Да ли српски народ уопште треба да учествује на овим изборима? Мој одговор је кратак и јасан: Нећу гласати! Зато што се цео овај „демократски догађај” организује у условима окупације

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Пре свега да вам се захвалим на позиву и указаном поверењу да одржим предавање „Србија уочи избора”. Нажалост, нећу моћи да дођем. Ковид мере у Немачкој још увек су на снази. А како се нисам вакцинисао (нити намеравам), то ми у великој мери отежава не само путовање авионом до Берлина, већ и само кретање по граду, у коме сам с вама провео преко тридесет и пет година. Не могу, на пример, да користим градски саобраћај. Једном, речју, што се вакцине тиче, као слободан човек, решио сам да се не вакцинишем. То је, ето, мој избор у погледу вакцина.

Пошто не могу да дођем у Берлин, оно што сам намеравао да вам кажем у свом излагању решио сам да вам саопштим у виду писма. Пре него што вам одговорим на питање „за кога гласати?”, покушаћу да одговорим, како се мени чини, на оно најважније: да ли српски народ уопште треба да учествује на овим изборима?

Овде је мој одговор кратак и јасан. Нећу гласати. Зашто? Зато што се цео овај „демократски догађај” организује у условима окупације. Србија је после пада Слободана Милошевића постала колонија: у политичком смислу пре свега Сједињених Држава и Енглеске, а економски Европске уније, пре свега Немачке. Док то није било видљиво непосредно после ЦИА пуча из октобра 2000. године, то је сада, две деценије потом, постало јасно чак и неполитичним људима, јер је лако доказиво чињеницама. Оне су доступне свакоме ко, на пример, чита изјаве највиших политичких представника државе Србије.

Никола Н. Живковић: Четири фотографије председника Србије

Да су избори бесмислени учи нас историја. Ниједан политички систем никад није оборен на демократским изборима. Све промене које су се после пада Берлинског зида десиле у бившим земљама Варшавског пакта, у Источној Европи, нису биле резултат слободних избора, већ проузроковане спољним факторима – у овом случају пре свега распадом Совјетског Савеза.

Ово нам потврђују и најновији догађаји од 24. фебруара 2022. Другог избора Русија није имала. Власт у Кијеву освојили су путем пуча године 2014. русофоби и то уз помоћ обавештајних служби Сједињених Држава и Енглеске. И никакви „слободни, демократски избори” нису ту криминално-злочиначку власт могли да оборе, сем, овако, како је то Кремљ решио да уради ових дана – војно. Силом су украјински русофоби заузели власт и само их сила с власти може отерати. Важно је споменути да је пред сам распад Совјетског Савеза одржан референдум, на коме је око 65% становника Украјине гласало да желе да сачувају Совјетски Савез. За распад те државе гласали су у великој већини само западни делови Украјине, а они чине не више од петине становништва. Реч је углавном о унијатима и римокатолицима, чије области су до Првог светског рата припадале Аустроугарској. Управо та мањина од 20 посто преузела је потпуну власт над државом, где су Руси, а њих у Украјини има отприлике колико и Украјинаца, били третирани као непријатељи, које треба просто физички уништити. Ово су последњих година отворено изјављивали највиши представници кијевског режима. И нико их на Западу није упозорио да је такав језик мржње недопустив. Нова украјинска власт забранила је, рецимо, руски језик, а њиме се у Украјини служи преко половине становника!

Никола Н. Живковић: Украјина

Велику одговорност за стање у Украјини имају не само Горбачов и Јељцин, него и Путин. Један од најомраженијих људи све до пре кратког времена заузимао је високе државне и привредне положаје. Реч је о Анатолију Чубајсу. Он је недавно напустио Русију. Многи су то поздравили, надајући се да је то само почетак „чишћења” земље од либерала, „западњака” који нису одани Русији. Свакодневно ових дана чујемо за позитивне промене у области политике, економије и културе. Но, многи највиши представници политичке и привредне елите за које се сматра да нису лојални Русији и даље заузимају највише положаје – у првом реду министар финансија Антон Силуанов и председница централне банке Русије Елвира Набиулина.

