Двадесет седми март 1941. је дан јавног политичког испољавања грађана Београда, али и дан храбрости, одушевљења, изазова, пркоса, који је српски народ одвео на Голготу
Демонстранти на крову Митићевог аутобуса 27. марта 1941. (Фото: Документација „Политике”)
У четвртак, 27. марта 1941, после саопштења директора школе о прекиду предавања на неодређено време, с оцем се прикључујем великој групи демонстраната која носи велики транспарент „Боље рат него пакт” и иде од Славије према Теразијама. На углу Краља Милана и Гарашанинове улице, једноспратна кућа је окићена цвећем, а ограда балкона свечано прекривена теписима. У приземљу прозори отворени и на једном жена маше урамљеном сликом младог престолонаследника. Из даљине видимо војнике у ратној опреми са шлемовима и митраљеско гнездо постављено у каналу са степеништем које води до Јакшићеве књижаре (данас „Београђанка”). Митраљез је уперен према Славији. Преко пута митраљеског гнезда, између официрског дома (данас Студентски културни центар) и војне зграде је тенк окренут у правцу раскрснице.
Колона демонстраната се креће полако, корак по корак. На Цветном тргу, на почетку Његошеве улице, непознати грађани заустављају нашу колону и моле да станемо и саслушамо свештеника који жели да се обрати народу. У говору је свештеник често помињао наш храбри народ, да нам Немци никад нису били савезници, да су наши савезници поробљени и сл. Хвалио је нашу војску, народ који је изашао на улице, а ружио издајничку владу. Док је свештеник говорио, прилази очев пријатељ и каже да је био испред куће у којој станује немачки политичар или немачки посланик у Београду и да су сви прозори полупани, а кућа оштећена.
Убрзаним корацима стижемо пред приземну кућу опкољену заштитним кордоном војске у ратној опреми. Прозори су полупани, а парчићи стакла расути по тротоару и делу улице. Грађани прилазе и посматрају, али не одобравају овакво понашање демонстраната. Противе се урушавању куће и вређању станара, који не излазе. Враћамо се у колону демонстраната која наставља кретање ка Теразијама, сусрећемо колоне које иду према Славији, бучне су и веома гласне, чују се погрдне речи упућене потписницима пакта. На великим транспарентима читамо: „Бољи савез с СССР”, „Живео краљ Петар Други”, „Боље гроб него роб”, „Доле пакт”…
Београд 27. марта 1941. године
На тротоарима је велики број грађана, посматрају колоне демонстраната које, осим транспарената с различитим натписима, носе слике и бројне заставе. Митићев аутобус је пун демонстраната, а на крову седе или чуче они који држе слике и заставе. Колоне се крећу, углавном од Калемегдана до Славије и обратно. У колони испред које је мотоцикл с приколицом не носе транспаренте ни слике, већ велике југословенске заставе.
Много је народа на улицама Београда, сви су усхићени, радосни као да славе победу и чекају ослободиоце. Демонстранти су раздрагани, грле се и љубе, а да се и не познају. У заносу снажне подршке пучу и отвореног супротстављања већ потписаном споразуму, изгледа да су сметнули с ума да је „бачена рукавица” у лице најсвирепијем тиранину овог века.
Стижемо на Позоришни трг и одлазимо пред палату „Риунионе” (данас Бошко Буха). У приземљу и партеру је „Луфтханза”, немачка авио-транспортна компанија. И овде је војска у ратној опреми поставила заштитни кордон. „Храбри” демонстранти су у јутарњим часовима разбили велики излог и демолирали пословне просторије. Делови дебелог стакла расути су до споменика кнезу Михајлу. На спонтано одушевљење Београђана бес појединих демонстраната баца тамну мрљу. Урушавање немачких објеката и јавно испољавање мржње према Немцима убрзаће давно жељено кажњавање српског народа.
Београд, 27. март 1941: Говор једног од официра-пучиста
Враћамо се са новом колоном демонстраната која иде према Славији, стижемо до Јакшићеве књижаре, до митраљеског гнезда и тенка. Кад сам угледао да тенкиста подиже дечака на тенк замолио сам да и мени дозволи да се попнем. Нас двојица дечака улазимо у тенк, он седа на место возача, а ја на место тобџије. Обојица смо задивљени изгледом тенка с поређаним великим гранатама и топом. Снажни изглед тенка, гранате и топ толико су утицали на нас да смо силазећи с тенка обојица углас узвикнули: „Нама нико ништа не може!” Трчим према оцу и његовим пријатељима и вичем: „Ако нас Немци нападну, побићемо их!”
Двадесет седми март 1941. је дан јавног политичког испољавања грађана Београда, али и дан храбрости, одушевљења, изазова, пркоса, који је српски народ одвео на Голготу.
Слободан Плазинић,
учесник мартовских демонстрација
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
27.mart.1941 godine, Srpska prestonica.
Tada a i sada mnogi Srbi i Srpkinje se sete i uzdahnu,
da i tada smo im rekli NE.
Hrabro.
Oduševljeno.
Izazovno.
Prkosno.
Bolje RAT nego PAKT.
Bolje GROB nego ROB.
Otac moje majke i njegov brat, su bili tog dana na demonstracijama kod palate Albanija.
Ni jedan ni drugi nisu dočekali “oslobođenje”.
Otac moga oca nije bio tog dana u Srpskoj prestonici,
ali je u raciji sledeće godine sa svoje njive zasađene
Srpskim žitom, “pokupljen” zbog naredbe koja je
VAŽILA SAMO U SRBIJI, i nigde DRUGDE, a glasila je:
100 Srba za jednog Nemca, ubijenog, 50 Srba za jednog Nemca ranjenog i 10 Srba za PRINUDNI RAD.
On je imao SREĆU da bude “pokupljen” za RAD.
