Свети владика Николај: Благослови непријатеље моје, Господе

Заиста, тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје

Благослови непријатеље моје, Господе
И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи.
Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима и непотребним становником земље.
Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати самог себе.
Они су ме мучили онда, кад сам ја бегао од мука.
Они су ме ружили онда, кад сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.

Свети Николај у родном Лелићу

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, ону су ме будили иза сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, ону су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Благослови их и умножи их;  умножи их и још више огорчи противе мене –
да би моје бекство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала сва као паучина;
да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гњева;
да би све своје благо сабрао на небу;
ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.
Непријатељи су ме научили да знам – што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
Заиста, тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.
Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.
Јер зна син, да му се непријaтељи не могу дотаћи живота.
Зато слободно корача између њих и моли се Богу.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.”

Свети Владика Николај,
„Молитве на језеру“, писано на Охридском језеру  (1921-1922)

(Духовна терапија, 7. 4. 2017)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Помилуј нас, Господе, молитвама Светог Николаја Свесрпског, Охридског и Жичког.

    Ова прича долази из ваљевског краја.

    „Чича се преварио…“

    Поред Владике Лаврентија, велике заслуге за повратак моштију Лелићког Свеца у земљу припадају синовцу Владике Николаја Тиосаву Велимировићу. Наиме, када је Владика Лаврентије поднео молбу надлежним државним органима за пренос моштију, једна добронамерна службеница надлежног Министарства посаветовала га је, да би процедура за добијање дозволе била знатно краћа, ако би то затражио неко од Владичиних сродника. Николај је још увек сматран државним непријатељем и ако би Црква тражила пренос о томе би морали да одлучују највиши државни и политички органи. Овако, кад неко од родбине затражи, то се може сматрати приватном породичном ствари и процедура је доста једноставнија и краћа.

    Владика Лаврентије је замолио Тиосава, који је био одличан правник и судија Вишег привредног суда Србије, да он поднесе захтев. Он је то са радошћу прихватио и дозвола је брзо добијена. Тако се Тиосав као најближи сродник, веома активно укључио и ангажовао око припрема за пренос и дочек моштију, нарочито око свечаности у Лелићу.

    Уочи доласка моштију 11. маја увече, када је све било спремно, Тиосав је у поверењу испричао Владици Лаврентију у ужем кругу Владичиних сарадника, следеће:

    „Мој Чича (тако је Тиосав звао свог стрица) Владика Николај, кога сам ја необично много волео и који ми је у животу доста помогао, био је прилично незадовољан и љут на мене због припадности комунистичком покрету и због мојих левичарских уверења. Рекао ми је да због таквих као што сам ја и моји „другови“, Срби ће дуго живети у ропству и мраку, и ако се он једнога дана врати у Отаџбину да га ја жив нећу дочекати, јер то не заслужујем. Али ето, превари се Чича и не испуни се његово предвиђање“.

    Тиосав је ту ноћ остао са својом супругом Драгом у родној кући у Лелићу да пише пригодни поздравни говор на дочеку стрица, а Владика Лаврентије отпутовао је у Шабац. Кад је ујутру дошао у Лелић видео је Тиосављеву супругу Драгу сву у црнини. Изненађен упитао је шта се десило? Она му је кроз плач испричала да се Тиосав пред зору у сну упокојио.

    Живо сећање на овај необични догађај још увек траје у народу ваљевског краја. Свако га тумачи на свој начин и из њега извлачи одређене поуке.“

    12

Оставите коментар