Слободан Владушић: Београдски синдикат и културна герила

Иако нам се повремено чини да смо потпуно потонули, још увек смо живи, а један од доказа за ову тврдњу јесте феномен Београдског синдиката, школског примера деловања културне гериле у окупираном културном простору

Извор: Печат

Рецимо на почетку: шта је уопште културна герила? Док војна герила одузима оружје од окупатора да би га употребила против њега, културна герила преузима стране културне обрасце да би их употребила у борби за сопствене националне циљеве.

Свака епоха има своје доминантне културне обрасце, путем којих центар моћи контролише бројне кориснике тих образаца. Моћ која одређује нашу епоху је моћ Мегалополиса, односно мреже антинационалне и антихуманистички оријентисане олигархије. Мегалополис се системски бори против било каквог колективног идентитета како би тако обезличене народе, а међу њима и српски народ, претворио у масу изнутра подељених и посвађаних биочестица. Одвојени од сопствене традиције и могућности да сагледају свет у тоталитету, ова маса обезличених биочестица доспева у потпуну зависност од милосрђа такве „анђеоске“ олигархије.

Реп музика против олигархије Мегалополиса

Један од културних образаца којима се Мегалополис обраћа великом броју људи јесте и реп музика. Јасност и директност текстова, као и музичка сведеност репа чине га врло комуникативним и популарним, а самим тим и потенцијално политички ефикасним. Разуме се, Мегалополис није измислио реп музику. Она је настала управо као супротност олигархији која данас чини Мегалополис, почетком седамдесетих година прошлог века, у Њујорку, као последица интеркултуралне размене између млађих представника афроамеричке и карипске заједнице. Пошто су припадали сиромашним социјалним слојевима, ови млади људи су реп користили за изражавање отпора према богатима, а самим тим и према њиховој култури, која им је била недоступна. А та култура је оно што спада у хуманистичко наслеђе: класична музика, европска књижевност, ликовна уметност, укратко цела уметничка и интелектуална традиција која се таложила углавном у Европи од антике па све донедавно.

Слободан Владушић (Фото: Лагуна)

Хуманистичка култура сама по себи није, међутим, никаква културна догма, нити се може свести на колонијално наслеђе неколико империјалних сила. Баш зато што је хуманистичка, дакле зато што по својој идеји претендује на општост, она може да се мења, употпуњује и да у себе интегрише и оно што јој је донедавно било страно. Било је тренутака када је и сама себе доводила у питање: примера ради, авангардни покрети у европској уметности између Првог и Другог светског рата наступали су као предстража нове уметности која је раскидала са старом, предратном. Зато су у Европи тог времена били популарни и афричка уметност и кинеска и јапанска лирика (читали су је и Црњански и Андрић) и, наравно, амерички џез. Међутим, дотадашње културно наслеђе преживело је све ове унутрашње трансформације и ваневропске утицаје зато што је нашло начина да их укључи у властити хоризонт. Данас, рецимо, нико не сматра да џез није уметност. Сумња у вредности хуманистичког културног наслеђа није, дакле, довела до уништавања овог наслеђа већ је оно проширено новим делима и новим идејама. Тако је хуманистичка култура – и поред свих замерки које се могу дати овом концепту – ипак била у стању да обезбеди један заједнички хоризонт и међусобно подељених народа: током Хладног рата било је могуће да амерички писци хвале Чехова и Достојевског, као непревазиђене узоре, а да се у СССР-у снимају филмови о Шерлоку Холмсу. То је било могуће зато што је у то време још увек у свету владао хуманистички концепт човека.

Данас, у доба Мегалополиса, то више није могуће, управо зато што је владајућа олигархија напустила хуманистичку идеју по којој је човек вредност по себи. (Разуме се, заједно с хуманизмом, она укида и сва религиозна учења која такође дају вредност човеку.) Самим тим, олигархија жели да уништи и хуманистичко културно наслеђе које подржава ту идеју.