ARBEID MAHT FREI.
Posrbljeno:
Rad oslobađa.
Uspeo je da sa još trojicom njegovih daljih rođaka
pobegne iz voza, na granici DANAŠNJOJ između
Srbije i Mađarske.
Od njih četvoro, samo su on i još jedan uspeli da se
VRATE ŽIVI kući.
Nama NIKO ništa NE MOŽE.
MOŽE.
HOĆE.
ŽELI.
Treba SAMO povod.
Traže ga.
STALNO.
KRVAVO smo platili CENU godine 1914-1918.
JOŠ KRVAVIJE smo platili CENU godine 1941-1945.
DANAK U KRVI smo plaćali od 1946 do 1991 godine.
PONOVO KRVAVO plaćali od 1991 preko 1995 pa 1999
pa 2004 godine.
OD VARDARA PA DO TRIGLAVA.
OD ĐERDAPA PA DO JADRANA.
Toliko puta za MANJE od 100 godina.
DOSTA JE.
PREVIŠE.
Niko više NIKADA nema PRAVO da od Srba i Srpkinja
za SVA VREMENA kaže:
NAMA NIKO NIŠTA NE MOŽE.
JAČI SMO OD SUDBINE.
NIKO.
Ako NEKO od VAS samo poželi i pomisli da MOŽE i
HOĆE, molim VAS da PRVO pomislite na sve Srbe i Srpkinje koji su na VEČITOJ STRAŽI na NEBESKOJ SRBIJI, i ODOZGO nas GLEDAJU NEMO.
ĆUTE.
ZNAJU.
ONO ŠTO MI NEZNAMO.
JOŠ.
Овај драгоцени запис Г. Плазинића – сведока 27мартовских демонстрација, потврђује тезу о невероватној “политичкој незрелости” Београђана која је Србе одвела на Голготу.
Краљевина Југославија је 25 марта 1941 потписала мировни уговор са Немачком. Сличан уговор су имали и СССР (пакт Молотов-Рибентроп) и Британија (пакт Хитлер-Чемберлен)
Група високих официра Срба је 27 марта срушила потписани мир са Немачком. Маса грађана је изашла на улице, демолирала немачки културни центар, извређала и испљувала немачког амбасадора фон Херена. Сазнавши за пуч, Хитлер је одложио напад на СССР и наредио напад на Југославију.
Они који су, потписавши пакт са Немачком, желели да спасу Југославију, проглашени су за издајнике, ухапшени, протерани. Кнез Павле Карађорђевић је протеран у Грчку и Кенију, умро је у Паризу 1976. Драгиша Цветковић је био у логору на Бањици, умро је као народни непријатељ у Паризу 1969. Влатко Мачек је био у логору Јасеновац, умро је као прогнаник у Вашингтону 1964.
Они који су желели да униште Југославију, добили су моћ. Хитлер је усташама дао НДХ до Дрине, Италији Далмацију, Мађарској Бачку, Србима војну управу.
И Комунистима се испунила жеља : “Тамница народа” била је уништена.
@Деда Ђоле
“Краљевина Југославија је 25 марта 1941 потписала мировни уговор
са Немачком. Сличан уговор су имали и СССР (пакт Молотов-Рибентроп)
и Британија (пакт Хитлер-Чемберлен)”
СССР-у и Британији потписани уговори су помогли као ”БУЛИ ГАЋЕ”!
Зар не, @Деда Ђоле???
Тако би прошла и Краљевина Југославија, и без 27.марта 1941.!
Зар не, @Деда Ђоле???
@Драган Славнић
У србском језику има неколико изрека/метафора да означе узалудност неког посла или делања.
На пример, глувом шапутати, ћоравом намигивати, бацати со у море, итд.
Додао бих томе и “сјетовати” @Деда Ђоле-та”.
Без обзира на то, за поздравити је његову стаменост и упорност, али се и присетити да “Errare humanum est, sed perseverare diabolicum”.
На дашњи дан, 6 априла 1941 ујутро, почело је бомбардовање Београда.
Тај напад је био директна последица пуча 27 марта кога су извели неодговорни и бахати српски официри уз масовну подршку Београђана и српског патријарха Гаврила Дожића који је пуч благословио речима : “Ноћашњи акт спасао је част нашег народа и државе, па због тога и ми можемо само благословити ово дело”.
Пучисти су побегли у иностранство. Уместо да крене на Русију, Хитлер – бесан што је уговор изигран – разбио је Југославију, одвео у ропство нашу војску и полицију и омогућио несметан повратак усташа из Италије и формирање НДХ.
То је била буна. Народ је тражио боље. Шта бре “демонстрација”- цврц са 13 слова…
Кад се жели прогурати свака лаж, онда се таје чињенице и удара на сентименталност. Краљевину су комунисти одредили за нестанак још 1924. године, заједно са својим послодавцима Стаљином и Коминтерном, и продубили још 1929. са Павелићем и другарима са Хитлером и Стаљином углавили убиство Витешког Краља и одрадили целокупну логистику, у чеми су им Бугари пружили одлућујућу помоћ, баш као што су док је српска војска водила одлучујуће борбе 1915, усред Софије са бугарском хордом стварали Црвену Балканску Федерацију, на коју ће се Лењин, Стаљин Троцки и остали азијатски башибозук позивати, баш као и данас.
