У књизи македонског-југословенског етнолога Јована Ф. Трифуноског може се наћи и податак да се народ Јужне Србије/Македоније сусрео са „необјашњивим напуштањем“ и много пре Титове владавине
Извор: Снимак екрана/Јутјуб
Недавно сам наишла на Јутјубу на једно занимљиво извођење познате македонске песме Море, сокол пије вода на Вардаро. Привукао ме узбудљив глас и симпатичан изговор певачице са Сицилије. До краја се, међутим, песма претвара у лумперајку, тако да сам се запитала да ли је неко тим страним музичарима превео текст. А онда сам увидела да ни сама не схватам заиста о чему се ту пева. Површно да: о рањеном јунаку. Али не у потпуности. Да подсетим читаоце, текст гласи овако:
Море, сокол пије вода на Вардаро,
море, сокол пије вода на Вардаро
Јане, Јане, ле, бело грло, Јане, Јане, ле, кротко јагнеМоре, ој, соколе, ти јуначко пиле,
море не ли виде јунак да помине
Јане, Јане, ле, бело грло, Јане, Јане, ле, кротко јагнеЈунак да помине с девет лути рани,
с девет лути рани сите куршумлии
Јане, Јане, ле, бело грло, Јане, Јане, ле, кротко јагнеА десета рана со нож прободена,
а десета рана со нож прободена
Јане, Јане, ле, бело грло, Јане, Јане, ле, кротко јагне
Не може се превидети одређена контрадикторност у тексту: док се у строфама пева о јунаку, соколу са Вардара, и о његовим ранама од куршума и ножа, припев спомиње бело грло и кротко јагње, сугеришући заклање невиног бића. Да би се песма схватила као целина, једино што је могуће јесте повезивање две слике једним смислом, што значи да идентификујемо сокола-јунака са кротким јагњетом, а његове ране са заклањем невинога. Друга је могућност да их супротставимо, али она је нерешиво апсурдна: како може бити јунак неко ко је заклао кротко јагње? и, како може бити кротак неко ко је унаказио сокола куршумима и ножем?
Трећа могућност је начин фолклористике: припеву се одузима смисаона веза са главним текстом, а главни текст се тумачи на тај начин што се смешта у одређену тематску категорију (јуначка, посленичка, митолошка, обредна, дечја) и даље у подгрупу одређену местом коју та тема може имати у годишњем или животном кругу обичаја (жетелачка, сватовска, уз љуљашку, успаванка, бајалица). Овај апстрактан приступ тумачењу песама одсликава се и у устројству фолклористичког школовања: док се о животном контексту песме учи на студијама етнологије на Филозофском факултету, за текст је надлежна народна књижевност на студијама језика и књижевности на Филолошком факултету, а музика и њено извођење се студирају на етномузикологији на Факултету музичке уметности.
Јасно је да текст треба протумачити на целовит начин, одакле произлази закључак да је она одговор узрујаног колектива на неки догађај из локалне историје, када је неки јуначан човек страдао на правди Бога.
Обратила сам се мелографским збиркама Владимира Ђорђевића[1] и Миодрага Васиљевића[2], где песме нема ни у варијанти текста, а затим и интернету, где на енглеској Википедији, зачудо, постоји чланак о тексту Море, сокол пије.[3] Ту се говори само о том једном стиху, који је први пут записан 1837. године.[4] Слика сокола који пије воду са Вардара је поетски опис било ког цењеног локалног становника, због чега учествује у многим и различитим текстовима. То што је стих до данас постао чврсто повезан са фиксираним текстом о рањеном јунаку и закланом јагњету, додатно ме уверило да та песма опева неки догађај од великог значаја за друштвену заједницу, због чега се он утврдио и проширио, потиснувши варијантне текстове.
Ту се моје мало истраживање о пореклу песме Море, сокол пије морало зауставити. Оставила сам слабашну могућност да је неко некада забележио и негде објавио нешто о месту и времену њеног настанка, можда и о околностима. И још слабије очекивање да се са том белешком сретнем – под условом, понављам, да таква уопште постоји. Заборавих, малодушна, да Господ одговара на усрдно куцање и отвара врата.
