При крштењу девојчице, присутни су над њом видели стуб мирисног дима. Отац Василије који ју је крстио, тада је рекао: „Ја сам многе крстио, али овако нешто први пут видим. То дете ће бити свето“

Први пут објављено 8. марта 2018.

Руска Православна Црква данас слави Пренос моштију Свете Матроне Московске. На данашњи дан пре тачно 20 година, њени земни остаци пренесени су са Даниловског гробља у Покровски манастир, у који свакодневно долази стотине становника Москве и ходочасника са свих крајева света да би се поклонили блаженој старици.

Блажена Матрона (Дмитријевна Никонова) родила се 1885. године у селу Себино у Тулској губернији, које се налази двадесет километара од Куљиковог поља, где је руска војска 1380. године поразила моћне Татаре. Рођена је у сиромашној породици као четврто дете старијих родитеља. Мајка је још пре рођења одлучила да је да у дом за сирочиће, али јој се у сну кћи јавила као бела птица с људском лицем и затвореним очима, и спустила јој се на десну руку. Примивши тај сан као знамење, она се предомислила. Девојчица је рођена слепа, али је мајка веома волела своје „несрећно дете“.

При крштењу девојчице, присутни су над њом видели стуб мирисног дима. Отац Василије који ју је крстио, тада је рекао: „Ја сам многе крстио, али овако нешто први пут видим. То дете ће бити свето“. Једно телесно обележје такође је указивало на богоизабраност детета: девојчица је на грудима имала испупчење у облику крста. Тај крст примећен је и када је њен ковчег први пут отворен након њене смрти.

Девојчица се од малена молила пред иконама. Кад није знала где јој је кћи, мајка ју је прво тражила у цркви, где је Матронушка увек стајала на истом месту за време службе и певала заједно са појцима. Светитељка је још у детињству стекла дар непрекидне молитве.

Дар духовног расуђивања, прозорљивости, чудотворства и исцелења Матрона је примила већ са седам година. Блиски људи почели су да примећују да су јој познати не само људски греси, већ и њихове мисли. Она је предосећала приближавање опасности, предвиђала природне катастрофе и несреће у друштву. Код ње су почели да долазе посетиоци, болесници из оближњих села и градова. Исцељени су у знак бладодарности родитељима остављали храну и поклоне. Тако је девојчица, уместо да буде терет за породицу, постала њен главни хранитељ.

Кад је имала седамнаест година, Матрона није могла више да хода, одједном су јој се одузеле ноге. Она се због тога никад није жалила, већ је смирено носила тај тежак крст од Бога дат.

Још као млада Матрона је предсказала револуцију, како ће „пљачкати, рушити цркве и све редом прогањати“. Показивала је гестовима како ће похлепно међу собом делити земљу, а потом ће све бацити и некуда побећи. Земља више ником неће бити потребна, рекла је.

Било је задивљујуће то што је Матрона, не само потпуно слепа, већ и без очних јабучица, имала јасну слику о свету који је окружује. Једном јој је сусетка рекла „Права је штета, матушка, што ви не видите лепоту света!“ Матрона јој је одговорила: „Бог ми је једном отворио очи и показао свет и твар Своју. И сунашце сам видела, и звезде на небу и све што је на земљи, лепоту земаљску: планине, реке, траву зелену, цвеће, птичице…“

Много људи је тражило помоћ од Матроне. Четири километра од Себина живео је мушкарац који није могао да хода. Матрона је рекла: „Нека ујутро крене овамо пузећи. До три сата ће допузати“. Он је пузао та четири километра, и кући је отишао на својим ногама, исцељен. Велики је број сличних прича.

Пошто су јој се браћа учланила у партију, и присуство сестре која је цео дан примала болесне и учила их да чувају веру православну постало за њих незгодно,1926. године Матрона се преселила у Москву. У том огромном престоном граду остаће до краја живота. Ту је било много несрећних, изгубљених, отпалих од вере, духовно болесних људи с отрованом свешћу.

Живећи скоро три деценије у Москви, она је вршила то духовно-молитвено служење које је многе одвратило од пропасти и привело спасењу. Блажена старица је Москву волела и говорила је да је то „свети град, срце Русије“. Пошто није имала свој стан, морала је често да се сели, тамо где су је примали разни људи, понекад у бедним условима. До краја живота без дозволе боравка, на чудесан начин је избегавала хапшење, понекад без објашњења и опроштаја одједном напустивши дом непосредно пред долазак милиције.

Познат је случај када је једном милиционеру, који је дошао да је ухапси, рекла: “Брзо иди кући, тамо је несрећа! А слепа ти никуд неће побећи, седим на кревету, никуда не идем.“ Он ју је послушао, и нашао своју жену сву изгорелу од керозина. Једва ју је спасао одмах је одвезавши у болницу. Када је следећи дан дошао на посао, питали су га: „Шта је било, јеси привео слепу“, а он одговара: „Слепу ја никада нећу одвести. Да ми слепа није рекла, изгубио бих жену, а овако сам је у последњем тренутку спасао.“

Остатак живота Матрониног протекао је једнолично: дању – пријем људи, ноћу – молитва. Слично древним подвижницима, никад није спавала нормално, на постељи, само је дремала ослонивши се на руку. Три дана до смрти почела је да се припрема за своју кончину.

Блажена старица московска уснула је у Господу 2. маја 1952. године, и сахрањена је у Недељу жена мироносица уз присуство огромног броја људи. „Све, који ми се обрате за помоћ, дочекаћу после њихове смрти, сваког“, рекла је пред смрт.

Када сам са групом ходочасника из Србије посетио Покровски манастир, испред храма у којој се налази њен гроб дочекао нас је ред од стотинак метара који се веома споро кретао према улазу. Свештеник који нам је био вођа пута, одвео нас, је међутим, до споредних врата, и чувару рекао да смо ходачасници из Србије. Одмах смо пуштени преко реда, и на тај начин смо уштедели барем сат времена чекања. И ово је било својеврсно чудо на гробу Блажене Матроне.

И зато послушајмо речи Свете Старице Московске, која каже: „Ако народ губи веру у Бога, стићи ће га несрећа, а ако се не каје, онда ће пропасти и нестати с лица земље. Колико је народа нестало, а Русија је постојала и постојаће. Молите се, тражите, покајте се! Господ вас неће оставити и сачуваће земљу нашу!“

Светозар Поштић

Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: Светозар Поштић, православље, света Матрона Московска