Далибор Ђукић: Национални симболи у мултикултуралним државама – случај Србије

Проф. Ђукић закључио да се Србија, након више деценија експериментисања, вратила својим хералдичким традицијама

У четвртак, 05. маја 2022. године, у организацији Института за европске студије у Београду, проф. др Далибор Ђукић одржао је предавање под називом Национални симболи у мултикултуралним државама – случај Србије. Овај догађај је организован у оквиру међународног научног пројекта – Мрежа професора Централне Европе, који координише Централноевропска академија Универзитета у Мишколцу. Др Далибор Ђукић је професор Црквеног права на Правном факултету Универзитета у Београду и један од наших највећих познавалаца државно-црквеног права и правне историје.

Др Ђукић се у свом предавању фокусирао, пре свега, на историју формирања, али и нормативног уобличавања српских националних симбола. На самом почетку, предавач је истакао да је данашњу Републику Србију окарактерисао као мултикултуралну, а не мултинационалну државу, имајући у виду да важећи Устав Србије из 2006. нашу државу и дефинише као националну државу српскога народа. Симбола Ђукић је историју развоја савремених националних Србије поделио у три фазе. Први период назвао је формативним. Временски, ова фаза се поклапа са периодом обнове модерне српске државе од Првог српског устанка до формирања прве југословенске државе 1918. године. У Карађорђево време коришћене су различите заставе са разноразним грбовима. Но, најчешћа два мотива која су коришћена у првим годинама Устанка, била су крст и четири оцила и вепрова глава, као древни грб Трибалије. Тек од Милошевог доба устаљује се штит са једнакокраким православним крстом и оцилима као једини српски грб. Оваква симболика потврђена је и првим српским уставом из 1835. године, када су поред штита додате и маслинова и храстова гранчица. Тада је први пут дефинисана и застава Србије, али као црвено-бело-плава, што ће Илирски покрет искористити касније као подлогу за хрватску заставу. Но, Сретењски устав је стављен ван снаге након свега неколико недеља, а Србија ферманом исте године добија црвено-плаво-бело тробојницу. Оваква застава је потврђена ферманом из 1838, уз додатак четири шестокраке звезде, које су требале да Србију означе као четврту вазалну државу Османског царства (поред Влашке, Молдавије и Самоса).

Миша Ђурковић, Стеван Гајић и Далибор Ђукић (Фото: ИЕС)

Оваква симболика задржана је све до проглашења Србије за Краљевину 1882. године, када је уједно донет и први Закон о грбу Краљевине Србије. Предавач је нарочито подвукао значај Стојана Новаковића који творац савременог српског грба, који је спојио двоглавог немањићког орла и штит са крстом и оцилима, уз додатак кринова и краљевске круне. Тиме је, по његовој оцени, направљено једно од најлепших хералдичких решења, али и ударени темељи модерне српске хералдике. Од тада Устав и закон прописују изглед државних симбола, док се изворник чува у Министарству правде. Што се заставе тиче, њен изглед је дефинитивно регулисао Октроисани устав из 1901. године прецизирајући да је „народна застава тробојна с црвеном бојом озго, плавом у средини, а белом оздо“.

Након првог периода, наступио је период симболичког инжињеринга, који је Ђукић поделио у две фазе. Период мултинационалне државе и период социјалистичке државе. Неколико дана по формирању Краљевине СХС одређен је провизорни изглед заставе и грба, да би њихов коначан изглед био дефинисан 28. фебруара 1919. Југословенска држава добила је плаво-бело-црвену тробојку, а штит на прсима двоглавог белог орла подељен је на три дела. Поред српских оцила, овде су своје место нашли и хрватска шаховница и апокрифни грб Илирије, који је требало да представља Словенце, а који се састојао од полумесеца и звезде шестокраке. Интересантно је да је 1924. Донета забрана певања националних химни у црквама и верским објектима, јер је то дизало међунационалне тензије. Све време постојања југословенске Краљевине симболи су остали непромењени, док избегличка влада у Лондону није крајем 1944. донела Уредбу о измени Закона у заставама на ратним, трговачким и приватним бродовима којима је скинута круна као симбол монархије са свих наведених застава.

Стеван Гајић и Далибор Ђукић (Фото: ИЕС)

Победом комунистичких снага, дошло је до измене дотадашњих хералдичких традиција. На тробојку је стављена црвена звезда петокрака. Осмишљен је нови грб који се у потпуности наслањао на бољшевичку хералдику. Поред класја жита, петокраке звезде, он је имао и пет, а касније шест бакљи, које у симболизовале конститутивне елементе нове југословенске федерације. Изглед заставе и грба регулисали су тадашњи устави, почевши од оног из 1946. године. Законом о употреби грба, заставе и химне СФРЈ и о употреби лика и имена председника Републике Јосипа Броза Тита из 1977, дефинитивно је уобличен изглед државних симбола друге Југославије.

Након распада социјалистичке Југославије, наша држава се делимично почела враћати старим симболима из међуратног периода. На прса двоглавог орла овога пута се поред српског традиционалног грба, нашао и црногорски лав, док је тробојка остала без петокраке. Дефинитивно враћање на националне симболе Краљевине Србије, започело је Препоруком о коришћењу грба, заставе и химне Републике Србије која је донета 2004. године. Процес транзиције окончан је усвајањем новог Устава Србије 2006, када је Боже правде по први пут у историји и нормативно дефинисана као национална химна, враћен је грб Краљевине, и нешто модификована застава из наведеног периода. Такође, прецизирано је постојање државне заставе са грбом и народне, без грба. Устав је предвидео и право аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, као и националних мањина на употребу сопствених симбола. Затим је донет и Закон о употреби грба, заставе и химне Републике Србије којим су уведена и одређена ограничења, али и којим је предвиђена и прекршајна одговорност за непоштовање одредаба овог Закона.

Присутни на предавању (Фото: ИЕС)

На самом крају, проф. Ђукић је закључио како је на овај начин заокружен пут развоја српских националних симбола, истакавши да се Србија, након више деценија експериментисања вратила својим хералдичким традицијама. Након уводног предавања, публика је узела учешћа у веома занимљивој дебати, у којој је нарочити акценат стављен на данашњу рецепцију српских националних симбола у контексту борбе националних мањина за очување сопствених симбола, али и повратка српског народа сопственим коренима.

Душан Илић,
Институт за европске студије

Погледајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , ,

2 replies

  1. Interesu je me, da li, izuzev kraljevine Jugoslavije, postoji srpska zastava na kojoj grb nije na sredini? Trenutno, Vojvodina ima dve zastave: Cankov peskir sa zutim zvezdama (dakle, neko od petooktobaraca je sedeo i crtkao ovaj uzas nivoa BiH i „Kosova“ zastave) i istorijsku (na kojoj je grb, opet, na sredini)!

    10
  2. Померање грба у страну је погрешно. Србија није новостворена држава типа Словеније, Словачке, којима су „хералдичари“ правили заставе па им померали грбове, јер је то као поштовање неприкосновених правила хералдике.
    Хералдика врви од масонских, кабалистичких и осталих магијских знакова и правила.Нас као народ то не треба да интересује.
    Грб Србије мора да буде на средини, а застава симетрична. Бог је и човека створио таквог.

    5
    1

Оставите коментар