У преломним, кризним временима падају све маске. Или, како каже стара српска пословица: „Не пада снег да покрије брег већ да свака зверка покаже траг”. Тако је украјинска војска 14. марта 2022. ракетом гађала сам центар Доњецка. Том приликом погинуло је велики број цивила. Целокупна „слободна, демократска” штампа Запада, сви њихови медији прећутали су овај злочин,. А ову су исто урадили и њихове филијале у Србији: Телевизије N1, Nova, листови Danas, НИН, Политика – односно, сви медији које финансирају САД и Европска унија. Колико сам обавештен, овај злочин у Доњецку прећутали су и РТС и Пинк. Бестидно су прећутали двадесет једног убијеног руског цивила које су убили украјински војници. Испалили су ракету у строги центар Доњецка. Нама Србима је све то познато. Запад не извештава о жртвама ако је реч о Србима или Русима. У Луганску и Доњецку 90 одсто становника су Руси. Украјинска војска од 2014. до 2022. године убила је око 15.000 Руса, највећим делом цивила. О тим злочинима Запад већ осам година ћути.

„Ла стампа” објавила насловницу с бомбардованим Доњецком уз поднаслове „Напаћена дјеца Лавова” и „Кијев се спрема за завршни напад”

Од пада Слободана Милошевића само су се смењивали људи, председници влада, министри, који су више или мање показивали лојалност према стварним господарима Србије, а они раде у Београду, у амбасадама Сједињених Држава и Енглеске (у мањој мери то су немачка и француска амбасада). Нећу да спомињем сва та имена министара економије, одбране, приватизације, здравља, културе, рударства или пољопривреде, када је свака нова власт, нарочито после Коштунице, обећавала да ће ти осумњичени министри и њихови помоћници бити изведени пред суд.

Ко се још сећа оптужби против Млађана Динкића, Здравка Поноша, Томице Милосављевића, Предрага Кона, Драгана Шутановца, Наташе Мићић… Тужилаштво за криминал овако је одлучило: Млађан Динкић – обустављена истрага; Томица Милосављевић – обустављена истрага; Предраг Кон – обустављена истрага; Чедомир Јовановић – обустављена истрага… Нико од њих није одговарао, премда су оптужбе против њих биле веома озбиљне. А неки су осумњичени и за убиства. Најпознатији су случајеви Оливера Ивановића и Владимира Цвијана. До данас није познато ко их је убио.

Иван Нинић: Случај Цвијан као огледало нашег система

А Анђа Зечевић, стара 67 година, мора у затвор јер је на улици продавала хеклане ствари.

Све ово утиче на народ, који све мање верује да се нешто може променити набоље путем избора. Разлог је разумљив. Убрзо после пада Слободана Милошевића, сва кључна места у Србији заузели су људи који уживају поверење америчке, енглеске и немачке владе. Једини изузетак била је појава Војислава Коштунице. Овде лежи и разлог да је веома брзо био искључен из политичког живота земље.

Један од најупечатљивијих примера јесте следећи: Јелена Милић држи плакат „НАТО је кул”, разуме се, на латиници. Годинама, она и њено „изабрано друштво” примају огромна средства са Запада – дакле од земаља које су се 80 дана перверзно иживљавале над немоћним српским народом, бацајући ракете, бомбе с радиоактивним ураном, убијајући недужне људе, где је страдао и велики број српске деце. Сад госпођа Милић, чујемо, за издају сопствене државе бива награђена од владе Србије – председник Вучић именовао ју је за амбасадора у Хрватској! Наравно, и ово именовање срачунато је пре свега на то да српски народ понизи, у друштво унесе немоћ и бес и шири безнађе. Западне, натовске „невладине организације” дуже од две деценије заступају идеологију „аутошовинизма”, а она је и незванична политика владе Александра Вучића. Истина, председник Србије с времена на време, најчешће пред изборе, држи ватрене патриотске говоре. Но, брзо после избора он спроводи политику компрадорске класе у Србији, коју воде „невладине организације”. Укинуо је све српске институције северно од Косовске Митровице, годинама подржава антисрпску политику Мила Ђукановића у Црној Гори, а недавно у Уједињеним нацијама Србија је гласала за америчку резолуцију којом се осуђује Русија због украјинске интервенције. Председник владе је Ана Брнабић. Да се одржавају истински слободни избори, та особа не би могла да сакупи ни 3 посто гласова. Па ипак, она се и данас, уз подршку Александра Вучића, налази на челу владе Србије. Какву поруку шаље Вучићев режим? Ми пљујемо по традиционалним вредностима овог народа и настављамо да га понижавамо.

