Починитељ Гинтер Пархе на суду у Немачкој није оптужен за покушај убиства него за наношење телесне повреде. Селешова по повратку на терен није била ни сенка некадашње играчице
Тренутак атентата: Гинтер Пархе (с белом капом) напада Монику Селеш (Извор: sport.de)
Први пут објављено 30. априла 2020.
Тридесетог априла 1993, током тениског меча на турниру у Хамбургу (Немачка), гледалац с трибина пришао је с леђа југословенској тенисерки Моники Селеш, која је у паузи између гемова седела окренута према терену, и убо је ножем у леђа, да би га потом савладало обезбеђење.
Турнир је после атентата на Селешову настављен.
Немачка тенисерка Штефи Граф, у том тренутку другопласирана на светској ранг листи, која је учествовала на истом турниру, посетила је Селешову у болници два дана после атентата. Према речима Селешове, Графова се задржала неколико минута, извинивши се што не може остати дуже јер мора стићи на финални меч.
Починитељ Гинтер Пархе (Günther Parche) на суду у Немачкој није оптужен за покушај убиства него за наношење телесне повреде. Иако је на суду признао да је напад извршио с намером и да се за њега припремао, као и да је намеравао да поново убоде Селешову да није спречен, пуштен је на слободу условно, на основу психијатријског сведочења.
Гинтер Пархе (1995)
Немачки суд одбацио је и каснију тужбу против Немачког тениског савеза с образложењем да је у питању случај без преседана у историји, због чега организатори нису могли предвидети такав догађај.
Селешова после тих пресуда никад више није ступила на немачко тле.
Преминуо Немац Гинтер Пархе који је на тениском терену покушао да убије Монику Селеш
После атентата није учествовала на такмичењима више од две године, а по повратку на терен није била ни сенка некадашње играчице.
За атентат на Селешову у Немачкој, који је извршио Немац Пархе, нико није био одговоран, а Немица Штефи Граф је услед неиграња Селешове после атентата поново доспела на прво место светске ранг листе.
Ш. Граф је после атентата Г. Пархеа на М. Селеш освојила половину од својих „гренд слемова“ (Извор: Wikipedia)
У тренутку атентата Моника Селеш је имала 19 година и била првопласирана 91 седмицу узастопно, освојивши 7 од последњих 9 „гренд слем“ турнира, добивши 55 од 56 на њима одиграних мечева. Од јануара 1991. до фебруара 1993. освојила је 22 турнира и играла у финалима 33 од 34 турнира на којима је наступала.
Четири године старија Немица Штефи Граф била је у том тренутку другопласирана на свету. У три године пре атентата на Селешову освојила је два „гренд слем“ турнира, а после атентата још 11 (од 22 укупно освојена у каријери) и провела још 187 недеља на првом месту.
Напомена СтСт: Тринаест дана пре атентата на Селешову, 17. априла 1993, Савет безбедности УН усвојио је резолуцију 820 којом се додатно пооштравају санкције против Срба, чинећи их најтежим у историји УН.
Као илустрацију тадашњег (у знатној мери и данашњег) односа медија у Немачкој према Србима наводимо изјаву тадашњег посланика у Бундестагу Хришћанско-демократске уније (CDU) Штефана Шварца (Stefan Schwarz) на немачкој државној телевизији из јануара исте године:
„Поново се врше експерименти на људима попут оних које је у време Трећег рајха вршио доктор Менгеле. Српски лекари женама у Босни имплантирају псеће ембрионе.“
Прочитајте још
Categories: Противу заборава
Швабе нас боду и на то смо навикли. Али шта ћемо са Србима који боду?!
“Починитељ Гинтер Пархе на суду у Немачкој није оптужен за покушај убиства него за наношење телесне повреде.”
Све је то логично.
Иако је Моника била светска првакиња она је у њиховим очима била само обична србкиња.
А зна се добро како швабе гледају на србе већ вековима, као нижа бића.
И сви су они били сретни да је он њу убо и тако зауставио у победама да не упропаштава швабицу Граф.
Зато је и наш Велики Диктатор шиптарског порекла под њиховом командом као и многи другосрбијански аутошовинисти. А то зато да боље и ефикасније могу мрзети сопствени народ и земљу. Под швабским и англо-саксонским водством. Дакле водством, већ искусних србомрзаца.
Срећа да нема великог тениског турнира, у Београду. Већ би се неко нашао од нашег другосрбијанског олоша, да убоде и Новака у леђа.