А што се Априлског рата тиче, он је био припреман још оод лета 1940. када је у августу Хитлер дао налог да се припреми план за покоравање Краљевине и прихватио Стаљинов захтев да Гестапо обучи и упути у Краљевиу олош који је отишао у некакав шпански рат и који се затекао у француским логорима пошто је славно побегао од пушчане паљбе и дима артиљерије. План је био оперативан већ у октобру 1940, а на жалбе румунског министра иностраних послова да је мађарско отимање Трансилваније и бугарско Добруџе превише (иако се приступањем Пакту сагласио да Немачка пресуђује у територијалним споровима), добио Хитлеров одговор да је то тек ситница, према ономе што чека Југославију. Био је почетак новебра 1940. године. Владимир Ваухник, војни аташе у Немачкој, послао је првих дана јануара 1941. године министру војном немачки план напада на КЈ и њено распарчавање… И, још много тога има. Само, љубитељи Хитлера и Броза с љотићевшином, никако да нам кажу бар две ствари: 1) Колико сте пара добили од Хитлера и Стаљина из ватиканских трезора да потпишете Пакт 25. марта (?) и 2) Које би територије и становништво по другом члану Пакта – КЈ морала да цедира Мађарској, Италији, Румунији, Бугарској, Великој Албанији… а нашло би се нешто и СССР, који је и сам био у завршној фази преговара и приступању Пакту.
А, страдања би било, потписали не потписали. У свему је трагично што сте тада прешли на страну аустроугарско-немачког окупатора, 20 година после велике и скупе победе у Великом рату. Како сте радили, тако нам је свима с вама. Ми барем имамо Господа и наду у Њега. А ви?
Више је аспеката ове за српство трагичне приче. Сам кнез намјесник, слутећи надолазећу катаклизму, покушао је 25.марта 1941.године спасити што се спасити може.
Тај пакт је глупо узимати му за гријех, равнао се према околностима. Но његова политика снисходљивости и подилажења Хрватима гдје су добили и државу у држави, успоставили своје (пара)војне формације и вршили агресивну индоктринацију усађујући нацији србомржњу ће у значајној мјери одредити крвавио наставак те пруиче.
Ту су своју улогу одиграли и дежурни мутикаше Енглези, чија улога у пучу 27.марта бјеше важна, о улози Коминтерне постоје супротна мишљења, ту су и завјереници који су радили и у интересу Лондона и вођени неким властитим мотивима, нису се касније током априла добро показали, напротив.
Ту су и демонстрације у више српских градова, бјеше ту свега, и разумљивог огорчења, и инструисања од стране разних агентура, епилог бјеше свргавање трочланг намјесништв и владе те преврат у земљи.
Пуч праћен демонстрацијама бјеше уводом у драматичне догађаје који ће услиједити, агресију Њемачке на краљевину Југославију која ће имати епилог у априлском слому, окупацији и комадању краљевине Југославије, а на простору успостављене монструм творевине ендехазије над српским народом спроведен је геноцид у којем је од око 2,2 милона Срба који су битисали на том простору 700.000 Срба и Српкиња смрт нашло у неком од бројних стратишта те монструм творевине. И геноцид по монструозности егзекуција никад забиљежен у свјетској историји.
И ту се намећу два важна питања.
Да ли би да није било мартовског пуча, Југославија била поштеђена њемачке експанзије и неминовног комадања?
По ономе што знамо, што знамо и из свједочанстава важних актера тог времена, нацисти и тако предани својој доктрини “крви и тла” нису били нимамо благонаклони према Србима, напротив, у њиховим пројекцијама уопште према Словенима као нижој раси, Срби су могли очекивати временом само два наставка, поробљавање или истребљење. И ту очекивати да нацисти првом приликом неће погазити све потписане споразуме, као што су уосталом погазили и онај са Совјетским Савезом, је инфантилно.
И друго. Да није било мартовског пуча, да ли би наставак те приче био мање трагичан за српски корпус?
Сада улазимо у оно шбкб: Иако су претходних година учињене бројне грешке, српски лидери, и кнез намјесник и водећи политичари, нису били дорасли изазовима и мало шта је учињено да српска нација спремније дочека велики вртлог свјетских промјена, како знамо да су већ од краја априла 1941-е почели масовни покољи Срба, прије свега на простору ендехазије, свако одлагање надолазеће катастрофе, сваки добијени дан би значио мање хиљаде изгубљених српских живота. Тако да је одговор по мом мишљењу, вјероватно би био мање трагичан наставак те приче.
Мада би и он и са овим расплетом након априлске катастрофе био много мање трагичан да међу српским устаницима на простору ендехазије није дошло до раздора и погубних идеолошких деоба, но то је већ друга тема.
За мене је овај дан један од најтрагичнијих у иначе страдалничкој српској историји.
Прочитао сам и наслушао се довољно о узроцима и последицама ових кобних мартовских догађања. Оно што је са становишта ондашњих закона и Устава Краљевине Југославије (КЈ) за осуду је противуставно и ничим оправдано субверзивно деловање пучиста на челу са генералима Д. Симовићем и Б. Мирковићем (планером и главним организатором пуча – иначе лиферантом авио мотора и резервних делова британске производње за југословенско ваздухопловство, како то пише у својим мемоарима генерал Богољуб Илић, министар војни у Првој избегличкој влади).
И патријарх Г. Дожић, као и владика Н. Велимировић су противуставно, несвојствено за клерике развили током марта у народу агитациму против једино у том тренутку могућег Споразума који је почетком марта 1941. легитимни владар кнез Павле уговорио са немачким руководством.
КЈ је била окружена са свих страна, изузев према Грчкој, непријатељским земљама – чланицама Осовинског пакта.