Слободан Владушић: Мегалополис и рат против књиге

Да би то постигла, она користи различита оруђа, а једно од њих јесте и реп музика. Она је на почетку била аутентични бунт против олигархије, а затим ју је та иста олигархија претворила/спиновала у једно од својих најефикаснијих оруђа против хуманистичке културе и хуманизма. Уместо да се реп музика, попут џеза на пример, укључи у хуманистичко наслеђе, Мегалополис ће реп музику свесно супротставити том наслеђу. Да у репу више нема никаквог бунта потврђује и очигледна промена економског, медијског, а самим тим и политичког статуса репера на Западу: од социјалних маргиналаца, они постају глобалне медијске звезде и милионери/милијардери, тј. део оне олигархије против које се реп на почетку борио.

Контрола побуне као задатак репа

Реп музици је Мегалополис наменио три задатка: први је стварање и одржавање културне климе која је супротстављена хуманистичкој култури. Мегалополис проглашава реп за стандард у односу на који се просуђује другачија врста музике. Рецимо, данас је у Мегалополису уобичајена тврдња да је европска музика 19. века колонијална, што значи политички некоректна. Уколико слушате тзв. класичну музику, ризикујете да вас прогласе „расистом“, „елитистом“ или „фашистом“. Реп је, насупрот томе, политички коректна музика, која политички раскида с претходном музичком традицијом.

Друго, реп музика шири осећање нихилизма, што значи сумњу у све вредности које имају способност да окупе људе и усмере их против Мегалополиса: задатак реп музике јесте да створи атмосферу у којој је свако олош и зато не треба веровати никоме. Реп музика тако испуњава задатак усавршене пропаганде која тежи да људе разувери у могућност постојања истине, правде и доброте. У атмосфери у којој су све овце црне Мегалополис се осећа савршено безбедним. Његова намера никада није била да мобилише већину људи како би помоћу те већине владао; сасвим супротно, он жели да већину пацификује, како би могао да влада помоћу мањине.

Зато је за Мегалополис веома важан и тај трећи задатак који на себе преузима реп музика, а то је контрола побуне: Мегалополис сваку побуну жели да сведе на побуну против безличног система, што најчешће значи против „свеопште корупције“, иако баш Мегалополис ствара такву коруптивну атмосферу. Наиме, тежећи да укине национални идентитет у људима, Мегалополис ствара атмосферу опште корупције, што значи да охрабрује људе да мисле само на лични интерес (дакле, лично богаћење). Ако су људи страни једни другима и ако једни друге не осећају као ближње, онда корупција није никакав инцидент већ нормално стање ствари: зашто би се неко жртвовао за колективне интересе ако се пре тога одрекао саме идеје колектива? Зато у Мегалополису корупције наводно нема: тамо има само легалног лобирања.

„Тајна веза“: Отпор према националном идентитету

У поробљеним државама ствари стоје другачије: власт је у њима бафер зона која има задатак да Мегалополис раздвоји од поробљеног народа. Власт се врло брзо увери да је пред Мегалополисом већи злочин бити национално самосвестан него корумпиран, па се зато више или мање отворено одаје корупцији. Тако се власт троши и удаљава од народа, чије интересе безочно продаје, а када се истроши и када се њени највиђенији чланови финансијски намире („снађу се“), Мегалополис пушта низ воду једну гарнитуру и на њено место доводи нову, свежу. Циклус се понавља.

Слободан Владушић: Нобелова награда за књижевност Мегалополиса

Ангажованост реп музике у региону зато углавном и не иде даље од празног бунта против тзв. система, односно корумпираности политичке „позиције“. Реп на тај начин бунт младих каналише ка периферији, док антинационална суштина Мегалополиса која генерише корупцију остаје скривена. Мегалополис и реп музику зато врло често повезује отпор према националном идентитету. Тако реп остаје привидно бунтован и привидно храбар, док заправо преузима бес народа да би га удаљио од Мегалополиса и спровео у политичку канализацију.

