На велика врата еколошку тематику је увео Римски клуб (који је 1968. формирао милијардер Дејвид Рокфелер). Иза свега тога били су скривени интереси неколико земаља „златне милијарде“

Извор: Русское экономическое общество

(Русское экономическое общество, 20. 4. 2022)

Екологија као димна завеса

Питањима екологије у светској економији бавим се безмало пола века (још од времена када сам као докторант почео да пишем дисертацију на тему „Економски проблеми заштите околине у САД“). Управо на прелазу шездесетих у седамдесете године прошлог века еколошка проблематика неочекивано је постала популарна на дневном реду УН и многих њених специјализованих органа. Створена је чак и нова организација у оквирима УН – Програм УН за заштиту животне средине (УНЕП). Касније су питања заштите животне средине и одрживог развоја почелa да се разматрају и у међународним финансијским организацијама (МФО) – ММФ, Светскoj банци, ЕБРД и другим.

Још деведесетих година сусрео сам се са практичним радом неких МФО у сфери екологије. Био сам финансијски директор у пројекту Светске банке за управљање животном средином за Русију (ПУОС), члан Консултативног савета за животну средину и одржив развој председника ЕБРД. Године 1991. као консултант УН учествовао сам у припреми извештаја за генералног секретара УН (за излагање на Конференцији УН о животној средини и одрживом развоју у Рио де Жанеиру 1992).

На крају сам изградио потпуно јасну представу и чврст став да је еколошка тематика била специјално иницирана од Запада као „димна завеса“ која прикрива циљеве веома удаљене од заштите животне средине.

На велика врата еколошку тематику је увео Римски клуб (који је 1968. формирао милијардер Дејвид Рокфелер), а затим су ове теме, подржане од међународних организација, заузеле једно од првих места на дневном реду безбројних форума – глобалних, регионалних и националних. Текла је река лепих речи о неопходности сагледавања интереса будућих поколења, о очувању природног наслеђа човечанства, о чувању биоразноликости, заштити човекове околине од загађења, о чувању човековог здравља, одрживом развоју итд. Но, иза свега тога били су једино скривени политички и економски интереси неколико земаља „златне милијарде“. А што је још озбиљније и опасније – интереси такозване наднационалне елите којој је екологија била потребна за поткопавање националног суверенитет држава, да би на њиховим крхотинама створили јединствену светску државу на челу са светском владом.

Валентин Катасонов: Поводом пола века постојања Римског клуба

Изнесена је лажна теза о томе да је за заштиту земљине биосфере, пошто је она јединствена и недељива, потребно ослобађање од „националистичких предрасуда“. Такође, глобални обим еколошких проблема захтева и глобални прилаз (њиховом решењу), а он је могућ само уколико се формирају глобалне (по суштини наднационалне) институције управљања и заштите животне средине.

Екологија се, такође, користи као параван за решавање себичних интереса крупног бизниса, одређених корпорација. Узгред, правилније је рећи да се не користи екологија као таква – већ се користи „фејк екологија“, то јест, лажне теорије и модели који онда формирају у друштву искривљене или чак неистините представе. Лажне представе о обиму будућих еколошких претњи, о узроцима њиховог настанка и, сагласно томе, средствима за њихово спречавање. А откуда се узимају те лажне представе, уз то често са таблицама, графиконима и формулама? Њих припремају људи „науке“. Намерно стављам наводнике пошто је од науке остала само реч. Ова институција ради по наруџбини, за новац. И ако им се добро плати, људи „науке“ су спремни да наручиоцима пруже образложење да два и два нису четири, већ пет или три. Једном речју, онолико колико је потребно наручиоцу. А „научни производ“ се даље шири у масе кроз средства информисања, опет за добар новац. Еколошка тематика је предивно поље за стварање најневероватнијих „теорија“ или „еколошких фејкова“. А трошкови њиховог стварања се добро исплаћују.

Настанак хипотезе о „озонским рупама“

Да не бих причао без доказа, навешћу пример једног таквог „еколошког фејка“ који је почео да се ствара осамдесетих година прошлог века. Та лаж је већ испунила своју мисију, ње се више и не сећају.