Споразум који је склопила влада Цветковић-Мачек је чак био знатно повољнији од сличних које су склопиле Бугарска или Румунија. Хитлеру је највише требала безбедна железничка веза од Будимпеште до Солуна и која је већим делом пролазила кроз КЈ. Није он имао времена да се убеђује са Србима нити би вероватно касније имао разлога да и по њега повољан уговор било чиме гази.
Углавном као последица протувуставног акта пучиста уследио је очекивини напад Сила осовине, неславни Априлски рат (бегство пучиста са златом у ВБ).
Народ је остављен да се сам сналази како зна и умије. КЈ је издељена од нападача.
Стварена је злогласна НДХ, гробница српског народа из прека.
Оно што ме је својевремено запањило је сазнање да је 10. априла 1941. на дан проглашења НДХ у Загребу заседао Политбито КПЈ на челу са Ј.Б.Титом (каква подударност за неупућене у сарадњу усташа и комуниста). У јеку априлског рата тада као дезертер војске КЈ, иначе резервни старији водник Јосип Броз Тито оснива Војни Комитет (ВК) претходницу будућег Врховног штаба (ВШ) НОБ!?
Мислим да је несретни пуч утро пут комунистичким намерама за ликвидацију КЈ и преузимање власти од њих у новој комунистичкој држави. О последицама те нове власти сувишно је и писати кад се и данданас оне итекако присутне.
Поштуј устав, законе, уговоре, власти своје државе а против њих делуј у законским оквирима – мислим да је ово за све па и за нас пожељно начело!
Да смо се више кроз историју овако односили боље би прошли.
Кнезу Павлу само може да служи на част што је пакт потписан, иако је то био потез у недостатку бољих потеза. Међутим, прошло је мало дана и видело се да има и потеза катастрофалних, хвала на питању.
Само, и кнез и Драгиша Цветковић имали би шта да кажу на неком српском суду поводом стварања Бановине Хрватске. Династије су летеле и за мање преступе према своме народу! Наравно, ту мислим на српски народ, јер нешто не видим да се Словенци и Хрвати убише да прогласе монархије и неког Карађорђевића поставе на трон.
Душан Буковић:
НЕШТО О КНЕЗУ ПАВЛУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ И 27 МАРТУ 1941 ГОДИНЕ
Имајући у виду да кнез Павле Карађорђевић “није био ни војник ни Србин” – “Paul was neither a soldier nor a Serb…”, како то лепо рече енглески публициста Ричард Бесет (Види: Richard Bassett, Hitler’s spy chief – The Wilhelm Canaris mystery – “the most dangerous intelligence man in the world, London, 2005, стр. 210). Отворио је Хрватско питање у Југославији уочи судбоносног и трагичног Другог светског рата, које је коначно решено споразумом Цветковић-Мачек у августу 1939. године између лакејске београдске и загребачке буржоазије са којим је преварен, угрожен и запостављен огроман део срpског народа, који је стављен без икаквих повластица под хрватску власт и доминацију у новоствореној Бановини Хрватској.
Од нарочитог значаја је оснивање тзв. Удружене опозиције у Краљевини Југославији 8. октобра 1937. године, коју је први поздравио Винстон Черчил. Он је то учинио у серији чланака “који су били објављени у целој светској штампи” (Види: Мита Димитријевић, Ми и Хрвати, Београд, 1939, стр. 234).
Полазећи од чињенице да је Брозов ментор Винстон Черчил мрзео српски народ и да је у својој књизи “The Unknown War“ окривио „мрске српске свињаре“ за пропаст Аустро-Угарских трупа у Галицији у Првом св. рату – “Winston Churchill in The Unknown War indicate that, not only were the Austro-Hungarian casualties heavy, but also the abortive attempts to conquer the ‘hated pigfarmers of Serbia’ cost the Austrians their best chance to avoid the destructive Russian invasion of Galicia by winning a decisive battle in the first two months of the great war”. ( Winston Churchill The unknown war: The eastern front, London, England, 1931; Richard Wilmer Rowan, The story of secret service, New York, 1937, p. 708).
Кнез Павле се школовао у Лондону, познат је као англофил, масон, луцифериста, идолатриста и окултиста. Његову љубав према Енглезима, истакао је Коста С. Павловић у расправи коју је објавио под насловом ”Југословенско-Британски односи 1939-1945”, где дословно стоји:
“После непријатне посете Риму и одвратне Берлину, посета Лондону била је за кнеза Павла мелем, тим више што су му указане две почасти. Његов, Оксфордски
универзитет подарио му је почасни докторат и, што је било важније, постао је
једним од двадесет четворице витеза ордена Подвезице, основаног 1348, ордена
који се, по правилу, кад су у питању странци, даје само крунисаним главама…”
(Види: Коста С. Павловић, Југословенско-Британски односи 1939-1945, Гласник
СИКД “Његош”. Chicago, Illinois, U.S.A., 1977, св. 38, стр. 38; Бошко Н. Костић, Официри, пучеви и политичари. Мilwaukee, Wisconsin, U.S.A., 1964, стр. 18).
Што се пак тиче извесних чланова енглеског Форињ офиса, за њих је познато да су у сарадњи са Интермариумом и Коминтерном распиривали верску и националну мржњу у Краљевини Југославији. Подривали су и потпаљивали, пројектовали, усмеравали и контролисали политичка збивања на подручју Југославије, монархистичке и републиканске. Стварали су проблеме у колонијалној монархистичкој и Брозовој интермаријумској, коминтерновској, фабијанској, троцкистичко-комунистичкој Југославији, којој су нудили своје услуге у трагичним збивањима и посредовали у њиховом „решавању“. Њихово дело је и федералистички-конфедералистички програм у Југославији, на којем су радили између осталих србофоба и извесни “стручњаци” и “најбољи експерати Форин офиса” међу којима су се посебно истицали Р. Ситон Вотсон и Викем Стид…” (Види: Филис Оти – Phyllis Auty, Југославија у британским строго поверљивим документима, НИН, број 1123, Београд, 16. јул 1972; Др Часлав М. Никитовић, Једна књига о Владимиру Мачеку, “Братство- Fraternity”, Toronto, Ontario, Canada, број 248, фебруар 1976, стр. 11).
