Име „Косово“ добија сасвим ново духовно значење. Косово је завичај, историјски завичај српске духовности. Од Косова Срби, да би се одржали и постојали, траже свој духовни идентитет
Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)
Завичај је смислом преображен предео
*** Завичај и родна кућа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, континуитета присуства предака, непролазног детињства човекова.
*** Завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм … Трансценденција је та сила која конкретно искуство конкретне средине човекова света преображава у Завичај и нацију.
Извор: ФБ Александра Мирковића
„Земаљско“ и „Небеско“ схватање завичаја
*** Међутим, код Срба је реч о нечем сасвим посебном: име „Косово“ добија сасвим ново, битно ново значење: духовно значење. Косово је завичај, историјски завичај, српске духовности, тј. српског духовног идентитета. Од Косова Срби, да би се одржали и постојали, траже свој духовни идентитет. Од Косова ти више ниси Србин по рођењу, него опредељењу „за Косово“, тј. за Царство Небеско којим је негирано и превазиђено твоје племенско порекло, а на Косову потврђено историјско, национално порекло! Косово све своје следбенике чини једном духовном заједницом. Та заједница у Срба је нација. Тако нација у Срба није исто што и нација у Француза, Немаца, Енглеза… Опредељење за Небеско Царство као једини аутентичан завичај јесте Завет: Косовски Завет! Са тим опредељењем, Срби су се коначно конституисали не више племенски (крв и тло, Blut und Boden), него као духовна заједница, која од тада постоји чак и кад је лишена државе (земаљског царства, изгубљеног на Косову). Та духовна заједница (или сабор Срба, народ-сабор), заправо је Српска Православна Црква: она се тако – као света саборност народа – понаша после косовске погибије, а поготову после обнављања Пећке патријаршије: она која бди над светошћу Косова. Као црквена заједница (сабор-црква-народ), Срби се постављају и осећају као изабран народ: Нови Израиљ, Небески народ.
Аутор Косовског завета није епски песник, него Српска Православна Црква. Она се у свему држи Светог Предања (Библије и Литургије). У свему се ослања на Јеванђеље (нпр. по Јовану, I, 9-14). Појам Небеске Србије је црквен и потиче још од Светога Саве као појам Цркве која је сабор-народ. Члан тог сабор-народа може да буде само човек „рођен од Бога“, с Неба (Јован I, 13). То рођење настаје Крштењем, а учвршћује се и као заједница обнавља Причешћем: као човекова свест о његовом духовном (небеском) пореклу. А свенародном та свест — као Косовски завет, посебан облик историјске свести, свести српског народа — постаје, по свему судећи, тек после другог косовског пораза (1689, у Бечком рату) и Велике сеобе 1689-90. Као преображај свих представа о Косову, Косовски завет се тек тада коначно учвршћује.
Приредио: Александар Мирковић
Први пут објављено 4. 5. 2022.
Categories: Поново прочитати/погледати
” Завичај је смислом преображен предео ” – и кад ступаш у завичај, наступај са смислом – У Високим Дечанима, на уласку у манастирску порту, талијански војник љубазно али не и завичајно добар дан назива. Завичајно ( не знајући тада да јесте завичајно ) и радосно рекох му : ” Помаже Бог, брате ! ” ” Бог ти помог’о ! ” – сад већ завичајно и радосно ( радост је љубазност преображена смислом ) одговара Италијан Православац… Натопљен смислом, радошћу, чежњом и саборном, торжественом, духовном патњом бејаше и растанак ( растанак је смислом преображено остајање ) – ” С Богом пошли ! ” – тихо и одано говори војник. ” С Богом остао, а ми се С Богом вратили ! ” – уткало се одговарање у крст који је војник исткао на глави, раменима и грудима, са три прста којима се вазда и свеколико, грли Завичај…
Šta reći za zavičaj, zemlja, zavet, za:
Kosovo,
Krim,
Srbija,
Rusija,
za
Krst,
Pravoslavni,
Hrišćanski,
Konstantinopoljski.