Реп БС-а као „нешто дубље, другачије и боље“

То је тренутак када на сцену ступа културна герила, односно Београдски синдикат (БС). Шта се заправо догодило? Прво, БС је преузео страни културни образац (реп) којим је до тада мање-више владао Мегалополис, да би га окренуо против тог истог Мегалополиса. Реп БС-а постаје нешто другачије и дубље, нешто боље. То је видљиво већ у песми Говедина из 2002. године. Ова песма је политичка сатира која духовито, али немилосрдно жигоше лош квалитет српске постпетооктобарске политичке елите. То само по себи није нешто ново: међутим, ново је то што се у ову критику неких данас већ заборављених извођача поробљивачких радова умећу и теме као што су „бела куга“, Војводина и Црна Гора, дакле, националне теме. Тиме БС јасно одређује из чије позиције они репују: из позиција народа.

Данас постаје уочљиво да су безмало сви који су после 5. октобра сањали о срећи и успеху истовремено гледали да се што више удаље од свог народа: економски, географски, културно, идентитетски… Као да је свако у народу препознао губитника кога треба издати, продати, преварити, искористити, да би се нешто на томе зарадило. БС спадају у ону мању групу људи која је кренула у супротном смеру: у смеру народа.

То се види и по самом саставу Београдског синдиката. Наиме, БС је сам по себи једна група људи, један колектив, заједница. Верујем да доста њихових поклоника не зна да наведе имена свих њених чланова. БС није, дакле, збир звезда већ екипа дискретних хероја, која делује као целина и чија су дела, као и њихов реп, једна колективна работа. Самим тим, организација БС-а јесте потпуна супротност концепту издвојене, обожаване „звезде“ која зна да све дугује Мегалополису и зато му покорно служи. И та супротност није случајна: БС је, наиме, један од најбољих примера српске културне гериле и њене ефикасне борбе против Мегалополиса.

Као да је БС временом постао све више уверен у своју мисију, па је комуникациону моћ реп музике почео да користи за оно што је у епохи Мегалополиса чин истинског бунта, а то је учвршћивање националног идентитета поробљеног народа. Однос БС-а према Мегалополису постаје фронталан и немилосрдан, реперски у најбољем смислу те речи. Песме БС-а су сада чинови интеграције, сакупљања и прибирања свега онога што се Мегалополис труди да раздвоји, подели, а потом одстрани. Примера ради, Мегалополис се упире да раздвоји и посвађа садашњост и Косовски завет, урбани реп и изворну музику, жене и мушкарце, а БС на то одговара симболичким нуклеарним ударом – песмом Догодине у Призрену, где је све то спојено, повезано, прибрано, интегрисано. И потпуно јасно. Слично се дешава и са песмом Једина српска, која је посвећена Републици Српској: у тексту ове песме се налази каталог имена значајних Срба с територије Босне и Херцеговине и низ алузија на њихова дела. Као да цела песма у себи носи конзервирано сећање на велике фигуре српске националне, политичке и културне традиције, чиме се прецизно супротставља Мегалополису који ову традицију жели да баци у канту за смеће. То се ипак још увек није десило, захваљујући, између осталог, и момцима из БС-а.

Први пример културне гериле у српској књижевности у 20. веку био је опус Милана Ракића, који је, користећи увезени француски дванаестерац, написао песму На Газиместану (1906), патриотски манифест своје генерације уз који су његови вршњаци били спремни да погину. Што су и радили. Следећи такав пример јесте Хазарски речник Милорада Павића, из 1984. године, у коме је Павић, служећи се „увезеном“ поетиком постмодерне прозе, успео да напише не само најпродаванији српско-светски бестселер у историји српске књижевности већ и да истовремено поразмисли о најинтимнијем питању сваког бројчано малог народа, па тако и српског – о питању његовог опстанка. Што није постмодерна тема.