На овом плану био је између извесних љутих србских непријатеља и немачки корпоративни национално-социјалистички, луциферистички, идолатриски, окултни, езотериски и расистички нови поредак од 1931. године. Хитлер је према извесним дневничким белешкама Richard-а Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени интервјуи из 1931”, дословно рекао:
“Мађарска ће бити наш природни савезник, јер је и она распарчана Версаљским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије… Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој…
Нећемо се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море…
Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” ( Види: Secret conversations with Hitler. The Newly-discovered 1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John Day Co., 1971, стр. 191).
Имајући на уму да је немачки луциферовац-психопат Аддолф Хитлер, који је немачком народу одредио правац у животу, поводом напада на Совјетски савез, између осталог, рекао:
„Да је Русија раскинула немачко совјетски споразум, да је организовала преврат у
Југославији и да је Србама обећала да ће им преко Солуна послати авионе и
муницију…“ – “Russia had broken the German Soviet non-agression agreement by
organizing a ‘putsch’ in Yugoslavia and promising to send planes and munitions
to the Serbs through Salonika…
Ribbentrop today received the Italian, Japanese, Turkish and Spanish
ambassadors, and the Hungarian, Swedish, Bulgarian, Slovakian, Finish, Rumanian
and Croat Ministers and gave them the latest information concerning events on
the Eastern borders…” ( Види: Hitler ‘forestalls stab – in – the – back
attempt’ – Reverts to Anti-Bolshevik Policy, The Palestine Post, Haifa –
Jerusalem, Vol. XVII, No. 4598, Monday, June 23, 1941; Ari Rath and Erwin
Frenkel, Front page Israel – Major events 1932 – 1979 as reflected in the front
pages of the Jerusalem Post, Jerusalem, Israel, 1979).
Прво што је кнез Павле Карађорђевић урадио по наредби Интермариума (Intermarium, са седиштем у Риму), енглеског Форињ офиса, фабијанског Лондона и Источно-европског федералистичког клуба (East European Federalist Club, са седиштем у Лондону), елиминисао је Стојадиновића, масона, ротаријанца и фашисту, који је у емиграцији сарађивао ca Брозовом УДБ-ом и са хрватским ратним злочинцем Антом Павелићем. Стојадиновић је сметао кнезу Павлу, англо-америчком лакеју, јер је по наредби из Лондона морао да „реши“ хрватско национално питање, које се по Трумбићевом мишљњу није могло решити без светског рата (Види: Editorial Staff, “Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international”, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935. Chicago,1935; Editorial Staff, “Proceedings 27th annual convention of Rotary international”, Atlantic City, N.J., U.S.A. June 22-26, 1936. Chicago, 1936; Вељко Лалић и Угљеша Балшић, “Meрцедес” с петокраком, http://www.novosti.rs/20.јануар 2005; Н.Н., Фалсификатори историје, „Слобода“ од 1. јула 1959, Chicago, Illinois, U. S. A.; James L. Bray, Other lands, Yugoslavia, Pathfinder, Dec. 17, 1938, Washington D.C, U.S.A., стр. 9; Др Часлав Никитовић, Једна књига о Влатку Мачеку, Братство-Fraternity, Торонто, Онтарио, Канада, број 248, Фебруар, 1976).
Такође, имајући у виду да је кнез Павле ударио темељ Комесаријату за избеглице из Бановине Хрватске у Београду 1939. године, да је ухапсио Стојадиновића и предао га Енглезима 18. марта 1941. године, да је 20. маја 1939. године пренео злато Краљевине Југославије у Енглеску и Америку, да је био за рат и да је спречио оснивање концентрационе владе и оснивање унутрашње солидарности у Краљевини Југославији уочи Другог светског рата (Види: Драгољуб Поповић, Енглеска, кнез Павле и догађаји 27. марта 1941. год. у Београду, Гласник СИКД “Његош”, Chicago, Illinois, USA, 1982, св. 49, стр. 74; Sue Onslow, Britain and the Belgrade coup of march 1941, London, 2005; David A.T. Stafford, SOE and British involvement in the Belgrade Coup d’Etat of march 1941, JSTOR, Slavоnic Review, Vol. 36, No. 3, Sep., 1977, pp.399-419, London, England; Cold war in the
Balkans: American foreign policy and the emergence of communist Bulgaria,
1943-1947; Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1981, стр. 93).
Према сведочењу краља Петра II, кнез Павле је припремио пуч против Сила Осовине и Трипартитног Пакта. Атински лист „Та Неа“ објавио је писмо краља Петра II, у којем између осталог , стоји:
„Густ вео мистерије који се протеже од Загреба до бугарске границе, данас покрива моју Краљевину. Покушаћу да пробијем тај вео. Београд порушен од Немаца, Загреб измучен од усташке чизме, Љубљана се са ужасом потсећа бруталних наређења једног страног ђенерала. Свуда у Југославији народ се пита у име кога је принципа монархистички режим замењен данашњим…
Ја сам сачувао у својој личној архиви више од десет хиљада чланака пуних погрда и клевета упућених противу пара који је био на престолу до мог пунолества. Један
чланак потсећа на ‘скретање’ Павла и Олге ка Берлину и Риму под владом
Стојадиновића. Други говори о фамозном и болном инциденту када је шеф православне цркве патријарх Варнава анатемисао све оне који су у парламенту гласали за ратификацију конкордата са Св. Столицом, и на крају су чланци који оптужују кнеза Павла да је убио патријарха Варнаву, као да је овај поштовани свештеник умро од туге после ратификације конкордата.