Evo upravo danas, 04.05.2022 godine u Briselu, je
Inkvizicija,
Katolika,
Protestanata i
Unijata, pravoslavaca, upravo donela ” odluku ” o
tkzv. inkvizitorskim “sankcijama” prema Ruskom
Pravoslavnom Patrijarhu Kirilu.
Šta reći.
Inkvizicija Katolika.
Mrak.
Inkvizicija Protestanata.
Mrak.
Mrak je Mrak.
Gde je rođen, tu je i odgojen.
Gde je odgojen, tu i raste.
Gde je rastao, tu i ide dalje.
Mrak, je Mrak.
Uvek.
Kao zavet, kako je autor napisao, ova svest se formira napustanjem, posle poraza i seobe. Zavicaj je uvek „tamo“. Iz „zavicaja“ se otislo. Zato sto je ziveo uz crkvu, a drzava mu bila strana-turska, srpski narod nije razvio drzavotvornu svest, ali jeste svest o pravdi koja je iznad drzave.Zato olako polazemo drzavu pod vise ciljeve. Kraj-krajolik, „moj kraj“ je bolji izraz.Od „kraja“ nema dalje, daljine, onog „tamo“. U „kraju“ se daljina dovrsava. Ona ne vodi od-kraja, vec mu dovodi. Hajdeger kaze da je predeo mesto (a on tu obnavlja grcku ideju mesta nasuprot prostoru) gde se svet i zemlja sudaraju i zemlja zadrzava svet u liku krajolika (ovo sam koristio kod analize pesme Jelene Kovacevic))
Свети Гаврило /Ургебадзе/ Грузијски:
“Где се човек роди тамо прима Благодат Божију.“
Ово је за појединца – Завичај, а за народ – Отаџбина.
Ово напомиње у делу када говори о Отаџбини, ожалошћен што Грузијци
масовно напуштају Грузију.
И даље каже: “Не напуштајте Грузију, да се не нељути Богородица.“
Ми, Србски народ, имали смо у 17. веку две велике сеобе, па остаје
упитно колико је то духовно било оправдано и исправно.
Историјским разлозима се могу оправдати сеобе, али са духовног
становишта то је врло упитно.
“Kraj” dokrajcava onu stranost u kojoj sam i sam samo stranac (“Alien”- najuzasniji monstrum je “stranac”) lutalica, putnik (videti lepu prepisku izmedju Don Kihota i mene u Aleksandar Djeklic: Inoslovije) dosljak-iz-daljine. “Kraj” ima i vremensku dimenziju, tu su moji preci docekali kraj, tu sam ja docekao smrt, kao smrt mojih predaka, kao smrt iz koje sam, koja me vezuje sa “mojim krajem”, a ne odvezuje u smrt koja je samo moja licna u kojoj ceo svet nestaje.”Kraj” sprecava da svet nestane sa smrcu, naprotiv on smrt donosi kao ono prethodece u vremenenu, kao smrt predaka (Fistel de Kulanz pise da je napustanje svog kraja bio toliki greh, da je svako morao da ponese svoje pretke u vidu busena zemlje) .Zato se grobovi unistavaju!
Zavicaj se sanja otvorenih ociju .
Завичај је најближи и најдражи дио отаџбине. А Косово јесте Србину духовни завичај. Србин без Косова није Србин. Већ нешто налик Србину. Обездуховљен. Ропће под теретом материјализма. Без крила да полети. Без представе о коријену. Дубоко мрзи све што га подсјећа ко је био прије пада. Његош у Лучи описа непомјаникову побуну против Бога. Као да наслути шта ће бити с његовим Цетињем. Обезбожена руља урла. Далматинско Косово опустјело. За Јанковић Стојана, сад неки кажу да није био Србин. Београд препун људи са србским именима и презименима. А који нису Срби. А шта су? Другосрбијанци? Полусрби latinicari? А главари застранили. Ни Цркве, ни Државе.
Тако је то кад останеш без духовног завичаја.
Догодине у Призрену!