Завршава ли се у Украјини, држави ма како на крају прекројеној, актуелни рат? Не бих рекао. Запад је из руског џемпера 2014. извукао украјински кончић и од тада не престаје да га пара
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)
Деведесетих година прошлог вијека, док сам био студент, већ с прољећа шћах питати колеге гдје ће на љетовање? Већина ме гледала у чуду, са знаком питања изнад главе: откуд, бре, знам, ем су санкције, ем влада хиперинфлација, рано је сада за промишљања о летовању…
Није лоше подсјетити се да су 30. маја 1992, одлуком Савјета безбиједности Уједињених нација нашој земљи, савезној Републици Југославији, уведене економске санкције које су с прекидима трајале до 1999. За седам година по процјенама економиста, уназадиле су Србију и Црну Гору за тридесет година. То је био рат прије оног у коме су само бокељски рт Арза засули са 400-ак бомби с осиромашеним уранијумом.
Гинисовском новчаницом од 500.000.000.000 (петсто милијарди) динара, издатом 23. децембра 1993. с ликом Јована Јовановића Змаја, већ седам дана од емисије, није могло да се купи готово ништа вредније од 200 грама квалитетнијег меса.
Јануара 1994. рачун за векну леба и два литра краткотрајног млијека износио је у Београду 17 хиљада милијарди динара, запамтио сам. Сви смо користили чекове и питали сваког дана касирке како се нова сума пише: речени лебац и два литра млијека коштали су заправо 17 билиона динара, али су се билиони из неког разлога писали на чековима као хиљаде милијарди.
Као прелаз из горње дигресије нека послужи општенародна, не само српска, бојазан од хиперинфлације, више неголи страх од инфлације. На инфлацију је свијет навикао, тј. да поскупљује све по мало, али на хиперинфлацију се наш свијет одвикао а западни није навикао: да сваког мјесеца, за почетак, а онда и сваке седмице, све поскупљује – осјетно.
Током минула два љета имали смо када да повежемо два и два, те да установимо како економија, сабери-одузми, ипак није наука.
Економија је једначина у коју политика умеће онолико непознатих колико је свјетској закулиси потребно да – све брже – дође до што мањег процента власника свега што вриједи под капом небеском.
Када би прост читалац заискао доказ, нашао би га у актуелном понашању Њемачке на примјер.
Најјача европска економија, судимо ли по доступним параметрима, постаће привредни богаљ, с милионима незапослених, ако до конца буде слиједила упуте политичког Вашингтона, да ни мрву нафте и гаса не увезе из Русије, а за што се залаже поново одабрани да глуми предсједника Француске, Емануел Макрон. Дојучерашњи европски економски џин но и даље политички патуљак, Њемачка је добила бефел да неамеричким парама финансира властито учешће на Новом источном фронту.
Ако је негдје мјесто да се каже како једно зло прође а ево га два гдје долазе, ово је то мјесто.
Будимо реални. Све што је склоно распаду, као што Европа и прије изласка Велике Британије то јест, распашће се.
Завршава ли се у Украјини, држави ма како на крају прекројеној, актуелни рат?
Не бих рекао. Запад је из руског џемпера 2014. извукао украјински кончић и од тада не престаје да га пара. Кад се вуница опара до краја, ријетко буде мир, а чешће пак Осовина зла задњи онај кончић из џемпера жртве веже за новог партнера. У преводу са језика метафоре – за другу европску какву домину, такође склону паду.
Бокељско је приморје пуно Украјинаца.
Раније нисам обраћао пажњу, али сада, мало-мало, на обалном путу око Боке, опажам испред себе аутомобиле с украјинском регистрацијом. То су возила потентне кубикаже, с цијеном двособног стана с погледом на море. Унутра нису нити могу бити избјеглице, јер сиротиња или бега на тракторима и фрезама, или пак остаје ту гдје је рођена, до конца. Један је Заливљанин, поморац, на три своје каскаде изградио три луксузне виле с погледом на море, и спојио их рампадним лифтом. У те су се објекте уселиле украјинске фамилије које су са собом довеле и дадиље и кућне помоћнице и кућне љубимце.