Није, дакле, прошло много времена када сам на интернету наишла на скромну књигу македонског-југословенског етнолога Јована Ф. Трифуноског (пре светског рата Трифуновића), под насловом Македонизирање Јужне Србије (Београд 1995, без наведеног издавача). У њој је аутор објавио ситне а тематски карактеристичне занимљивости са својих истраживачких обилазака терена. Књига има стотинак страна и веома је занимљив документ о томе како је народ Јужне Србије/Македоније реаговао на чињеницу да „од рата 1941-1945 године службена Србија необјашњиво је напустила скоро сваку мисао према тој српској средњовековној територији“ где су „била и средишта старе државе“.[5]
У књижици Трифуноског се, међутим, може наћи и податак да се народ тог краја сусрео са „необјашњивим напуштањем“ и много пре Титове владавине, а то пише баш у белешци која би могла бити објашњење смисла песме Море, сокол пије. Преносим у наставку овог мог текста тај запис Јована Ф. Трифуноског, који је насловио „Сокол Рајев“.[6]
Изненађује постојаност његове актуелности, а посебно је занимљива ауторова геополитичка интуиција дата у закључку. Захтеви политике – световне или црквене – без прекида диктирају начине, увек неповољне, на који се интегрише српски народ у условима националне централизације у модерној националној држави и геополитичких злоупотреба овог феномена. И поред тога, душа непомућених, јуначких, а држања одмереног, кротког, становници Старе Србије коментаришу своје драме и трпљења најлепшим песмама које је српско народно стваралаштво дало.
Нећу даље ништа тумачити и објашњавати.[7] Нека читаоци сами осете међусобну резонанцију између приче о Соколу Рајеву, песме Море, сокол пије и судбине народа у некадашњем средишту Душановог царства.
Јелена Миљковић Матић је етнолог-антрополог, запослена у Институту за политичке студије
[1] Владимир Р. Ђорђевић, Српске народне мелодије (Јужна Србија), Скопско научно друштво, Скопље 1928
[2] Миодраг А. Васиљевић, Југословенски музички фолклор II : Народне мелодије које се певају у Македонији, Просвета, Београд 1953
[3] https://en.wikipedia.org/wiki/More_Sokol_Pie
[4] Др Владан Недић, „Народне песме у Летопису Матице српске“, Научни састанак слависта у Вукове дане – Реферати и саопштења, 5, Београд 1976, 232 (229-235)
[5] Из Предговора, стр. 5
[6] Јован Ф. Трифуноски, „Сокол Рајев“, Македонизирање Јужне Србије, Београд 1995, стр. 44–47.
[7] Осим да скренем пажњу на значајну штампарску грешку на првој страни Трифуноскиевог текста: уместо 1965. треба да стоји 1865.
Categories: Аз и буки
Ванредан прилог, задрхти душа…
Остало је грло бело и песме из њега отпојане. Увид и призвук постојања. Памћење и незаборав. Кротост која је оплеменила древност Србског бивства кроз сво мучеништво и трпљеније посрнула је у дрскост преименовања, преумљења, преверавања и отуђења. Зашто ? Ради горчине и очајања, попечелнија и тескобе које је бесповратна сеоба са краја седамнаестог столећа утиснула као жиг у остало Србље и остављену земљу. РАСЦЕП који је толико дубок и мистичан да расцељује и срце и дух, да распиње предање и претке на ретке и продање… Све су нам овоземаљске сеобе и прогнања бесмислиле корене и памћење не би ли нам и Небесно Селиште обесмислиле… Што смо даље од Цариграда и Скадра, од себе и Господа Тројичног смо даљи… Ех, кад би се само вратили… кроз још девет куршума и исуканог ножа приде… Србље моје, зар Одисеја не осећаш као својега ?
Zaista potresno svedocanstvo i svaka cast autorki na istrazivanju dokumenata i hvala sto je to sa nama podelila. Ipak smatram da ne postoji veza sa zaklanjem navedenog junaka. Pesma predstavlja neku vrstu tuzbalice i narator(ka) ponavljanjem velica njegovu izgubljenu lepotu. Naziva ga “Jane” sto je neka skracenica od imena Jovan a “belo grlo” aludira na mladalacku put i jedrost, premda se to vise koristilo da se naglasi devojacka lepota. “Krotko jagnje” je opis naravi (smirenost, smernost). To sto soko pije vodu iz Vardara znaci da je slobodan jer je njegov junak mrtav. “Junacko pile” = ptica junakova. Ostalo je simbolizam brojeva: 9 ljutih (neisceljivih) rana od olova i poslednja od noza, sto znaci da je doslo do borbe prsa u prsa.