Да заштите Роџера и Рафу од Нолета.
У недостатку Новака као мете, тренутно боду само свој народ и своју земљу у леђа.
И још су на то поносни, како то већ и пристоји сваком поштеном издајнику.
Svaka cast redakciji za potsecanje na ovaj dogadjaj. Pohvala autoru teksta. Ali, tuzno je kako se Selesova kasnije ponasala isticuci da je madjarica a ne srpkinja . bar, da je tvrdila da je jugoslovenka. Jeli u Madarskoj rodjena i naucena tenisu od srpski trenera . Tuzne su i dve glupave srpske teniserke Ana Ivanovic i Jelena Jankovic koje su se slikale sa Bili Klintonom , americkim skotom. Njih dve moraju biti osramocene javno, bez obzira na sportske uspehe.
Ја сам, давно, у свом коментару, написао сљедећи пасус:
„…Штефи, не би била оно што јесте да не елиминисаше нашу Монику. Иако рођена у Србији, као етничка Мађарица није се нешто бусала србством, али је свим срцем представљала Југославију. Зато им је сметала. Зато су је и елиминисали.“
Срби јесу перманентна мета злих сила. Не морају то бити етнички Срби. Довољно је да представљају Србију, односно идеју Србства. Југославија им је почела сметати када је престала бити санитарни бедем према Русији (односно СССР-у, који се распао), и почела представљати (у некој мјери) Србију.
Сјетимо се и отимања златне медаље Милораду Чавићу на Олимпијади. Колико је мени познато, фотофиниш је дефинитивни критериум када штоперице не могу одлучити побједника. А не ко је јаче ударио у циљ. По том критеријуму би слонови и нилски коњи испали најбржи. Чавић је такође остао без наступа на европском првенству, јер је на побједничком постољу носио мајицу на којој је писало да ја Косово Србија. Њега нису напали ножем, али су му србски изроди полупали стакла на ауту у Крагујевцу. По чијем налогу?
Не треба ни спомињати пермнентне атаке сваке врсте на Новака Ђоковића.
Мали смо народ, али нам много завиде. Много нас мрзе, и зла нам чине. Почињем вјеровати да за то има неки дубљи разлог. Можда и јесмо изнад њих. Можда нас је Бог створио супериорнијима, па настоје да нас свуку у блато у ком се они ваљају.
@Момчило, нисмо мали народ кад нас толико мрзе. Кад нам завиде. Кад нас бомбардују. Кад уводе ембарго на све и свашта. Кад нам отимају и краду језик, територије, писмо, цркве, књиге… Кад схватимо колико вредимо, биће нам боље сигурно. Има разлике, има, између свих њих и нас.
@Slobodan Grkovic
Мислим да је много тужнији гест Ане и Јелене. Плиткоумно размишљајући, у жељи да се додворе изгубиле су образ.
А Монику разумијем и дјеломично оправдавам. Она је послије напада остала психички сломљена. Зомбирана. Мислила је, да ће након дистанцирања од Србије и/или Југославије, скинути мету са себе. Класичан примјер мимикрије. Несвјесна да више не представља мету. Да је већ мртва. У спортском смислу. А на мртваце се не потеже оружје. Њу је онај нож убио, иако је наставила да дише и хода.
Не треба јој замјерити. Није имала заштиту.
Откако пратим тенис, видио сам само двоје тенисера да доминирају. Моника Селеш и Новак Ђоковић.
Пит Сампрас и Бјорн Борг су имали своје добре периоде, али се то не може поредити.
А Надал, Федерер, Навратилова, Граф, Лендл, Агаси… се могу сматрати само добрим тенисерима.
strašno…
Погледајте бизаран (настран, необичан) детаљ меча Монике Селеш и Штефи Граф са финала УС Опен 1995 године, јер је Штефи Граф показала врхунац цинизма (дрскости и бестидности). То је било две године после атентата на Монику. Наиме, Штефи Граф је у том мечу носила белу блузу са великом (разливеном) ЦРВЕНОМ МРЉОМ на левој страни – која се простирала од рамена дуж груди!! Невиђена провокација и цинизам, који су подсећали Монику на атентат. Најупечатљивији доказ је из 33 минута (и три секунде) на снимку меча: https://www.youtube.com/watch?v=Qu8jZFSQxVU/
У том мечу је победила дама са црвеном мрљом на блузи! После меча Моника је загрлила и пољубила даму са црвеном мрљом!
Др Миодраг Кулић