Честица Боке небокељскa власништвом (Фото: Н. М.)
Са сазнањем да им је кроатизована Црна Гора идеолошки блиска, Украјинци су почели да се буне почесто увијек када их обална ушеса ненавикла на разлике између украјинског и руског, стану доживљавати као Русе. Буне се кад у ресторану добију јеловник на руском, буне се када сазнају да нема писаног туристичког водича на украјинском. Тиме откривају да држави чија је есенција српска и православна, нису нимало наклоњени. Црна је Гора, слиједећи наредбе Запада, примила у се осјетну количину тројанских коњића, који, иако су се стекли на Приморју, нису морски. Него антисрпски. Овај дио приче има езотеријски наставак, и биће описан у једном од наредних бројева…
Док Боки оближњи по домету, Радио Дубровник јавља како је „гостију више петнаест пута у односу на лани“, наш Приморац, а ја то јесам, биљежи да се с овом годином, у предсезони која никад није почињала тако рано, нешто чудно дешава. Бока је (Украјинце оставимо ли по страни), пуна времешних западњака са змијом у новчанику, преплашених, јер су, колико се то може опазити, ипак на истоку, а Исток не-бити-добар чак и кад је колонизован до мјере да је у априлу и мају јефтиније бити у Боки Которској него у родном им њемачком или каквом француском граду.
Сви они знају да је рат на 2-3 сата лета. То што се данас сироти сунчају у предсезони, то што ће први купачи масовно да закраулају првог маја, не значи да ће порастом температуре мора конац који повлачи Бајденову и Џонсонову и Макронову руку да обустави канонаду потписа на дну унапријед састављених одлука пуних жеље за ратом колико и за тим да се у Јерусалиму, финалменте, зацари јеврејски месија. Тога чак ни папа не доживљава као антихриста, у смислу метафизичког негативца. Пакао не постоји, казао је марта 2018. папа у перо свог, пазимо, пријатеља, Еугегенија Скалфарија, познатог новинара, члана италијанског парламента и оснивача најпопуларнијег друштвено-политичког листа у Италији, „Ла Република“ (1976). Није папу који негира постојање пакла интервјуисао новинар Информера или Курира, тако да серија демантија која је услиједила, чак и на РТС-у, ипак доказује како је папин пријатељ, Скалфари, поштено пренио граду и свијету папино искрено увјерење. Ко смо ми, читајмо последњу реченицу с иронијом, да уопште сумњамо у непогрешивост папиних ријечи?
Родитељски врт
Иако је амбиција сваког лиценцираног професора да другима соли памет, амбиција текста пред читалачким оком биће крајње скромна, премда не без мрве соли.
По повратку са васкршње литургије, из цркве у којој је десет генерација моје фамилије крштавано, причешћивано, вјенчавано и опојавано, имам ужанцу да са дјецом мога брата поморца, а он их има петоро, учиним уникатну литију – по родитељском врту.
Тај врт је мали, педесет пута педесет метара, али је чудесан, не само зато што у временима када хемијски трагови изнад леђа мојих родитеља на небу цртају решетке, него и стога што се из бокешке земље, вјековима иза прве мотике, и даље вади камен. Једно је украјински или војвођански чернозем – земља која би по Павићу жива човека родила, колико је само квалитетна – а друго је земља пуна камења и пијеска, заливска, која је на морску њиву одувала море помораца, укупно око десет хиљада капетана само у доба бродова на једра и бродова на пару.
Освештани врт, детаљ (Фото: Н. М.)
По повратку са литургије, дакле, а прије празничног ручка са печеном јаретином по коју смо отац и ја лично ишли до Бјелских Крушевица (700 метара н. в.), до мјеста гдје је рођен отац првог словенског папе, Сикста Петог – поскидам иконе са зидова, дам их у руке дјеци, кад и кадионице са миомирисним тамјаном, и тада кренемо у литију по родитељском врту.