A koja a je srpska vlast primila? Ona koja je bila nakon ubistva Kneza Mihaila i imala dugovanja prema strancima?
Изузетна прича. Излази да се сокол из пѣсме ладно може записати с великим почетним словом, будући да је рѣч о личном имену. Поистовѣћење с кротким јагњетом упућује на Христа и његову жртву. Сокола Рајева народ је очигледно памтио као свог великог добротвора. Али у Јужној Србији, најдуже и најсуровије тлаченој, народ о својим великанима и вѣри нѣје могао пѣвати тако отворено као у другим српским крајевима. Отуда је и толико изражен метафорички, шифровани,, “езоповски” језик тѣх пѣсама. Ауторкино тумачење пѣсми о соколу даје и на аутентичности, и на лѣпоти, и на дубини.
Поражавајуће ствар колико је образованих Срба дало свој допринос стварању “македонске” нације – све зарад јефтине славе, новца и почасти.. Први архиепископ расколничке МПЦ је био Србин, и творац саврѣменог македонског књижевног језика је Србин… Том низу припада и Трифуноски, на кога се ауторка позива: https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1060031/srbi-postali-makedonci-receptu-kominterne-istoricar-borisav-celikovic-istrazivao-operaciju-rasrbljavanja-posle-drugog-svetskog-rata
Тек послѣ распада Југославије и кад му се изјаловила нада да ће постати македонски академик, Трифуноски се опсѣтио да му се рођени стриц звао Србин. Зато врѣди прочитати његову књижицу из 1995. на коју ауторка упућује: чак и у том “покајничком” дѣлцету он једва успѣва да у тексту понегдѣ изокола прѣвали чињеницу да су у Македонији живѣли Срби – иначе је то све нѣко “словѣнско становништво”, “хришћани” итсл. А у књизи наводи конкретне примѣре бугарских сарадника, које је послѣ I свѣтског рата Бугарска враћала у Македонију: И то с јединим циљем да шире македонско име: “За употрѣбу наведених имена нѣћеш од режима бити прогањан или нѣ много. А за нас је главно сузбијати српско име у дѣлу Македоније под српском влашћу. Важно је сада тамо нѣ бити Србин, већ Македонац. А када касније наиђе подесан историјски дан, бугарска држава ће лако од имена Македонци вратити име Бугари, а на мѣсто имена Македонија вратити име Бугарска.На то трѣба трошити снагу и обраћати пажњу. На то”.
Ето до каквих “ситних” детаља иде једна озбиљна национална политика. Бугарима се у том смислу заиста мора одати признање.
А о српском нѣмару рѣчито говори књига Спиридона Гопчевића “Стара Србија и МАкедонија”. Гопчевић – изданак богате грофовске, бродовласничке српске породице бокељског порѣкла из Трста.бѣјаше астроном, историчар, писац бројних књига на српском и нѣмачком језику и – ватрени противник Обреновића. Један кратер на Мѣсецу носи име Лео Бренер, под којим је Гопчевић објавио многе своје књиге и радове. Био је убѣђен у бугарско порѣкло становништва Старе Србије и у српско-бугарским трвењима држао бугарску страну. Бугари одлучују да искористе његово на Западу познато име и унајмљују га да о том становништву напише књигу. Резултати до којих је Гопчевић дошао, међутѣм, испали су поражавајући за бугарске тежње и пропаганду. И Гопчевић одједном постаје “шарлатан”, а његово цѣлокупно дѣло се потискује у заборав. Уз свесрдну српску помоћ, дакако. Издавач “Ганеша клуб” из Бѣограда је прошле године штампао ову изузетно значајну и рѣтку књигу Спиридона Гопчевића, па би онима којима је до српства заиста стало ваљало да је обавезно набаве.