Ја одговарам овим злонамерним клеветницима, да ја, Краљ Петар, узимам на себе сву одговорност за све што је урађено добро или рђаво у току тешких година
регенства Павла и Олге. Као Краљ, ја сам већ проценио све донете одлуке од
стране регенства и проглашавам да је побуна противу Сила Осовине и Трипартитног Пакта извршена према наређењу Кнеза Павла. Ово је довољно да се славе дела једног регента који је радио на овај начин за време док су немачки топови стварали један прави ватрени обруч око Југославије.
Што се тиче конкордата, ради се о једном дипломатском споразуму са једном државом, чија права ми нисмо имали да отуђимо. Добри стари патријарх Варнава је
заборавио да католичка црква у Југославији броји пет милиона…” (Види: Петрос
Карађорђевитис, “Та Неа”, Атина, 17. Јул 1947; Слободна Трибуна, „Повратак на
старо“, број 3 од 1. септембра 1949, Paris, France; Влада Владисављевић, Од
монархије на републику, Св. Прва: ‘Звоно на узбуну’, Paris, France, 1980).
О 25 и 27 марту 1941. године писао је и проф. Слободан М. Драшковић у једној студији коју је објавио под насловом „Самоубиство као начело политике…“, где стоји:
„Али ако смо марта 1941 били доведени у ситуацију да нисмо имали избора ван живота у понижењу (25 март), и самоубиства за туђе интересе (27 март), важно је да из свег страдања од тада до данас и из садашње ситуације извучемо логичне закључке да наше није да бирамо између 25 и 27 марта, него да се старамо да никад више не дођемо у положај да немамо другог избора ван 25 и 27 марта. А то значи да не смемо да дозволимо да дођемо у положај где немамо другог избора сем да живимо на коленима или да се лудо бацимо у борбу која може огромно да користи другима, али значи наше национално самоубиство…“ (Види: Др Слободан М. Драшковић, Самоубиство као начело политике – Поводом 25 и 27 марта, Српска Борба, бр. 1385, Мај 1982, Чикаго, Илиној,САД).
Овим поводом публиковано је и jедно писмо о 27. марту 1941, бившег југословенског генерала Боривоја Mирковића, који је умро у Енглеској 1969. године, као пензионисани британски генерал. Писмо је објављено у „Хрватском Гласу“ у броју од 28. марта 1955, у којем генерал Мирковић каже: “Негде крајем јуна 1938 г. дошао је к мени Др. Иконић, лични пријатељ Симовића, у Београдску војну болницу, где сам лежао од рана задобијених приликом пада с авиона.
Он ме је обавестио да по договору са ђенералом Симовићем путује у Загреб до Др. Владка Мачека. Овоме треба поверљиво саопштити о нашој намери, да предузмемо један одлучан корак код Регента Кнеза Павла, да смени Др. Милана Стојадиновића због његове спољне и унутрашње фашистичке и диктаторске политике и да се образује прелазна Влада, која би имала изменити изборни ред и спровести слободне изборе, после којих би се прешло на унутрашње преуређење државе, да се ојача и учврсти уочи судбоносних догађаја у Европи…
Кад се вратио с пута реферисао нам је Др. Иконић, да је његова мисија потпуно успела. Он се у друштву г. В. Вилдера одвезао аутом из Загреба у Купинец. Др. В. Мачек детаљно се је информисао о намераваном кораку код Регента Кнеза Павла,
подвлачећи нарочито, да је одлучно противан свакој насилној акцији, али је
нагласио да је вољан да би у такву прелазну Владу дао неке мање истакнуте
чланове своје странке, да се тако прокрчи пут до коначног споразума после
избора. Овај пристанак Др. Мачека био је услов да предузмемо онај корак код
Регента. Али нажалост наша акција није тада успела, јер је Кнез био онда још
уско везан са Др. Миланом Стојадиновићем. Како ли би се другчије и сретније
развијали догађаји, да је наша замисао била онда прихваћена!…
На овај значајан и важан покушај сигурно се добро сећа и уважени Претседник г. Др. Мачек. Држим да овоме не треба ништа више додати, да се разуме права политичка позадина догађаја од 27 марта…“ (Види: Генерал Боривоје Мирковић, Писмо уредништву „Хрватског Гласа“, орган ХСС у Америци и Канади, број од 28. Марта 1955; Historicus, Генерал Мирковић о 27. мартy, “Документи Српске Заставе”, књ. 2, Buenos Aires, 1977, стр. 128 – 130).