И геофизичари, и биолози, и лекари су запазили да је озонски слој који се налази на висини од, отприлике, 25-30 километара изнад Земље важан за човека и целокупан живот на планети јер штити све облике живота од јаког ултраљубичастог зрачења Сунца. Узгред, озонски слој, као и Сунце, посматран је и схватан као некаква константа.

Године 1957. у оквирима Међународне године геофизике отпочело је изучавање многих земљиних тајни и њене биосфере и, између осталог, систематски је посматран озонски слој. Подстрек овим испитивањима дали су успеси у освајању космоса – вештачки сателити, космички бродови и орбиталне станице помогли су у мониторингу озонског слоја. Сви су били изненађени када је, у периоду од 1957-1962, забележено смањивање озонског слоја, а његова дебљина је и без тога врло мала – око 4 милиметра. Појавиле су се прве узнемирујуће публикације на тему топљења озонског омотача. Истина, по истеку петогодишњег периода посматрања озонски слој је поново почео да се враћа у нормалу. У периоду од 1970-1980. наново је уочено да се стањује или „троши“. Посебно је уочљиво било његово нестајање изнад Антарктика. Пре неких четрдесетак година појавила се синтагма „озонска рупа“.

Даље су се догађаји одвијали врло брзо. Уље на ватру су додали амерички научници Шервуд Роуланд и Марио Молина, као и западнонемачки научник Паул Круцен. Ови хемичари су 1973-1974.  изнели хипотезу према којој је главни узрок стварања „озонских рупа“, опасности која угрожава целу планету – фреон. Тачнији и шири назив ове супстанце је: хлорофлуороугљеници (ЦФЦ). Хлор који се налази у фреону уништава озон. Како су оценили наведени научници-хемичари, један атом хлора може уништити најмање 10 000 молекула озона.

А како настају фреони? Производи их човек. Знатан део хемијске индустрије ради стварајући фреоне, које човек користи у свакодневном животу, а такође се користе и у разним другим индустријским гранама. ЦФЦ се примењују за хлађење у кућним и индустријским расхладним уређајима, за аутомобилске клима-уређаје, чишћење површине штампаних плоча за израду микроелектронских уређаја, аеросолног распршивања козметичких и других средстава из аеросолних боца, израду различитих пластичних производа, гашење пожара. Други ЦФЦ се користе за производњу полиуретана и стиропора – материјала који су заступљени у великом броју производа за потрошњу, почевши од пластике за једнократну употребу до изолационих материјала, затим, за прање електричних уређаја и чак космичких бродова после полетања. Значајан део ЦФЦ се користи у одбрамбеној индустрији.

ЦФЦ су добијени у лабораторијама још пре Другог светског рата. Постављен је задатак да се пронађе јефтина, незапаљива и нетоксична супстанца и то је учињено. Најпопуларнији ЦФЦ су постали фреон-11 и фреон-12, намењени за кућне фрижидере и климе. Њихова велика производња и потрошња почела је одмах после рата. Од 1950. до 1975. годинe обим светске производње ЦФЦ је растао сваке године по 7-10%, дуплирајући се сваких десетак година. И, осамдесетих година прошлог века, у свету се производило око милион тона ЦФЦ-а.

Роџер Пилк: Мој несрећни живот климатског јеретика

Седамдесетих година, након појаве озонске хипотезе, у Америци је настала мала паника, иако су закључци америчких хемичара били прелиминарни и суштински имали статус хипотезе. Међутим, изненада се појављују стихијске кампање грађана против даљег коришћења фреона. Посебно су нападима биле изложенe аеросолне бочице (дезодоранси, козметика) јер су садржавале фреон. Обим продаје лимених бочица овог типа нагло се преполовио. Године 1978. у САД је чак донесен закон који забрањује коришћење ЦФЦ-а у аеросолним распршивачима. Овим законом је нанесен значајан ударац хемијским компанијама. Пре свега – америчким. Али и иностраним које су на америчко тржиште испоручивале аеросолне распршиваче са забрањеним фреоном. Хемијске компаније су се уплашиле да ускоро може доћи до забране производње и других производа који садрже фреон или у чијој се производњи користи фреон (на пример, стиропор).