Један од узорних настављача овог низа културних герилаца у српској култури свакако јесте и Београдски синдикат. У времену када наша мрачна времена постају још мрачнија њихове песме ће имати улогу сличну оној коју су имале песме гуслара у доба вишевековне отоманске окупације. И тада је, наиме, било оних који су желели да живе „нормално“, али је срећом било још више оних који су желели да живе исправно. Првима су гусле сметале, другима су помагале. Слично је и са Београдским синдикатом данас.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 5. 5. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

18 replies

  1. Postoje oni koji zele da zive normalno i oni koji zele da zive uspravno!

    35
  2. Tekst prezentuje jos jednu od kockica koje sam pomenuo ispod ‘Списак нових потписника Петиције…’ o Megalopolisu iz Razmišljanja nad Ukrajinom, citiranom I od strane Pepe Eskobara. Kockica po kockica, vec smo u stanju da desifrujemo skriveni lik koji se pomalja u tom mozaiku.

    17
  3. Собом

    Собом
    Бити
    Живјети
    Не крити

    Право
    Исправно
    Собом
    Усправно

    Диши
    Вјеру
    Прескочи
    Вечеру

    Подај
    Додај
    Никад
    Не продај

    Себе
    Не дај
    У Небо
    Гледај

    Момчило

    32
  4. Najbolji tekst koji sam u skorije vreme pročitao.

    Dodao bih da su od repa još gore prošli rok i metal ( sa svojih nekoliko desetina podžanrova )

    12
  5. @Ashen Mortality

    Врло интересантно запажање о року и металу, али нисам баш сигуран шта сте хтели да кажете са „још горе су прошли“. Да ли можете да образложите мало детаљније? Питам зато што ја активно слушам музику, а најомиљенији жанрови су ми класична музика и метал, да не залазим сад у ситна цревца по поджанровима и бендовима (није то тема која занима већину читалаца овде).

    4
    4
  6. @Mark Eugenikos

    Pisite slobodno, kakve veze ima sta interesuje vecinu. Bar smo se na Vladusiceve, valda ide tako, tekstove naraspravljali od stripova do istorije kosarke!!!

  7. @Вишеструки добитник…

    Могу ја да се распишем, али бих прво хтео да видим шта је коментатор Ashen Mortality мислио, да не испадне да смо промашили тему услед неразумевања.

    Ја сам један од оних, рекао бих ретких, који и у зрелим годинама наставља да тражи и слуша нову музику. Велика већина мојих пријатеља, ако и слуша нешто уопште, слуша оно што су слушали кад су имали 15-20 година. Мени је већина те музике „одонда“ сада досадна.

    Разлика између музике и осталих форми културе је да, када неко активно чита књиге или гледа филмове или иде на изложбе слика, такви људи углавном стално траже ново: нове књиге, нове филмове, нове слике, и то је свима нормално. Али музика није таква, јер врло мали број људи константно тражи нову музику, већ се углавном враћају на „музику моје младости“. Не знам зашто је то тако. Питао сам и друге који су то приметили, и нико ми до сада није понудио објашњење. Углавном сви слегну раменима.

    А видим неко ми је и дислајк лупио испод питања које сам поставио; па добро људи, чему? Ако вам се не свиђа кад неко поставља питања, ви забијте главу у песак. Намојте на интернет, тамо је све пуно питања и сукобљених мишљења. Или се можда неком не свиђа комбинација метала и класичне музике?

    Музичари из неких од мојих омиљених бендова (рецимо Gojira) по сопственом признању слушају највише класичну музику, а на Јутјубу ћете лако наћи гомиле снимака где метал музичари свирају савршено прецизно класичне композиције на гитарама све са дисторзијом; највише Вивалдија и Баха.

    9
    3
  8. @Марк Еугеникос

    Pa dovoljno je u tekstu zameniti “rep“ sa “rok“ ili “metal“.

