Саво Штрбац: Хрватска подигла 5500 пријава против Срба, у Барањи на испитивање приводе читава српска села

Један од начина је управо удар на Барању, јер је везана за Србију, а чим има Срба, везе су јаче. Друга ствар је константа у Хрватској да се преко ових судских процеса потхрањује њихов наратив о агресији, наводи Штрбац

Саво Штрбац (Извор: Глас Српске)

БЕОГРАД – Хрватска је до сада подигла 5.500 пријава за ратне злочине против Срба, а од почетка године на мети је преостало српско становништво у Барањи, при чему се користе све полицијске и правосудне структуре, па се на испитивања приводе и читава села, рекао је Срни директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац.

Директор „Веритаса“ у том контексту посматра и најновију вијест хрватских медија о кривичној пријави против „12 српских територијалаца и полицајаца“ због „ратног злочина“ у барањском мјесту Каранац, гдје су наводно малтретирали мјештане да би „у њихове домове уселили особе српске националности, углавном са подручја западне Славоније“.

Штрбац објашњава да се хрватске власти труде да драстично смање број Срба на подручјима највеће концентрације српског становништва – Источне Славоније, Барање и Западног Срема, а застрашивање кривичним процесима је најефикаснији начин.

Један од разлога је, како наводи, да се Србима онемогуће права, попут оног на двојезичност, али има и других разлога, међу којима је и непрекидно подгријевање наратива о „мрском српском агресору“.

„Један од начина је управо удар на Барању, јер је везана за Србију, а чим има Срба, везе су јаче. Друга ствар је константа у Хрватској да се преко ових судских процеса потхрањује њихов наратив о агресији, да је модерна хрватска држава настала на домовинском рату и одбрани од мрског агресора – а то су Србија, ЈНА и локални Срби“, наводи Штрбац.

Штрбац наводи да полиција приводи на испитивање „село по село“у Барањи, која је мултинационална средина, а застрашени људи „причају и што знају и што не знају“.

У „Веритасу“ немају информација о именима 12 људи против којих је поднесена пријава за село Каранац, али претпостављају да би двојица од њих могли бити Драган Митровић из Каранца и Милорад Тривуновић из оближњег Новог Чеминца, који су ухапшени раније ове године, због наводног ратног злочина и налазе се у хрватском притвору, док су остали недоступни хрватским органима.

Штрбац истиче да Хрватска, према званичним подацима из 2012. године, у просјеку сваке године поднесе 34 нове кривичне пријаве за ратни злочин против Срба, као и 25 нових оптужница.

„Према „Веритасовим“ подацима, до 2017. године поднесене су кривичне пријаве за ратне злочине против 5.306 особа. Пошто се у просјеку 34 пријаве поднесе годишње, до 2022. године би било још око 170 кривичних пријава, па се долази до око 5.500 кривичних пријава за ратне злочине“, каже Штрбац.

Он наводи да је према најновијем податку, који је ових дана прочитао из једне пресуде хрватског Уставног суда, до 30. септембра 2021. године покренута истрага за ратни злочин против 3.736 особа, од којих је осуђено 666.

Штрбац истиче да је пресуђен и вишеструко већи број година затвора него у Хашком трибуналу.

„Ми смо рачунали да се у просјеку сваком осуђеном изрекне око 12 година затвора, што је више од 8.000 година затвора, али ако је ‘само’ 10 година, то би било 6.660 година затвора. У поређењу са Хашким трибуналом – Хаг је процесуирао 161 особу и изрекао нешто више од 1.330 година затвора и седам доживотних“, наводи Штрбац.

Он сматра да то за шта се терети ових 12 људи из Барање, вјероватно и није било у плану да се окарактерише као ратни злочин, јер и није по увријеженим стандардима у правосуђу, али је послужило у недостатку тежих дјела.

Штрбац поставља питање да ли ће по истом принципу хрватска полиција и правосуђе гонити због ратног злочина и Хрвате који су присвојили српску имовину.

Он подсјећа да су Срби из Западне Славоније, протјерани са својих огњишта у јесен 1991. године, долазили у источну Славонију, посебно у Барању и усељавали се у куће које су напустили највише Хрвати, али и Мађари.

Хрватска је већ у септембру 1995. године донијела Закон о привременом преузимању и управљању одређеном имовином – а то је била сва покретна и непокретна имовина, укључујући и домаће животиње, у власништву лица српске националности на подручју Републике Српске Крајине.

Штрбац наводи да је све то одузето и држава је дијелила Хрватима који су, како су рекли, прогнани из других крајева СФРЈ, а иако је под притиском међународне заједнице тај закон укинут, још је много спорова, и пред хрватским судовим и Европским судом за људска права, у којима Срби траже да им се врати тако одузета имовина.

„Ако се буду Хрвати досљедно држали принципа, како су кренули да људе из Барање терете за ратни злочин за то што су прогнане Србе из Западне Славоније усељавали у куће Хрвата, да ли ће онда наставити да гоне и Хрвате који су донијели тај закон и уселили на терену друге људе који се и даље налазе у тим кућама?“, упитао је Штрбац.

Он је подсјетио да је Хрватска, злоупотребљавајући 1992. године закон из социјалистичког периода о стамбеним односима, отела и 23.500 српских станова, међу којима и станове чији су власници били припадници ЈНА других националности.

„Најпознатији је случај Блечић из Задра. Жена се склонила код кћерке у Италију и када се након мјесец, два вратила у Задар, већ је у том стану био неки Хрват. И није успјела ни пред Европским судом за људска права да врати свој стан“, навео је Штрбац.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Срна/Глас Српске, 4. 5. 2022)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , ,

Оставите коментар