Неко би направио сценографију. Неко би нас обукао у црнину. Неко би укључио црну расвету. Неко би снимио филмску музику од мртве тишине. Само не знам ко би тај филм гледао
Александра Стефановић Мировић (Извор: Лична архива)
Направили бисмо ми добар филм.
Да у филм може да стане од очних јабучица огрлица на жицу нанизана. Да у филм може да стане непостојећи надгробни споменик који се о парастосу залије за покој души. Да можемо да покупимо кости, кост по кост, из дубоког мора, тамо где се летује. И да их у филм ставимо. Са тим костима, са том мраморном надгробном плочом, са том огрлицом, имали бисмо реквизите. Неко би направио сценографију. Неко би нас обукао у црнину. Неко би укључио црну расвету. Неко би снимио филмску музику од мртве тишине.
Икона Јасеновачких новомученика (Аутор: сестра Марија, манастир Јасеновац)
Само не знам ко би тај филм гледао. Јер филм траје дуго. Осамдесет година вам траје филм, Срби, па где то има? И не знам ко би се по црвеном тепиху шетао. Крв јесте црвена. А тепих није ливада. И ко би се том славом овенчао. И ко би себи сан испуњавао. Јер фабрика снова није исто што и фабрика смрти.