    Razlikuju se samo poreklo žanrova i predmet prema kome se usmerama otpor. Umesto nacionalnog, otpor se pruža prema religijskom identitetu. ( mada je, na primer, otpor prema farisejskom ispoljavanju religioznosti neophodan u pravoslavlju )

    Uloga roka u mejnstrim muzici je manje-više poznata kao što je i poznato za koga su radili recimo ljudi iz Roling Stounsa ili Bitlsa. Rok je služio kao prelaz prema metalu koji je poslužio za promociju i trivijalizaciju antiteizma i satanizma. Kad je proces dehristijanizacije “zapadne“ civilizacije završen pre nekih 15-ak godina oba žanra su postala suvišna i ponovo postaju “andergraund“.

    ‘Ajde da kažemo da su dve osnovne ideje bile umetnička sloboda i pružanje otpora. Mada ima donekle umetničke slobode, ima vrlo malo pružanja bilo kakvog otpora prema ideologijama koje nam se nameću svo ovo vreme. Možda je razlog potreba ljudi da pripadaju nekoj zajednici ili subkulturi pa se još i trude da se uklope u neki šablon?

    Što se tiče “muzike iz mladosti“, naišao sam pre nekoliko godina na zanimljivo istraživanje. Većina ljudi ceo život sluša ono što su slušali u pubertetu. Hormoni koji se tad luče utiču nekako na mozak koji tu muziku povezuje sa srećom. Ne sećam se tačno kakvi su procesi u pitanju, ali možete da potražite na internetu.

    12
  9. Не могу да издржим да се не придружим „офтопику“ и да кажем,да ми је драго што нисам једини хевиметалац овде…

  10. Ja sam oduvek bio ljubitelj ritam sekcije, bas i bubanj, i to me je dovelo do „Joy Division“. Bas gitara vuce melodiju, malo prljave pank gitare, malo elektronike i to je tacno ono sto sam trazio u r’n’r-u. Metal mogu ova opsta mesta AC-DC, Iron maiden,Mettalica, Motorhead…“Panteru“ vec ne, mada sam rado odgledao dokumentarac o njima.

    Dve najbolje pesme, i stihovi i melodija, domaceg roka, ZA MENE su „Nebo“ i „Krokodili dolaze“ od „Elektricnog orgazma“ inace, bez te dve pesme, osrednjeg benda. Omiljeni bend „Disciplina kicme“, rani radovi, sa duvackom sekcijom.Ako je SFRJ imala svoju epiku, to je „Zadranjeno pusenje“.Majstori da opevaju lokalne fenomene sa vrhuncem u pesmi „Dan republike“ koja objasnjava SFRJ bolje od bilo kog naucnog rada, a na zalost i sadasnje drzave:

    Zao mi je sto neki misli
    da je zivot negdje drugdje
    i ne sanja se vise stari san
    cekaju pasos da odu van

    Danas svako zna
    da je glava samo jedna.
    Danas svako zna
    pred kim pasti na koljena

    Posto je jedina opasna pobuna u SFRJ bila studentska.Komunisti su brzo shvatili da ono sto su neomarksisti predstavljali kao sredstvo rusenje kapitalizma – omladina i obrazovni sistem, moze biti sredstvo pacifikacije omladine -masovna kulturu, rok i filmovi, sistem zvezda (i novinara) umesto intelektualaca. Istim putem je isao r’n’r na Zapadu, od pobune protiv rata u Vijetnamu do podrske humanitarnim bombardovanjima i sirenju demokratije (Dzordz Kluni se bavi Darfurom, kada se tad nisam slogirao :)))))) Jutjub polako postaje vrhunac tog procesa zamene intelektualca, sada anonimusima i nistarijama.

    16
  11. @Ashen Mortality

    Хвала на појашњењу; разумем шта сте мислили, али се слажем само донекле.

