Сви ми који се осећамо делом Цркве позвани смо да и у разговору са својим свештеником и протом, а зашто не и са владиком, разговарамо о проблемима које видимо у животу Цркве
Извор: Фејсбук страница Немање Девића
Прича „Црква ми рекла како да…, црквена се не пориче“, није православна, него комитетска. Како то изгледа у пракси, најбоље смо могли да видимо недавно са избором владе у Црној Гори. Дакле, сасвим супротно, сви ми који се осећамо делом Цркве и који је заступамо или бранимо од свих клевета и подметачина, позвани смо да и у разговору са својим свештеником и протом, а зашто не и са владиком, разговарамо о проблемима које видимо у животу Цркве, поготово када имамо утисак да се налазимо на тачкама преокрета. Не критизерки, не провокативно, већ саборно, самокритично и братски.
Јесте ли знали шта је 1930-их година било заједничко за унуке патријарха Варнаве, синовце патријарха Гаврила и владике Николаја, Жарка Видовића и будућег владику Данила Крстића? То да су сви били чланови СКОЈ-а или чак КПЈ. Видовић је имао и одговор зашто је то тако и свео га је на једну реч: клерикализам. Толико је осећао дух клерикализма унутар Цркве да је и он, као и сви побројани, алтернативу налазио у супротстављеној и револуционарној идеологији. Да будемо опрезни да нам се тако нешто не деси и данас. А почетни корак за тако нешто је управо опредељење да будемо глувонема паства и закључимо „ако је Црква одлучила, шта ја ту имам да кажем“ и „ако је добар Цркви, добар је и мени“.