Закрштавајући иконом Светог Томе сваку јестиву биљку, почев од воде у бистијерни, узвикујем, заливским падежом: Освештава се ова вода у бистијерну! Дјеца с иконама у рукама отпјевавају: Господи помилуј!
Освештава се ова смоква, Господи помилуј, освештава се ова маслина, Господи помилуј, освештава се овај рузмарин, ова мажурана, ова фортунела, ове јагоде, овај лук, ова боранија, овај кромпир, овај маслачак и жућеница, овај раштан, ово дрво зове, ова јабука, ова трешња, ова воћка фејоа, ове лозе, освештава се и ова маслина, Господи помилуј, ове паприке, ове памидоре, ова јапанска јабука звана кака, ово дрво жижуле, ова наранча, ова мандарина, овај лимун, овај петрусин, овај киви…
Сваке године, све роди. И смоква и киви. Количина воде коју моји родитељи потроше да би обдржали каталог свих ових јестивости превазилази цијену сезонског парадајза, рецимо, који се у Боки зове памидора – јабука од злата. Но је цијена непрсканог воћа и поврћа, не рачунамо ли закрштавање хемијским траговима над земљом погрбљених леђа, ненаплатива, а тиме и једино, на простору од свега педесет пута педесет метара – исплатива.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Na današnji dan, 1980 godine, u Katoličkoj Socijalističkoj Republici Sloveniji, zvanoj,
podno „Tamne Strane Alpa“, u bolnici, okružen,
Katoličkim lekarima i Katoličkim medicinskim sestrama, sa „odsečenom“ nogom, predhonog dana, a u kojoj se „nalazio“ Srpski geler, iz 1914 godine, iz Srpskog topa, ispaljenog kod Srpske Lešnice, na Katoličku 42 Zagrebačku, Vražiju diviziju, u kojoj je bio gore pomenuti Grozni, tada „kaplar“, i koja je počinila
zverstva nad Srpskim civilnim stanovništvom, i koji je
ranjeni Grozni, „nosio u sebi“ 66 godina, je „umro“,
Maršal, Doživotni Predsednik, Bravar, Vrhovni Komandant, Počasni Doktor Svih Univerziteta, Počasni Građanin Svih Gradova, Sin Svih Naših Naroda i Narodnosti, Voljeni TI TO, a TO TI.
Grozni je „jurišao“ na Srbiju, preko Srpske reke DRINE.
Groznog je „promašilo“ na jurišu, Srpsko đule, na DRINI.
Grozni je „nosio“ geler Srpski, 66 godina, sa DRINE.
Zato je Grozni „toliko voleo“ Srbe i Srpkinje.
Zašto su Srbi i Srpkinje, „voleli“ Groznog, je pitanje na koje svekoliko Srpstvo, čeka odgovor.
Grozni, 1914 godine, DRINA.
Grozni, 1941 godine, UŽICE.
Grozni, 1980 godine, LJUBLJANA.
Grozni se rodio, kada, gde i od koga, TO neznamo još.
Grozni, „dva puta „dolazi u Srbiju, TO znamo.
Grozni, umro, „jedanput“, TO znamo.
Grozni, „treći put“, dolazi u Srbiju, TO znamo.
Grozni, leži u Beogradu, bez KRSTA ili PETOKRAKE.
TO znamo.
Dali su SVI drugi“znali“ koje Grozni, samo Srbi i Srpkinje, nisu. ?
Dali se Grozni, vratio „četvrti put“ 1991 godine u Srbiju.?
Poslednje pitanje za SVE Srbe i Srpkinje je:
Ko nam „ga“ posla, zašto i kako se „primismo“ na
Groznog. ?
42 godine, Grozni, „leži“ u Srpskoj prestonici Beogradu, u Srpskoj zemlji, pod Srpskim mermerom, Venčačkim
Aranđelovačkim, Šumadijskim.
Grozni FARAON.