Истини за вољу, организатори пуча у Краљевини Југославији од 27. марта 1941 године, били су између осталих и извесни чланови субверзивног и конспиративног друштва чаробњака међународне масонерије, совјетских бољшевика и интермариумаца чија су седишта у Лондону, Вашингтону, Њујорку, Бриселу, Москви, Паризу, Берлину и Риму… Један од главних организатора 27-мартовског пуча био је емисар председника Рузвелта, истакнути Малтешки витез пуковник Уилијам Донован (Напомена: Постоје две врсте Малтешких витезова, једни припадају езотериској, окултној, корпоративној међународној масонерији а други римској католичкој црквеној, окултној, езотериској корпорацији у Ватикану, – м.н.). Донован се у Београду састао са кнезом Павлом Карађорђевићем, чланом Ордена Подвезице, најстаријег британског ордена и са извесним конспираторима, члановима владе и војним вођама интернационалног и колонијалног београдског рајетинског естаблишмента. Донован је у Београду успешно завршио своју мисију и на повратку за Сједињене Америчке Државе, свратио у Лондон, састао се са Черчилом, да му саопшти, да је припремио пуч у Београду и „да ће завеса убрзо да се дигне“, како је то забележио у свом дневнику Черчилов секретар John Colville, где дословно стоји: „СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Уторак, 4. март 1941, вратио сам се из Chequers-a, где сам срео Донована, који се вратио са Балкана, где је припремио пуч и завеса ће убрзо да се дигне…“ – “…BRIGHTER NEWS. Tuesday, March 4th 1941. P. M. returned from Chequers at noon and saw Colonel Donovan, just back from the Balkans, where the stage is set and the curtain about to rise…” (Види: John Colville, The Fringes of Power – 10 Downing Street Diaries 1939-1955. New York, 1986, стр. 359).
На другом месту у свом дневнику John Colville пише како је Черчил био одушевљен са војним ударом од 27. марта 1941. године. Ево шта он каже: “СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Четвртак, 27. март 1941, велики дан. Револуција у Боеограду која поставља потпуно другачија збивања на Балкану и претвара мрак у зору. П. М. ( Винстон Черчил, -м.н.) је одушевљен и ја бих требао исто…“ – “BRIGHTER NEWS. Thursday, March 27th 1941. A great day. Revolution in Belgrade, which puts an entirely different complexion on events in the Balkans and turns darkness into dawn. The P.M. is overjoyed and I should be too…” (Види: John Colville, The Fringes of Power, стр. 367; Исто: Anthony Cave Brown, The Last Hero – Wild Bill Donovan. London, 1982, стр. 156 i 157; Исто: Nigel West, Secret war – The story of SOE, Britain’s wartime sabotage organization. London, 1992; Исто: Anthony Cave Brown, The secret war report of the OSS, New York, 1976 ).
Черчил је имао разлога да буде срећан и задовољан јер је 27. мартом 1941. године
исправљена историска грешка коју су направили англо-американци и Французи у
Версају. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни бундиста,
магиста-кабалиста, луцифериста, идолатриста, масон-окултиста 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six monts that changed the world, New York, 2002).
Ми бисмо на ово само могли додати, да трагичне и далекосежне последице судбоносносног и безумног догађаја од 27. марта 1941. године, којег су организовали у Београду преко својих лакеја обавештајни сервиси Енглеске (SOE), Америке (OSS), Немачке (Ziherhajtsdinst) и Совјетског Савеза (KПСС) да несрећни и потлачени Срби и дан данас осећају.
Пре пет дана ПОЛИТИКА је у рубрици погледи објавила добар чланак историчара Милета Бијелајца о 27 марту :
https://www.politika.rs/scc/clanak/544905/27-mart-1941-pobuna-slobodoljubivih-protiv-zla
Аутор пише “да су нас догађаји од 27. марта 1941. године сврстали на победничку страну историје Другог светског рата и да смо остали део антифашистичке коалиције”.
То је тачно али, поставља се питање :
Шта су Срби тиме добили ? Само две деценије после рата, губитници и изазивачи тога рата – Немачка и Јапан – су се подигли и већ дуже времена се сврставају међу најбогатије и најуређеније земље. А Србија ? Шта је нама донео боравак на “правој страни историје” ?
Све неке рачунџије. Сви имају неку математику, да смо ово урадили, не би дошло до онога и обрнуто. “Ај’ да обрнемо причу и да видимо шта је Вучић добио безграничним увлачењем у п*кно западу. Писац текста и коментатори одбијају да прихвате чињеницу да запад (па и исток) спроводи што су зацртали, без обзира на понашање представника власти у одређеним ситуацијама. Значи, беспредметно је бавити се снисходљивошћу. Само страдање и крв наших предака су нам омогућили да имамо државу. Није се Србија ослободила зато што је Кнез Милош био паметнији и тактичнији од Карађорђа, него зато што је Отоманско црство пропадало и пушком је то требало искористити. Није Тито освојио власт у Југославији зато што је крвавио гаће 4 године и био већи патриота од четника, него зато што су Руси преломили ствар у 2. св. рату, а Енглези због тога одабрали њега, јер се њима то исплатило. Није Југославија бомбардована зато што је Слоба био тиранин према Шиптарима, него зато што су Амери и Енглези планирали да направе Косово.
Ради се само о томе шта су животне вредности и ко како доживљава спремност на жртву. Живот није рачуница. Живот није економија. Живот је љубав, част, етика, морал.
Ко нема за шта да умре, нема за шта ни да живи. Нису наше задњице највећа вредност, којој треба да подредимо усправност кичме. Пуки опстанак је бесмислен, уколико нема смисленог разлога опстанка. А тај разлог је да знаш ко си, шта си и зашто си. Ти да знаш, а не да ти неко то издиктира.
Наравно да увек постоје елементи који ће сваки, па и најсветији и најискренији потез да образложе као глуп, нерационалан, самоубилачки. Јасно је да ништа није спонтано и да иза свега стоји неки организатор, који има интерес. Али још јасније је да је наш интерес да имамо државу у којој ћемо говорити нашим језиком, писати нашим писмом, молити се нашем Богу, живети и гајити децу по нашим свхатањима и мерилима. Е па због те деце управо треба да се супротставимо туђину, а не да ту децу гурамо у њихове руке.
