

Као посебну врлину књиге др Милосављевић истакао је чињеницу да проф. Миланов, иако се може рећи да износи сопствени субјективни став, такође допушта и не прећуткује друга политичка становишта у свом делу. Због свега наведеног, а и због посматрања проблема из сопственог угла, ова књига је, према његовим речима, посебно корисна.

Др Миломир Степић: Антиципативност проф. др Кајице Миланова

Анализирајући књигу превасходно са геополитичког аспекта, др Миломир Степић истакао је да је, према његовом мишљењу, титоизам заправо антисрпски мутант комунизма, различит од онога што је комунизам био у остатку Источне Европе.

Истакавши да је титоизам довео до разрачуна са српском елитом, др Степић је подсетио на контекст времена настанка књиге: пасја гробља, хапшења, Голи оток, увођења – како каже – нових нација, исцртавања нових граница. Посебно нагласивши улогу разлаза са Информбироом 1948. у формирању титоизма, др Миломир Степић подсетио је и на чињеницу да је у тренутку настанка књиге НАТО савез већ био формиран, али не и Варшавски пакт. Поменути разлаз је довео и до тога, како је навео, да Југославија кроз Балкански пакт 1953. неформално постане везана за НАТО.

Др Миломир Степић истакао је да код проф. Миланова није видео знакове острашћености. Напоменуо је да је проф. Миланов био међу реткима који су схватали важност посебности југословенског комунизма са геополитичког аспекта. Тако је проф. Миланов истицао да је Јосип Броз успевао да западним новинарима прикаже своју државу као демократско самоуправљачко друштво, али да је као сведок тих догађаја проф. Миланов знао да је то једно друштво којим влада атмосфера страха. Занимљиво је, како је навео др Степић, да је проф. Миланов као јединствену област изнад домашаја државне пропаганде видео цркву (због чега је она доспела под рестрикције недуго потом), те да је тај став проф. Миланова ишао до те мере да је тврдио да је политички независна Римокатоличка црква највећи противник комунизма, и у њу полагао наду да ће чинити једну од окосница пада комунистичког режима.

Фото: ИЕС

Посебно место у свом излагању др Степић посветио је задивљености изузетном антиципативношћу проф. Миланова, који је свега неколико година после краја Другог светског рата успео да предвиди многе резултате титоизма као идеологије и титовштине као његове праксе. Навео је да је у изузетном броју тачно предвиђених исхода нашао свега неколико грешака, као што је очекивање опадања аутономаштва у Војводини, очекивање интеграције албанског становништва у југословенско друштво или очекивање пропасти америчке и британске помоћи Југославији у њеном пркошењу СССР-у.

Др Миломир Степић је завршио излагање речима да је потребно изучити и питање нео-титоизма. Навео је да је 1990-их пропуштена шанса за де-титоизацију, и посебно укидање титовштине као праксе титоизма, која се одржава под маском југоносталгије. Стога је, према његовом виђењу, постојање институција какве су Југословенско драмско позориште, Југословенска кинотека, Танјуг и донедавно ЈАТ, одрази управо титовштине.

Др Миша Ђурковић: Проф. др Кајица Миланов као филозоф

Др Миша Ђурковић је започео излагање представљањем зборника о Лазу М. Костићу (Лазо М. Костић: наука, идентитет, родољубље, изд. Будимир Алексић, Миша Ђурковић, Београд: Институт за европске студије, Институт за српску културу, 2020). Истичући да, иако постоји знатан број вредних интелектуалних дела створених у социјалистичкој Југославији, сам југословенски режим јесте био тоталитаристички и самим тим јесте доприносио појави цензуре и аутоцензуре. Настављајући излагање о потреби даље интеграције интелектуалног наслеђа српске дијаспоре, др Миша Ђурковић је поменуо и план посете чланова Института за европске студије Универзитету Меквори у Аустралији.