    Мислим да је рок музика као културни феномен или уметничка форма сувише широка да би могла да се сведе само на то што Ви помињете. Наравно да има примера отпора према религијском или националном идентитету, али има и сасвим супротних примера. Нити сви аутори стварају из неког дубоког убеђења; има многих који су једноставно увидели да се нека тема или израз добро продаје, па су рекли „могу и ја од тога да направим бизнис“ и онда штанцују то што штанцују, па био то блек метал или К-поп.

    Да не бих од овог коментара правио докторат из херменеутике (што ионако не бих био способан да напишем), навешћу само пар примера, без детаљних објашњења, аутора за које ја верујем да то што раде, раде из убеђења. Поделићу бендове не толико по жанровима него по тематици њихових текстова, на шта увек обраћам пажњу и што ми је често пресудно да ли уопште слушам неки бенд или не.

    Текстови о личним, унутрашњим дилемама и борбама аутора: Joy Division, Metallica, Dream Theater (неки)
    Текстови о љубавним и романтичним темама: Katatonia
    Апстрактни текстови које није лако тумачити, и питање је да ли има смисла покушавати: Tool, Opeth (пуно Опет текстова звуче као ток свести или опис слика Хијеронимуса Боша)
    Друштвено ангажовани и критички текстови: Megadeth (каснији албуми, нарочито последњи, Дистопија, је рецимо цео о томе како су елите издале сопствени народ), Dream Theater (неки), Rage Against the Machine (мада су се они потпуно продали касније, и питање је колико су и били искрени на почетку, али то је друга тема)
    Текстови о митологији, грчкој или некој другој или новоизмишљеној: Trivium (неки)
    Бендови које не слушам јер су ми текстови потпуно бесмислени, мада ми се музика свиђа: Meshuggah

    И још гомила бендова које не слушам уопште, јер ми се не свиђају музика, текстови, или обоје. Врло сам пробирљив по томе какав и који метал слушам, много пробирљивији него за класичну музику где могу да конзумирам све од Вивалдија до Бетовена, а Русе и Чехе све до почетка 20. века.

    @Вишеструки добитник…

    Изгледа да имамо сличан укус што се домаће сцене из прошлог века тиче.

    Први албум Дисциплине је ремек дело, иако Која никад није био певач. После је све мање-више било понављање, мада се истичу два лондонска албума где пева она Енглескиња која заиста зна да пева.

    Рани Партибрејкерси су ми супер, после се и то свело на понављање исте формуле у бесконачност.

    Други албум Ел. Оргазма, Лишће прекрива Лисабон, је феноменалан, можда један од најбољих албума деценије и дефинитивно њихов најбољи. Као кад би Доорс свирали панк.

    ЕКВ ми је увек била смарање; њихова прва два албума (први као Катарина II и други као први ЕКВ, мрзи ме да тражим сад наслове) су као и интересантни, било је ту неких занимљивих музичких идеја, али нити је то било довољно дорађено, ни довољно тврдо, ни довољно одређено у смислу, да ли си поп или алтернатива, да би ми се заиста свиђало. А и нисам никада могао да поднесем ни Миланове текстове ни његов начин певања.

    Сад ће да ме испљују обожаваоци имена и дела ММ, али нема везе.

  12. „…. било [је] оних који су желели да живе „нормално“, …. још више оних који су желели да живе исправно. “

    @Visestruki dobtnik…..
    је уместо исправно ставио „усправно“ што је јачи израз, и рекао бих, ближе одражава или описује оне који су читали Ракића и били спремни да усправни изгину за веру и Отачаство.

    Али, можемо употребити само један термин и рећи — било је оних који се желели да живе, и живели су, православно. Јер, православно (ортодоксно) значи (догматски) исправно (веровање) али значи и усправно славословље, баш као што у цркви, стојећи (мирно) прослављамо/правословимо Творца.