И зато, као што су ’41 Срби изашли на улице и рекли шта мисле, без обзира на туђу организацију, тако и ми данас, ’24 треба да откажемо послушност западу, без обзира на то што нас уверавају да ће нам бити боље ако скинемо гаће.
За годину дана број гласова за капитулацују се упетостручио ?! Куд плови овај брод ?!
Пре 200и кусур година на једном грофовском имању у Пољској живели Јевреји.И у јесен нареди гроф Јеврејима да се губе са његовог имања.Долази зима куд ће и шта ће.Ишло молили кумили авај,ништа.Оде на крају рабин као најученији да проба он.Ништа.види он да гроф има ловачке псе,да је ловац и не много паметан.Па му предложи да му за годину дана научи пса да говори.Обрадује се гроф ,имаће да прича са псом у лову па пристане.Врати се рабин у село и исприча шта је било.Кажу му ,па нико не може научити пса да прича.Каже рабин тачно.Дуга је година.Можда умре гроф,цркне кер,нешто се деси.Ако ништа ми смо добили годину дана да видимо куд ћемо и шта ћемо.Е то је био улазак у Тројни пакт.Куповина времена.Деда Ђоле дао сам вам први пут плус.За оне који кажу ,Хитлер је имао план напада на Југославију још раније,глупости.Хитлер је имао многе планове које није ни покушао да оствари.Можда бисмо купили пар година а можда цео рат би прошли без рата.Пуч је донео окупацију,геноцид,комунистичку револуцију и све после ње.Боривоје Мирковић је умро у енглеској као генерал у пензији са генералском пензијом а Симовић у Београду код Тита са титовом пензијом.Иначе пуч је Енглезе коштао око 2мил.фунти.Плаћали новинаре,политичаре,НВО ондашње.И Хитлер није одложио напад на СССР због Југославије.Измишљотине титиних историчара.Напад на Русију није могао почети пре краја маја половином јуна због пролећних киша и потребе да се земља осуши за механизацију.
Катарина Крстић,***** ***** ***** . *********** Колико су Енглези платили и коме зна се. Тако да вам је боље да ћутите ****** **** ****
Поштовани, свашта се прича и по кафанама а и по славама. Ипак, када се та љотићевска пашквила појавила 1951. године у Питсбургу, наводећи наводне речи једног од већих британских србомзаца Ситон Вотсона и магловите оптужбе кабинета САД и самог Виљема Донована, реаговао је пуковник Живан Кнежевић тужбом надлежном суду. На суду су сведочили сам Ситон Вотсон, као и човек из Доновановог штаба, под заклетвом. Пресудом је љотићевски пропагатор Косић кажњен износом који је отплаћивао до смрти – важно је рећи – по захтеву пук. Кнежевића у добротворне сврхе за находчад. Е, сад све то не би било важно да се ви исте напојили том љотићевском пропагандом из незаконитог издања поменуте пашквиле која се продаје и по српском интернету. Оно што међутим морате имати у виду тиче се важења страног права у Србији што су наши законодавци решили тако да страно право има примат и непосредно се примењује. … Да скратим извођењење, како је преесуда суда у Питсбургу и правоснажна и извршна, ерго коначна, пресуђена ствар и делује erga omens, то је довољно тражити њено спровођење у Србији, а то би Вас, или некога попут Вас, могло да кошта неких милион долара. Размислите треба ли Вам таква главобоља, јер то што говорите – оба сведока под заклетвом су негирала — да су икада изговорили или учинили. Штавише, онај србомрзац Ситон Вотсон, између осталог, рече и: …„Једва је потребно да додам: да ја никада нисам учинио такву једну изјаву ни у каквом облику, а да на те оптужбе, од почетка до краја, треба гледати као на бестидне и злонамерне клевете”. Стога, не само да можете остати без пара које немате са свиим консеквенцама (ништа лоше, само логички закључак: да имате милион долара не бисте се млатили с коментарима на било ком порталу), већ истовремено штирите неистину да не кажем лажи, а не само да знамо ко јој је господар, него смо и усред Великог поста. Па Ви размислите.
27.март један од најтрагичнијих датума за нас Србе.
Не улазећи ни у какве коментаре цитирали бисмо књигу Неђељка Б. Плећаша, коју је објавио под насловом „Ратне Године 1941-1945“, где између осталог стоји:
„Пропаганда за Тита и против нас је прелазила у ‘крешчендо’. Није било новине ни часописа који нас није обасипао неистинама и клеветама. Ја сам читао у америчком војном листу ‘Stars and Stripes’, да су Титу пришли српски сељаци,… У неком енглеском војном часопису за спољне послове, нашао сам чланак Ситона Ватсона који Србима није ништа признавао и одузео им је чак и ‘27-и март’. Он је казао да ‘ми Србима ништа не дугујемо за улазак Југославије у рат, јер смо то платили својим новцем’.
Неколико година после рата, Мирко Косић се у једном чланку у ’Србобрану’ послужио овом изјавом Ситона Ватсона, да докаже да су официри, извршиоци 27-ог марта, примили та новац. Живан Кнежевић је тужио суду ‘Амерички Србобран’ и Кoсића и добио парницу. Ватсон је , у своме писму за ово суђење, тврдио да он никада то није написао. На страну то што ничим није утврђено да су официри за пуч били плаћени, ја сам својим очима читао тај чланак и могу да тврдим да је Ситон Ватсон то заборавио, или да је једноставно слагао…“ (Види: Неђељко Б. Плећаш, Ратне године 1941-1945, Columbus, Ohio, USA, 1983, cтр. 224).