У Богу нема смрти и зла, а то значи да зло не може да уђе у Царство Божије. Ко жели да спаси душу, дакле, боље да не чува овај живот (своју душу), него да чини зло
Никола Варагић на врху Храма Светог Саве (Извор: Лична архива)
У овом времену и простору, нема ни коначне награде, ни коначне казне – правду на овом свету траже само духовно неискусни људи, уче свети оци. Није на нама да судимо, постоји непоткупиви Судија. Постоји Спаситељ који није дошао да суди, већ да спаси свет. То што је неки зликовац живео дуго и срећно и што никад није одговaрао за своје злочине, а неки праведник прерано отишао са овог света или имао много тежак живот, са много несрећа и невоља, не значи да је зликовац награђен, а да је праведник кажњен – то не значи да нема Бога и правде и да ништа нема смисла. Смрт је доказ да има Бога и правде. Зашто?
Кад се зло појавило, човек је постао смртан, знамо из Постања. И док је у свету зла – биће и смрти и човек неће бити бесмртан. Смрт има смисла. Заиста, у шта би се свет претворио, кад би људи били бесмртни? Да ли би добри и слаби људи били вечно робови, а лоши и јаки људи вечно господари, и у вечном сукобу ко ће бити први, најјачи, једини. То би био пакао, само што би у том паклу живели и добри и лоши људи, и жртве и злочинци.
Зло налази пут као вода, или ваздух, нема безгрешних људи и не постоји друштво у којем нема зла, у којем је све добро. Никад није постојало и никад неће постојати на земљи. Кад један зликовац оде – други се увек појави. Једна генерација може да победи зло, али се већ у другој генерацији зло може (опет) појавити. Једна заједница може да победи зло, али у другој заједници зло може победити и желеће да учини зло оној заједници која жели мир на земљи и добру вољу међу људима. Јер, увек ће бити и људи који не желе мир и немају добру вољу. Увек ће бити неког Каина, увек ће бити неког Хитлера… све до антихриста.
Међутим, колико год да је неки зликовац успешан, славан, богат и колико год да има леп живот, том животу долази крај, и он умире као и сви остали људи. Злочинац ће да умре, исто као и његова жртва, пре или касније. Живот је пролазан. Слава брзо прође, а истина на крају увек изађе на видело. Кад не би било смрти и Страшног суда, где би био крај злу? Кад не би било непоткупивог Судије, богаташ-грешник могао би да купи улазницу у Рај.
Људи сопственим снагама не могу победити зло у себи или у свету. Желети савршенство у овом свету или победити све болести и смрт је утопија, хилијазам; таква жеља, без обзира колико у њој има добра, на крају рађа велико, највеће зло. И то је један од разлога зашто се зло не може победити у овом свету – људи често чине зло уверени да чине добро (пут у пакао поплочан је добрим намерама). Увек ће лукави неког преварити и навести да чини зло. Свему на челу је Ред, али због слободе дате људима, у овом свету, некад је јачи кнез овог света, јер људи лако падају, а добри људи мисле о позитивној страни живота и нису увек спремни, или није свако спреман и способан да се супротстави злу. Добри људи могу да буду и слаби, и да под претњом, због страха за живот, буду натерани да чине зло, или да се претворе у масу која има непријатеља који се мора дехуманизовати и убити.
У сваком човеку сукобљавају се две воље – уче свети оци. Виша воља тежи добру, а нижа злу. У нама је увек присутно нешто што нас може гурнути од добра ка злу – добра и рђава жеља увек иду заједно. Бог је присутан у људима по мери њиховог очишћења. Човек ће да победи и велике и мале страсне склоности кад следи вишу вољу. Али у свакој генерацији или епохи, много је позваних, а мало изабраних. И изабрани могу бити изабрани да буду – мученици, да буду прослављени као мученици, да страдају невини. Међутим, они ће само мало раније отићи са овог света, јер живот брзо пролази, већ у следећем тренутку су мртви – насилном или природном смрћу умиру – мучитељи, зликовци који су мучили, убили оне изабране. Мученичка смрт није казна за изабране – то је награда, јер ко не чува свој живот и следи вољу Божију, добиће вечни живот. Веће муке на земљи, већа слава на небу.
У Богу нема смрти и зла, а то значи да зло, у било ком облику или на било који начин – не може да уђе у Царство Божије. Ко жели да спаси душу, дакле, боље да не чува овај живот (своју душу), него да чини зло. Ако је то воља Божија, сачуваће и овај живот, а да не чини зло – неки људи су победници и у овом животу. Такви победници славе Бога и све успехе приписују Богу. Такви праведници победили су у зло у себи и разликују грех од грешника и праштају. Бог може да уђе и у срце грешника и грешник може постати светитељ. Без тих победа и победника или праведника или стражара, свет би се одавно претворио у пакао.
У овом свету, некад победи добро, а некад победи зло. Бог је дао људима слободу, па неко следи вишу вољу и чини добро, а неко следи нижу вољу и чини зло. Зло не долази од Бога и Бог не тера људе да Га следе (да верују у Бога). Сваки човек пред собом има два пута и сам бира којим ће путем ићи – путем који води ка Богу и путем који води ка ђаволу. И ако већина иде путем ка ђаволу, то је њихова одлука или избор. Али бесмислено је да се за зло у свету окриви Бог. Криви су људи, који чине зло, а зло чине зато што су отпали од Бога и слушају ђавола. Ђаво убеђује људе да нема Бога и да је све бесмислено или да ће победити смрт ако не служе Богу, већ ђаволу. Ко служи ђаволу, одлази у нихилизам или сатанизам и не задобија вечни живот. А на Христов други долазак, у трен ока сви умрли ће се окупити на место суда, и „изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн. 5; 19-30). Колико је човеку који је задобио вечни живот важно ко је (био) популаран, први или господар на земљи?
На крају, правда ће победити и свако ће да прими плату према својим делима, према својој вери. „У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети, а други оставити“ (Лк. 17; 34). Недостојним (злим) слугама Христос је поручио: „По твојим ћу ти речима судити зли слуго“ (Лк. 19; 22). „Одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27). „Заиста вам кажем: не познајем вас“ (Мт. 25; 12). И још ће „сваки грешник у онај страшни дан суда угледати себи сличнога наспрам себе у животу вечноме и од њега осуду примити. Сваки грешник угледаће спрам себе себи сличног праведника, и сетиће се да је и овај био човек, да је и он имао душу и тело, исти положај, исту вештину, исти занат у рукама, али се он не хте на њега угледати. Кад грешници угледају себи сличне праведнике у Царству Божијем, стид ће их обузети“ (Св. Симеон Нови Богослов).
Смрт служи да се жито одвоји од кукоља и да жито живи без кукоља.
Речима Светог Јустина Ћелијског, живот достојан назива живота је једино онај живот који не умире – који васкрсењем прави мост у бесмртност.
Христос Воскресе!
Categories: Српско православно стање
Оставите коментар