Прешавши на тему филозофије проф. др Кајице Миланова, др Миша Ђурковић је нагласио да је његов рад у потпуности био уклопљен у најсавременије трендове филозофије средине 20. века, те да се књига Титовштина у Југославији појављује истовремено са класицима студија тоталитаризма као што су књиге Хане Арент (The Origins of Totalitarianism, New York: Schocken Books, 1951), Јакоба Талмона (The Origins of Totalitarian Democracy, London: Secker & Wartburg, 1952), Збигњева Бжежинског и Карла Ј. Фридриха (Totalitarian Dictatorship and Autocracy, Cambridge: Harvard University Press, 1956). С тим у вези, др Миша Ђурковић је истакао да по дубини и ширини анализе титоистичког тоталитаризма проф. др Кајица Миланов не заостаје за својим светским панданима, и да је потребно и светску јавност упознати са овим делима.

Фото: ИЕС

Др Миша Ђурковић је истакао да је ово дело филозофа, а не политиколога. Тако је цитирао проф. др Кајицу Миланова у деловима где наводи да је циљ титоизма рушење основа грађанског друштва и стварање револуционарног центра који ће исту извозити у Централну Европу и на Блиски исток. Навео је речи проф. Миланова у којима наводи да је циљ титоизма атомизација, а не колективизација друштва, додавши да се као и у сваком тоталитарном систему и овде радило на разарању породице. Тако је истакао пример АФЖ-а, органа за који је навео да је радио на том плану до 1952, када је укинут јер је режим проценио да доводи до пребрзог распада друштва. Посебно је подвукао и диференцијацију коју је проф. др Кајица Миланов приметио између самоуправљања у имену и изразито централизоване партијске структуре у пракси као једне од основних противречности титоизма.

Др Ђурковић је навео речи проф. Миланова у којима је оцењено да су свакодневно застрашивање и пропаганда у том режиму служили да претворе човека у зависно и поводљиво биће. Посебно је истакао и речи проф. Миланова о злоупотреби вештачког језика као симбола система вредности у који нико није искрено веровао, повукавши паралелу са новоговором који се данас намеће у сврху промоције џендера.

У прилог ширини анализе проф. др Кајице Миланова, др Миша Ђурковић навео је чињеницу да је управо проф. Миланов био међу првима који је увидео да су тоталитаристички режими настојали да униште економску моћ средње класе, на тај начин уводећи општу несигурност и јагму за ситном добити.

Из дискусије: Др Миле Бјелајац о теорији и емпирији

У обимној дискусији која је уследила посебно је занимљив био коментар др Милета Бјелајца о односу емпирије и теорије у изучавању друштвених феномена. Др Миле Бјелајац, наводећи да је та област једна од кључних у његовим истраживањима, навео је да често теорија уме бити савршена, али потпуно одвојена од праксе. Тако је супротставио пример теорије о социјализацији у друштву преко предмета историје, географије и језика у годинама које су следиле распаду Југославије, навевши да је ова теорија била преузета из земаља са изузетно развијеним школством и са занемарљивим бројем неписмених. Томе је супротставио савремене изворе из доба Краљевине Србије, у којима се из емпирије извукао закључак да деца најбоље уче од мајке, па од свештеника, па тек онда од учитеља.

Др Бјелајац наставио је речима да се професија историчара управо налази у том простору између теорије и емпирије, односно да би историја као дисциплина изгубила на својеврсни начин смисао свог постојања онда када би теорије других дисциплина могле да обухвате људско друштво у целости.

Додао је да инсистирање на теорији може открити и својеврсни идеолошки притисак, будући да је оно најприсутније у време великих политичких притисака. Како теорија, која често постаје инструментом политике у таквим околностима, може деловати, навео је и пример проф. др Богдана Кризмана, који је доношење политичких одлука у историји тумачио простом субјективном вољом актера. Навео је и своје разговоре са проф. др Жарком Пуховским, у којима му је замерао на превеликом инсистирању на теоретским моделима, које је – како је навео – довело до једног броја промашених анализа. Зато је, како је закључио, потребно спојити апстрактно теоретско знање са емпиријским истраживањима.

На самом крају, др Миша Ђурковић је закључио скуп и најавом о раду на издавању уџбеника о теорији сазнања са проф. др Александром Павковићем и проф. др Војиславом Божичковићем.

Србољуб Д. Пеовић
Институт за европске студије

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: „Титовштина у Југославији“, Александар Павковић, Борис Милосављевић, Војислав Божичковић, ИЕС, Кајица Миланов, Србољуб Д. Пеовић, Часлав Оцић