Грозни се растицао(размножио)као неуништиви коров у земљи Србији.Нема где га нема.Почев од сеоске месне канцеларије,преко министарстава,судства,чувара реда и закона,јавних и тајних служби,знаних и незнаних богаташа(олигарха,транзиционаша)па све до пртцедника,врховнога команданта Силнога ,Дрчнога и “Дичнога “Акександра Аце Вучича.Запад у свом науму настоји да преуми остатке народа Србскога,онога што оста честит и поносан са вером у Господа нашега Исуса Христа,са Косовом и Метохијом у срцу,са љубавњу према своме једнородном Народу Руском,на Балкану роџеном па све до Владивостокса расутом.Народ Србски,који је кроз цео 20 век страдања коначно схватио ко му је Брат,а ко Крвник.Ко га је три пута у једном веку сатиро, 6 априла 1941 на Православни Васкрс,па исто априла 1944 на Православни Васкрс,као и на Васкрс 1999 године.Коначно после више деценија схватисмо ,да су 1941 то учинили Германи,1944 Англосаксонци а 1999 да беше здружени заједно са још 17 западњачких крволока.То је само део непочинстава почињених у том 20 веку,а било их је и у претходним вековима,као и у овоме 21.
Е ,то нама Србима треба из памцења избрисати,и убацити нови програм неопходности Европскога пута,издаје и предаје Себе и издају ХРИСТА и ПРАВОСЛАВЉА кроз издају КОСОВА И МЕТОХИЈЕ,РЕПУБЛИКЕ СРБСКЕ,РУСИЈЕ ,и свега другога што нас чини СРБИМА,НАРОДОМ БОЖИИЈИМ ,ИСТИМОЉУБИВИМ,ПРАВДОЉУБИВИМ,ПОРОДИЧНИМ,И ДРАГОМЕ БОГУ МИЛИ И ПРИСТУПАЧНИМ.
То им је циљ постици,дигитализација,контрола ума,срца и душе,а не некакво уреџење државе ,где це од како на почетку рекох од месне заједнице преко свих нижих,средњих,високих до највише државне инстанце бити равноправно прихвачен као човек,брат и сестра из неке потребе или невоље,достојанствено саслушан,испоштован и услужен,а не вучен по ходницима и магарчен месецима за некакв докуменат и потврду.Ту су остали корени владавине Грознога па поред оних који нису мицали са роднога прага и све то подносили, сада опет имамо у вецему броју невољнике ,Србе и друге нације који због разних невоља врачају се куци са Злога Запада,али их кучи дочека домаче зло Грозоморско,дубоко укорењено у систему ,како рекох на свим нивоима,огрезло у мржи према своме пореклу и роду (слично Хрватским Усташама),само што те не кољу под грло,него под срце и душу,где из њих видиш сву злобу и мржњу тог деценијскога неуништивога Система,према некада Роду Својему.Поједини повратници са Запада,дочекани злим Грозоморским режимским службама,поново пакују куфере и врацају се тамо где су од тог режима побегли.Притиснути свим наведеним невољама,врацају се поново,сада у још вецу неизвесност шта их на Западу чека ,данас и сутра,свесни да Свет иде у пропаст.Тај и такав Грозоморски систем никоме у Србији,а још мање на Западу не смета ,нити има намеру да промени јер им одговара,јер ради за њих и њихове интересе од 1941 године непрекидно ,од првих стрељања” Сто Срба ,за једога белотрепавога Швабу”.Поздрав брату Николи и свој Србској браци и сетрама и ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ.
Пс.Само да додам ово,свима врло познато.Тај Грозоморски режим и његове чиновничке службе,на свим нивоима Система,увек су биле и остале полтронски и улизнички сервилне према свакоме странцу поготову са Злога Запада,да за њих нема пререка за било шта да добију у земљи Србији.Погледајмо колико само новчаних донација добивају страци који запосле било који број људи.Да не говоримо о томе да никакве перипетије немају око добивања земљишних локација и свих дозвола(да чак и трују и уништавају здравље људи и природе),и свих других комуналија.Дали то могу добити било који становник Србије који је ван режима,или који се врати из иностранства а не уџе у Систем Режима.И ово је велики разлог зашто Западу тај Систем Грознога треба да настави да живи.