    Ортодоксија — најпунија мера, Творцу уподобљавајућих, исправности и усправности Србаља…

    19
    1
  13. @Ashen Mortality

    „Većina ljudi ceo život sluša ono što su slušali u pubertetu. Hormoni koji se tad luče utiču nekako na mozak koji tu muziku povezuje sa srećom.“

    Ја онда или нисам још прошао пубертет, или ми се ти хормони луче још увек. 🙂

  14. @Visestruki dobitnik komplimenata na sajtu i nezvanicni distributer oruzja

    „И стара каже, Драгане шути
    Скрати језик, могу те чути“

    Слажем се Вама у највећој мјери. Поготово по питању ритам секције и „Забрањеног пушења“. „Забрањено пушење“ је било огледало предратне Југе. Они суЈЕДИНИ били 100% ангажовани. И музички су били добри. Послушајте саксофон у „Zenica blues“.

    „Бијело дугме“ је био ДБ пројекат изграђен на прелијепим стиховима пјесника Душка Трифуновића.

    Џони Штулић је био бунтовни 68-аш. Волио сам га иако признајем да га нисам разумио. Не зна да га је ико разумио. Па ни он сам себе.

    „Фамилија“ је у једном тренутку дошла као освјежење.

    Волио сам и звук гитаре, на начин како је то радио Марк Нофлер (Dire Straits).

    И Крис Риа у мањим дозама. И он је искрено био ангажован.
    „This ain’t no technological breakdown, o no, this is the road to hell.“

    Драг ми је и Роџер Вотерс. Као лик. Али им је музика претешка. Смара. А о Гилмору мислим све најгоре.

    18
  15. @Don Quixote
    И
    Исправно
    И
    Усправно
    И
    Православно

    Ortho
    +
    Doxa
    +
    Logos

    15
  16. @ Марк Еугеникос

    Umetnici koje ste naveli potiču iz vremena kad je čak i u mejnstrim muzici bilo ljudi koji su bili potpuno ili bar donekle iskreni. Mislim da kod novijih vlada prevelika homogenost što se tiče tema tekstova s obzirom da je metal možda žanr gde ima najviše slobode i gde može svaka tema da se savršeno uklopi, a sada je moguće i kod kuće snimiti, možda ne baš kvalitetan, ali makar iskren album.

    Kako vreme prolazi sve je manje prostora da se u instrumentalnom delu ostavi neki individualni trag, ali tekstovi imaju malo više prostora za divergenciju. Ja bih očekivao da, pošto se sa strane ne diriguje o čemu će se pisati, ipak bude mnogo veća raznovrsnost.

    Što se tiče instrumentalnog dela, jedino u metalu mogu savršeno da se uklope razni instrumenti od drombulja i gusli do klavira i čela. Tu se javlja problem jer ne mogu svi da priušte više instrumenata niti imaju vremena da vežbaju, ali svi mogu da slušaju muziku koja se stvara decenijama unazad, a koliko vidim većina albuma koja odstupa on nekog “proseka“ je prilično potcenjena.

  17. @Momcilo

    Jeste taj stih sjajan. Ja volim i onaj:

    Zatvori prozore
    ne radi grijanje

    …a Dan republike je 29. novembar :)))) U pesmi je opevan ceo haos tadasnje Juge. Danas je aktuelna „Necu da budem Svabo“. Noflera treba slusati koncertna izvodjenja, na albumima mu se solo zavrsava kada je najbolje. Obozavam solo deonice u Pearl Jam- „Alive“!!! Kada mi treba buka „The Hives“. Nirvana- „In bloom“, „Heart shape box“, „Lithium“. Sonic Youth – tu se bas svasta moze naci!!!