У игру улази компанија „Дипон“

Лавовски део у производњи фреона, у то време, припадао је америчкој компанији Дипон (DuPont), истој оној која је почетком тридесетих година у својим лабораторијама разрадила ЦФЦ. Одмах после објављивања Роуланд-Молинине хипотезе корпорација Дипон кренула је у контранапад бројним саопштењима у којима је истицала да су закључци америчких хемичара „фантазије“. Тако је представник корпорације 1974. године иступио пред Конгресом САД са следећом изјавом:

„Хипотеза о повезаности хлора и смањивања озонског слоја је чисто спекулативна и не постоје докази који је подржавају“.

Да би деловао непристрасније, додао је:

„Ако поуздани научни подаци… покажу да… ЦФЦ не могу да се користе без штетних последица по здравље, Дипон ће прекинути производњу ових једињења.“

Представник Дипона је, у чланку објављеном у часопису Chemical Week 16. јула 1975. године, написао да је теорија о уништавању озона – научна фантастика, бесмислица.

Током 14 година компанија Дипон је деловала на два фронта очекујући победу на једном од њих. Први фронт – дискредитовање хипотезе о погубном ефекту фреона на озонски слој планете. Други фронт – разрада, у сопственим лабораторијама, нових једињења којима би било могуће заменити старе фреоне и која не би била сумњива у погледу својих еколошких карактеристика. На првом фронту нису успели. А на другом јесу. Успели су да разраде нове облике ЦФЦ-а који заиста ни на који начин нису утицали на озон (најпознатији је фреон-134).

Насловна страна сајта компаније Дипон

Средином осамдесетих година тактика компаније претрпела је озбиљан заокрет: Дипон је неочекивано постао критичар старих фреона, но, истовремено је наступио и са „конструктивним предлозима“ да се стари ЦФЦ замене новим, који су били разрађени у Дипоновим лабораторијама. Сада је компанија своју лобистичку делатност пренела са првог фронта на други, рекламирајући на све начине нове фреоне. И, у складу с тим, Дипон је почео да подржава Роуланд-Молинину хипотезу, коју је још јуче критиковао и исмевао.

Истина, постојало је мало „али“ у вези са новим фреонима: прво, били су неколико пута скупљи од старих. Друго, испоставило се да нису безопасни када је реч о запаљивости и човековом здрављу. Но, Дипон и његови „помоћници“ (средства информисања, представници „науке“, екологије итд), нису примећивали те „ситнице“. Вероватно да Дипон није штедео новац за плаћање услуга својим „помоћницима“.

Судећи по свему, међу „помоћнике“ су доспеле и УН, које су беспоговорно почеле да подржавају Роуланд-Молинину верзију и активно се боре за очување озонског слоја посредством замене старог фреона новим (о овом говорим са сигурношћу јер сам неко време био консултант УН и бавио се еколошком проблематиком).

Како се постаје добитник Нобелове награде

Хероји науке постали су Американци Шервуд Роуланд, Марио Молина и њихов немачки колега Паул Круцен. На тајанствен начин, њихова хипотеза из осамдесетих година добила је статус – теорије. А деведесетих година то је већ био – аксиом. Да нико не би доспео у искушење да посумња у аксиом, 1995. године поменута тројица хемичара добила су Нобелову награду.

Извор: Би-Би-Си

Крајем прошлог века у Француској је изашла књига Ошота Хамара Озон – рупа ни из чега. Предговор је написао Харун Тазијев, светски познат француски вулканолог. Ево одломка из предговора:

„Озону у стратосфери ништа не прети уништењем. Они који су се током последњих десет година трудили да у то убеде човечанство врше издају научне истине. Противречи истини када се као изговор за окривљавање ЦФЦ-а за уништење озона над Антарктиком тврди да је сада позната „озонска рупа“ била откривена 1985, иако је она постојала још 1956. Научници који су једном фалсификовали истину никада више не заслужују поверење, без обзира на предмет о ком говоре.“