Види Србине,трагичне су судбине балканских “народа”.Јер,нестаће у плитким и прљавим барама устајалих и давно усахлих идеја…Македонија је само пројет Коминтерне,Ватикана,Енглеске…територија око које облећу Албанија,Србија,Бугарска и Грчка…старији људи нису упознали Немце?Толико о томе.
Још једно извођење песме “Море, сокол пије вода на Вардаро”
По сећању, нација је само онај народ који себи прибави положај у историји, тиме распростирући себе, своја својства, кроз време (ово је видљиво као свакодневни консензус, пре него плебисцит ); овом нараштају је потурено (а он то радосно прихвата и добро се осећа) да државотворност (свакодневни консензус) важи само за ову и овакву државу – остатак (још и најмање само територијални), тиме имплицитно али потпуно прећуткујући да јој није претходила државостворност, те уместо распростирања пребива и делује у некаквом баналном дану мрмота.
Да ли онда упадљиво изостајање парола попут „Македонија је срце Србије“, „догодине у Охриду“ током последњих 20 или чак 30 година, неактуализовање македонског питања као политичког од стране петиционашко – трибинашке „националне елите“, само минимално неопходни родољубиво-публицистички рад (од оне врсте за коју нисте плаћени али сте некако постали дебели) на „Старој Србији“, затим не/једва опаженост „Јужне Србије“ са становиштарских висина, незанимање поп-културних прегалаца (разумљиво јер је теже одреповати ма-ке-до-ни-ја или при-леп него ко-со-во), ненадахнутост поетско – кешајућег патоса противрежимских песника – а „наших“ агената спавача на државној плати у министарствима, …, да ли само искорењенима, вестернизованима и сорошоизованима, кукавицама и малодушнима, неупућенима у „процесе дугог трајања“ и „околности“, ма једноставно издајицама, указује на од „Службе“ или „структуре“ или било чега другога, ако не постављену и потакнуту, оно бар преузету и одржавану, природу и суштину тренутног јавно-гласног српског патриотизма и родољубља?
Косово је, традицијским хтењем, митским поимањем, хајде и заветним зазивом, сада државно и државотворно питање, зашто то није Македонија ни сада, нити пре 30 година, а види се ни пре сто година?
Гремлин,
,,и творац саврѣменог македонског књижевног језика је Србин“
Поштовани, је л’ бисте могли укратко да напишете или макар упутите на неки извор, ко је и како данашњим Македонцима изабрао данашњи дијалекат, који ми се чини да је најдаљи од српског, као основу за књижевни језик.
@Зоран Николић ( Ваљево )
“Све су нам овоземаљске сеобе и прогнања бесмислиле корене и
памћење не би ли нам и Небесно Селиште обесмислиле… Што смо
даље од Цариграда и Скадра, од себе и Господа Тројичног смо даљи…
Ех, кад би се само вратили… кроз још девет куршума и исуканог
ножа приде… Србље моје, зар Одисеја не осећаш као својега ?”
Променом прошлости /виртуелно, мисаоно, духовно, програмски,
софтвреско-кибрернетски/– из садшњости – креирамо, “освајамо“
будућност.
Матрица “сеобе народа“ – Срба са КиМ, и централне Србије…
постављена је у 17. и 18. веку као “Велика сеоба Србаља“.
То је образац који је “историјски пуноважан – на снази је“,
и који аутоматски дејствује у свим сличним историјским
околностима које су довеле до сеобе народа, очигледно
показујућида Срби још нису схватили шта то значи – “ИСТОРИЈА
ЈЕ УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА“!
И као што се у личном животу човек мора ослободити лоших
навика, које су узрок његових садашњих и будућих лоших
последица, тако исто важи и за заједницу – народ.
Лоше навике и поступци у прoшлости су, речено у пренесеном
значењу, исто што и“вируси“ у комјутерском програму.
Вирусе неутралишемо – антивурус програмима и тако виталне
програме одржавамо у функцији.
На личном плану, сваки верник зна да су његови лоши поступци у
прошлости /“греси“ /сметња његовог живљења садашњости и
будућности, те настоји да се исповедањем и покајањем ослободи
тог баласта прошлости.