Јелена Милић нова амбасадорка Србије у Хрватској

Ево само неких примера из афера карактеристичних за председника Александра Вучића и његову власт: 1. Косово; 2. Крушик; 3. Јовањица; 4. Савамала; 5. Хеликоптер; 6. Наплатна рампа Дољевац; 7. Купљене факултетске дипломе и докторати; 8. Руски шпијун; 9. ПКБ; 10. Београд на води; 11. Главна железничка станица и Железнице Србије; 12. Значке БИА; 13. Кафана на Копаонику; 14. Манипулације и лажи Кризног штаба у погледу короне; 15. Хапшење новинара који су критиковали корупцију у здравственом систему Србије; 16. Лучани; 17. Митровићев Пинк и суђење његовом сину; 18. Изборне крађе; 19. Вулиново служење војске у трајању од 15 дана; 20. Крађа србских беба; 21. Набавка сумњивих вакцина; 22. Милионски послови породице Кесић са државним фирмама; 23. Запошљавање искључиво чланова Вучићеве СНС-странке у државним институцијама; 24. Вучићев саветник, ратни злочинац Тони Блер; 25. Давање позивног броја Косову; 26. Министар Златомир Лончар добио стан од Спасојевића, вође Земунског клана; 27. Хапшење Јоване Поповић због песме „Багра”; 28. Уцењивање запослених у државних фирмама да морају да дођу на митинге председника Вучића; 29. Уништавање српских шума; 30. У Србији јесте најскупљи бензин и дизел у Европи у односу на плате; 31. Афера Беливук; 32 Прецењени курс динара у односу на евро, који се уништава домаћа производња, а пре свега пољопривреда… Неко је набројао близу сто штетних потеза и криминалних радњи у које је укључен, како се претпоставља, сам државни врх.

Овом земљом влада „друга Србија”, а то је, разуме се, сасвим погрешан, нетачан назив. Реч је пре о „петопроцентној Србији”. Јер они на поштеним изборима не би никада добили више од пет процената гласова. Није ми јасно зашто неки, верујем и добронамерни србски патриоти, настављају да их именују као „другосрбијанце”. То доводи у заблуду. Неки странац би могао да помисли да „другосрбијанци” чине можда и 50 посто становника наше земље. Нико за ове последње две деценије не шири у тој мери „језик мржње” као представници натовског ngo-а у Србији. И никоме не морају да одговарају. Убеђен сам да огромна већина становника Србије једва чека да види како ти натовски „невладини” чиновници беже главом без обзира из Београда, као што су недавно бежали из Кабула, или сада из Москве.

Никола Н. Живковић: Кабул

Желите ли уништити народ и његову државу, урадите следеће: уништите традиционалне вредности народа, његову веру, а почните с уништавање породице; уништите васпитање и образовање. Почните с језиком: употребљавајте стране речи, а из употребе практично избаците ћирилицу. Прва мера коју је аустроугарски окупатор спровео у Србији године 1915. била је забрана ћирилице. Данас, сто година касније, видимо, мере окупатора као да су и даље на снази; уништити националне узоре, а непријатељ треба да нам пише уџбенике из историје; на телевизији пустити „Задругу”, а не говорити о страдању Срба у Јасеновцу, Глини, Пребиловцима, Дракулићима, Албанској голготи, масакру српске омладине и деце на Сремском фронту, кога су почини „титовци”.

Прочитајте још

• Никола Н. Живковић: Неколико речи о српским страдањима

Categories: Писма из Жумберка

Tags: Александар Вучић, Никола Н. Живковић, Русија, Србија, Украјина, избори