Ако ја сад кажем (и лако докажем) да је Здравко Кривокапић неписмен и да његово бунцање с литературом нема никакве везе – да ли сам ја злобан и политички мотивисан?
Промоција књиге „Благо(ш)“ Здравка Кривокапића (Извор: ФБ страница Ж. Никчевића)
Сјећате се сигурно: као типична филозофски настројена будала, бивши премијер је у свакој трећој на једвите јаде склепаној реченици свечано саопштавао да је нешто МЈЕРА нечега.
И збиља, мало помало – он сâм је постао мјера наше катастрофе. Ево зашто.
Ако ја сад кажем (и лако докажем) да је З. Кривокапић неписмен и да његово бунцање с литературом нема никакве везе – да ли сам ја злобан и политички мотивисан?
Ако кажем да су владика Методије и отац Гојко синоћ учествовали у карикатуралном срозавању елементарног појма књижевне умјетности – да ли тиме вријеђам нашу свету Цркву?
Извор: ФБ страница Ж. Никчевића
Не бих рекао. Прије ће бити да ови црквени и политички ауторитети вријеђају нас, који још увијек мислимо да је за писање књига потребно знати падеже.
Како је то уопште постало могуће: озбиљни и школовани људи убјеђују нас да је полупијано завијање у ствари опера? Да је тешки инвалид у ствари лаки атлетичар.
Шта им је скривила књижевност?
(Господе Боже, „бајкописац” се ХВАЛИ да је његов рукопис ПОГЛЕДАО Матија Бећковић, кад су се „упознали у пролазу”. И наредио: „Објављуј!”)
Већ сам питао оца Гојка: зар није Христос једном истјерао из Храма трговце и фарисеје, заједно са говедима?
Да сам ја нека власт, ставио бих и Храм и књижевност под полицијску заштиту од трговаца, фарисеја – и говеда.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Желидрага Никчевића)
Categories: Преносимо
Није лепо да преносим туђе мисли, али мислим да је упутно да пренесем целовит коментар мимера –
Пријатни/ Грађански активиста / Псалам 115:
,,Вријеме заиста све мијења. Кад се о нечему говори јако је битно да се нагласи о ком се времену говори и да се разумије дух времена. Ако то не урадимо и то не разумијемо доводимо себе у ситуацију да потпуно промашимо причу и да испаднемо смијешни. Када например говоримо о Риму, морамо веома јасно да се одредимо о ком Риму говоримо, оном од прије 2000 година, средњевјековном или данашњем(или разне међупериоде) јер тај град и дух тог града и све што је са собом носио и овим епохама готово да нема додирних тачака, осим што се географски налази на истом мјесту. Други Рим, онај на Босфору, такође није исти у свом хришћанском православном облику Константинопоља и исламском турском облику Истанбула. То једноставно нијесу исти градови јер им је дух потпуно различит, не емитују исте идеје, исту енергију, исту религију, исту идеологију. Подударање географије је само фуснота. Има примјера на претек. Ајмо и мало савременије. Када се пјевају оде “златном граду” Кијеву, граду са 365 цркава, мора се рећи да се говори о славном руском Кијеву, крстионици и колијевци руске државе, сигурно да се не говори о граду Кличка, Зеленског, нацистичких батаљона, и обичне крпе западних и америчких интереса. Главном граду не Украјине него антирусије.
Када се говори о славном, јуначком и чојском Цетињу, мора да се каже да се мисли на град Владике Данила, Светог Петра Цетињског, Владике Петра Другог, ловћенског Тајновидца, сердара и војвода, јунака и мученика, на старо гнијездо српске слободе. А не на град проусташких лудака и психопата, Стева, Мираша, “унука народних хероја”, који данас више личи на лудницу отвореног типа него на нормалан град.
Када 02. 06. 2022. године причате о Здравку Кривокапићу као да се ништа није десило од 30. 08. 2020. године. Када о њему говорите као да је управо освануо 31.08.2020. године или чак са још већим усхићењем то је заиста озбиљан проблем. Није проблем што га хвалите, него треба онда да ставите напомену да причате о човјеку који је тада постојао(или смо прије мислили да је постојао) а више не постоји. То може да буде само посмртни говор о некоме ко више није са нама(вјероватно никада није ни био али ајде).
Набрајање може да траје у недоглед, мада мислим да је кроз ове примјере свакоме ко иоле жели да промишља својим мозгом или оним што нам је испирањем остало од њега, свима све јасно.”
Здравко је у почетку имао подршку народа, какву (одавно) нико није. Ако је и било добрих намјера, да се нешто уради (а вјерујем да јесте), све је полако оглодала ентропија. Укљештен између марионетског ДФ-а и (још више) марионетске УРА-е, Здравко је изгубио компас. Па је чак ударио на своје најбоље и најјвјерније сараднике, што је Лепосавић био. Овдје не мислим да му је он био слуга и потрчко (каквим се србски „вожд“ окружује), већ искрени сљедбеник идеја на чијем је фону Здравко и дошао на власт.
Једине свијетле тачке у његовој влади су били Весна Братић и поменути Лепосавић. Премало.
Да је Криви штеточина-јесте. Да га је Црква прогурала- нажалост, тачно је.
Ако нису знали какав је тада, јасно је сада. Бојим се да су они на истом задатку: одвајања Епархије и Митрополије од СПЦ. Узгред, „отац“ Гојко је један од оних који је позивао на вакцинацију. Чувене речи:“вјерујемо у медицину, Црква није збјег за невакцинисане“. Тиме се изравнао са владиком Григоријем. Јер, како он мудро рече, није створена вакцина да нас убије, већ да нас спасе. Шта све човек може да научи од оних који су „ближи“ Богу. На многаја љета!
“оставинска” расправа