Исто правило важи и за народе.
У датом историјском тренутку, прваци тога времена – Патријарх
Арсеније /трећи/ Чарнојевић, и Патријарх Арсеније /четврти/
Јовановић – дали су “БЛАГОСЛОВ“ за сеобу народа, /уз пристанак
тог народа/ и тако, у ПАМЋЕЊУ ТОГ НАРОДА, ПОСТАВИЛИ
ОБРАЗАЦ ЗА ПОСТУПАЊЕ У СЛИЧНИМ ИСТОРИЈСКИМ
ОКОЛНОСТИМА, а садашње време је управо тај тренутак!
Да би се тај образац, У ПАМЂЕЊУ НАРОДА /КОЛКТИВНОЈ
СВЕСТИ/, ИЗМЕНИО, ми, њихови преци, морамо кроз молитву
Цркве и поетско /молитвено – родољубиво/изражавање
/у десетерцу, уз гусле!/ тражити од наших предака, пре свега горе
поменутих ПАТРИЈАРАХА, да – БЛАГОСИЉАЈУ ОСТАНАК ОНО
МАЛО СРБА НА КиМ И ПОВРАТАК РАСЕЉЕНИХ због рата 1999. и
Другог светског рата, када су комунисти забранили повратак
избеглим Србима!
Наши непријатељи то знају и зато нас стално одвраћају од сећања
на прошлост и усмеравају на будућност – “БУДУЋНОСТ ЗАБОРАВА
ПРОШЛОСТИ“.
Ко се одриче прошлости /добре или лоше/, одсеца стабло свога
живота од сопственог корена – вене и нестаје.
ДОБРУ ПРОШЛОСТ ПОТЕНТИЗУЈЕ /ПОЈАЧАВА/ СЕЋАЊЕМ НА
ЊУ, А ЛОШУ “БРИШЕ“КРОЗ ИСТОРИЈСКУ ИСПОВЕСТ И
ПОКАЈАЊЕ, баш као што то чини сваки појединац.
Ово се чини из свег срца, свег ума и све снаге своје /личне и
народне/, сходно казивању Старца Тадеја /и осталих Светих
Отаца/: “КАКВЕ СУ ТИ МИСЛИ – ТАКАВ ТИ ЈЕ ЖИВОТ“!
Све горе речено следује Јеванђелској, Христовој Науци:
“НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“;
“СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ,
И СВОЈИМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОСУДИТИ!“…
Ако би и када би Српка Православна Црква објавила ванредни
пост од, рецимо, 7-10 дана, свакодневно, у свим својим
храмовима /где то објективно може/ служиле се Свете Литургије,
народ позвао на пост и молитвено присуство у храмовима, то би,
свакако био врло добар одговор на садашњу ситуацију.
Овим се никоме и ничему не опонира, а са свима, истовремено,
/преко Неба/ – преговара, кроз Литургијски дијалог – и са
пријатељима и са непријатељима, и са прецима и са потомцима!
“Ја сам света обишао доста, ал` ми срце овде оста” .
”СвуДа пођи, али својој кући дођи!”
”Благослов Божији на човека долази тамо где је рођен!” – Св. Гаврило
Ургебадзе /грузијски/
Место рођења за појединца је – Завичај, а место рођења за народ је –
Држава/Отаџбина.
”ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ…”
@Драган Славнић
Вазнесење Спасово на Спасење да нам буде !
Управо тако, поштовани брате Драгане. Лако је и радосно поистоветити се са Вашим коментаром. Да Бог даде да буде тако…
ДС: “Срби још нису схватили шта то значи – “ИСТОРИЈА ЈЕ УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА“!”
Јован П,
утисак Вас нѣ вара: дијалекат који је лѣгао у основу саврѣменог македонског језика заиста је изабран као најближи бугарском, што и нѣ чуди – изабрао га је бугарски ђак. За њега сте свакако чули, али да нѣ трошим рѣчи, основне податке о Благоју/Блажу Љамевићу/Коневићу/Конеском за почетак можете прочитати и у Википедији: https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Блаже_Конески
Његови најистакнутији сарадници и ученици на овом послу такође бѣху Срби, попут академика Божидара Видоеског и др.