Главни бенефицијар „озонске афере“ позива УН у помоћ

Апетити и амбиције компаније Дипон постали су огромни. Скривајући се иза Роуланд – Молинине хипотезе Дипон је без особитих напора  кроз Конгрес САД могао „прогурати“ закон који забрањује коришћење старих фреона и стимулише производња и потрошња нових. Такав закон обезбеђује монополску позицију компанији на америчком тржишту. Но, корпорацији је ово било мало. Она је одлучила да освоји светско тржиште. И као „ован за пробијање“ послужиле су јој међународне организације, пре свега УН и њене специјализоване структуре из УНЕП-а (Програм УН за животну средину) и Светски еколошки фонд (СЕФ). За почетак, на иницијативу УН, утврђен је Међународни дан заштите озонског омотача – 16. септембар. Године 1985. донет је међународни оквирни документ – Бечка конвенција о заштити озонског омотача. Ударничким темпом отпочео је рад на припреми међународног споразума о практичној акцији која се тиче искључиво тема везаних за ЦФЦ, који би садржао конкретне обавезе и рокове за замену старих фреона новим.

Тај документ је Монтреалски протокол. Реч је о међународном споразуму чији пун назив гласи: The Montreal Protocol on Substances That Deplete the Ozone Layer. У преводу: Монтреалски протокол о супстанцама које уништавају озонски омотач. Потписало га је тридесет земаља 1987. година а на снагу је ступио 1. јануара 1989. Монтреалски протокол је предвиђао замрзавање производње старих фреона (означених бројевима 11,12, 113, 114, 115) на нивоу из 1986. почевши од 1992. А у периоду од 1993-1998. потребно је смањити ниво производње за 50% у односу на почетни. Уз фреон додата су још нека једињења која могу оштетити озонски омотач. На пример хидрохлорфлуоругљоводоници и угљентетрахлорид.

Монтреалски протокол (Извор)

У документима УН стално је присутан оптимизам поводом озонске будућности планете: наводно, главни бенефицијар Монтреалског протокола је целокупно човечанство. Не, главни бенефицијар је америчка корпорација Дипон! Уз помоћ наведеног Протокола она је успела да издејствује затварање предузећа за производњу такозваних ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) широм света. Она је освојила светско тржиште нове врсте фреона, успостављајући продају много скупљих и профитабилнијих производа. Наравно, на Монтреалском протоколу су зарадиле и друге компаније. На пример, оне које су производиле фрижидере и клима-уређаје. Стари уређаји су бачени, појавиле су се нове врсте фрижидера и расхладне технике назване environmentally friendly (еколошки безбедни). До 2005. године само је у САД извршена замена старих фрижидера новим у износу који премашује 220 милијарди долара. Истина, фрижидери за кућну употребу са новим фреонима које производи Дипон повремено експлодирају, пале се, трују и шаљу на онај свет своје власнике. Но, све су то ситнице на фону таквог грандиозног задатка као што је спасавање човечанства од истањивања озонског омотача.

Монтреалски протокол као оружје уништења хемијског одбрамбеног сектора Русије

Изненађујуће је, али све земље света заједно су стале под заставу Монтреалског протокола. Стање је у децембру 2009. изгледало овако: 196 земља чланица УН ратификовале су његову почетну верзију. Највећeм броју земаља које су потписале Монтреалски протокол од овог документа није ни вруће ни хладно. Оне не производе ЦФЦ.

Али неколико земља света, у тренутку потписивања Монтреалског протокола, биле су веома велики произвођачи фреона. Оне су, природно, производиле старе ЦФЦ који су пронађени почетком тридесетих година. Осим низа индустријски развијених земаља Запада, то су били и СССР, Кина и Индија. Кина и Индија су се уздржале од потписивања Монтреалског споразума, наставивши производњу старих, или „сивих“ фреона. А Совјетски Савез, започевши разарајућу перестројку под руководством М. С. Горбачова, чинио је све само да би се свидео Западу.

Петнаестог септембра 1987. године у Монтреалу совјетска делегација коју су чинили стручњаци одбила је да потпише апсурдни и, за земљу опасан, документ. Један од чланова делегације, Владимир Матвејевич Захаров, напуштајући Монтреал је рекао:

„Не постоји научна основа, колико-толико озбиљна, за његово потписивање“.