    @Mark Eugenikos

    Potpuno se slazem za EKV da se ne zna da li su pop ili alternativa i da se stice utisak da su mogli biti tvrdji! Rage, neki dan sam ceo dan slusao Rage, obradu MC5’S „Kick out the Jaims“, obradu, pa originala, pa obradu…Za njih ne mogu da poverujem da su se priodali :((((((

    @Ashen Mortality

    Ljudi slusaju muziku iz svoje mladosti, jer, barem u mom slucaju, nemaju vremena, a ni odakle, nekada su bile top liste na TV, emisije posvecene metalu, da istrazuju nove bendove.Bejah rezervisao jedan dan za takav poduhvat, ali sam nasao samo po pesmu meni nepoznatih bendova npr. Bloc party – „Helicopters“

    @Don Kihot

    Preti opasnost da postanemo k’o Bogoljub i Mudroljub iz filozofskih dijaloga :))))

    Od klasike The Doors, Hendrix, mada jesam gledao jedno 6 sati „Borisa Godunova“, prvo film, pa operu:)))))

    Na grobu da mi sviraju od Lynard Skynyard -„Simple man“ i The Kinks-„I am not like everybody else“

  18. @Ashen Mortality

    Трудио сам се да наведем већином бендове који још увек активно снимају нове албуме и свирају, без обзира на године чланова. Рецимо Dream Theater и Trivium су 2021 издали нове албуме. Dream Theater имају већ преко 50, а Trivium су млађи али преко 30, значи не клинци. Meshuggah су издали нови албум априла 2022, а и они су у педесетим годинама. Нису године препрека.

    Кад рекосте „Kako vreme prolazi sve je manje prostora da se u instrumentalnom delu ostavi neki individualni trag“, нисам баш сигуран да ли је то због техничких ограничења музике или је то више лењост и стваралаца и слушалаца. Има озбиљних (у смислу онога што су постигли) музичара и продуцената који садашње време зову „музика ниског садржаја“ (low information music), где се све своди на иста 3-4 акорда и семплове. Квалитетне музике има али морате баш да је тражите.

    Ево једног примера бенда који ради нешто заиста ново, а већина чланова је још у двадесетим: Polyphia. Музика је инструментална, а професионални гитаристи се запрепасте кад виде и чују шта и како њихов главни гитариста и композитор свира.

    @Вишеструки добитник…

    Слажем се, проналажење нове музике дефинитивно тражи напор. Ја ТВ не гледам уопште, на радију слушам само класичну музику, и презирем све претплатничке сервисе (Спотифај и остале). Како онда? Јутјуб и Википедија.

    Кад чујем за неки бенд који не знам (било из вести, или ко с ким иде на турнеје), потражим на Википедији. Најкориснији део је тамо где се наводи ко је на кога утицао, то Вам даје неку идеју умрежења и повезаности. Онда на Јутјубу преслушам пар песама, па ако ми се свиди седнем и преслушам цео албум тог дотичног бенда, један по један. Углавном слушам док радим нешто што је мање ментално захтевно, рецимо чишћење и-мејла, једноставнији прорачуни, преглед докумената. Не могу док радим нешто баш захтевно и креативно. Забележим док слушам да ли ми се свидео албум. Онда кад преслушам све албуме једанпут са Јутјуба, ако ми се свиђа бенд, купим ЦД-ове па их изрипујем и ставим на телефон и на диск где ми је складиште свих докумената. Мало старински приступ, али ја тако волим. Тако сам открио рецимо Opeth и Trivium.

    @Момчило

    Ако Вам је Пинк Флојд претежак, немојте да слушате ништа од ових бендова које сам ја поменуо. 🙂 Ови су још сто пута тежи.

    Ја сам из радозналости ишао уназад па преслушавао прог-рок (прогресиван, тако се ваљда каже) бендова пре мог времена, нпр. King Crimson, Pink Floyd, Yes, Genesis, Rush, Focus, итд. Значи бендове које су бендови које ја слушам наводили као узоре. Понешто од тога ми је било интересантно, али ни близу довољно тврдо да би ми држало пажњу.

Оставите коментар