Из Кремља се зачуо грозни крик! Принудно смо потписали документ у ноћи пред нову 1988. годину. Самим тим главни део хемијске индустрије земље био је осуђен на уништење. Производња ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) у Русији је достигла максимум 1990. године и износила је 197.490 тона, укључујући 110.140 тона ЦФЦ-а.

Године 1996. укупна производња ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) се смањила на 47.575 тона (смањење 4,1 пута) а производња ЦФЦ-а је смањена на 17.122 тоне (смањење 6,4 пута). Од произведених материја које штете озонском омотачу, 1990. године унутар земље је искоришћено 58,8% а 1996. – 15.408 тона или 32,4%. Остатак је извезен у републике СНГ и земље у развоју („сиво“ тржиште ОУС). Особеност производње фреона и других материја које оштећују озонски омотач у нашој земљи била је у томе што је значајан део производње намењен одбрамбеној индустрији. Безумно потписивање и испуњавање Монтреалског протокола, у почетку од Совјетског Савеза, а затим Руске Федерације, наносило је озбиљан ударац војно-економском потенцијалу земље. Од цивилне индустрије највећу штету је претрпела производња фрижидера за кућну и индустријску употребу. Део производње ОУС нашао се у новим државама, насталим на крхотинама СССР-а. Пре свега Украјини, која је после добијања независности аутоматски постала потписник Монтреалског протокола.

Био сам сведок тих драматичних догађаја деведесетих година. Десетине хемијских предузећа у земљи, у складу за захтевима Монтреалског протокола, морала су да буду затворена или препрофилисана. Представници војно-индустријског комплекса слали су влади СОС сигнале, упозоравајући да одбрамбена индустрија остаје без неопходне хемије.

Влада (премијери Гајдар, Черномирдин, Кириенко) и Министарство заштите животне средине и природних ресурса РФ изјавили су да је испуњавање међународних обавеза важније од одбрамбене способности земље. Директори предузећа су се на сваки начин трудили да испуне захтеве Монтреалског протокола. Као „ован за пробој“ искоришћена је Светска банка која је Русији дала кредит (110 милиона долара) за реализацију Пројекта за управљање животном средином. Осим кредита, у оквирима пројекта, давали су и грантове за „реконструкцију“ предузећа које производе ОУС (озон-уништавајуће-супстанце). Фактички, то је био мито за затварање предузећа.

Заправо, то је била закулисна војна операција Дипона против наше хемијске индустрије под плаштом Монтреалског протокола. На крају, у децембру 2000. године затворено је последњих седам руских фабрика које су испуштале материје које наводно уништавају озонски слој. Од тада се целокупна наша индустрија базира на коришћењу производа америчке компаније Дипон. Занимљиво, шта ако америчко руководство у оквиру кампање економских санкција против Русије забрани Дипону извоз нама неопходних хемијских производа? Како је то повезано са декларацијама наше власти о јачању економске и војне безбедности Русије?

Валентин Катасонов (Фото: Бизнес oнлајн)

Године 2017. у Москви је одржана конференција под вишезначним називом: „Од Монтреалског протокола ка Монтреалском трибуналу“. Била је посвећена тридесетогодишњици потписивања протокола. Посебно занимљиво и оштро је било иступање Григорија Крученицког, који води одељење за надзор озона Централне аеролошке опсерваторије Руског хидрометеоролошког завода. Ево одломка из његовог говора:

„Да би се испунили услови протокола и одустало од производње низа хемијских производа уништен је, фактички, хемијски сектор одбрамбеног комплекса СССР-а. Разбијен је новцем који је Међународна банка за реконструкцију и развој доделила Совјетском Савезу за реорганизацију хемијске индустрије за производњу нових фреона. Новац је дат западним стручњацима са потпуним технолошким описом наших хемијских комбината у Волгораду, Лењинск-Кузњецком и Перму. После тога постали смо таоци настале ситуације“.

Са руског посрбио: Александар Мирковић

Целокупан текст: Изборский клуб №1 (99)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Мирковић, Валентин Катасонов, Дипон, Римски клуб, екологија, озонске рупе