Човечанство се тренутно налази у динамичним процесима који означавају крај једне епохе. Запад пролази кроз дубоку кризу јер капитализам није способан да превазиђе сопствене противречности, сматра проф. Михаиловић
Проф. др Дејан Михаиловић (Извор: Фејсбук страница Института за европске студије)
Још од доласка Кристифора Колумба на Сан Салвадор 1492. године, читав простор Новог света од Арктика до Огњене земље постао је предмет свеобухватног интересовања великих светских сила. Некадашње домородачке цивилизације и културе уступиле су, мање или више под присилом, своје доминантно место европским освајачима и робовима из Африке што је за последицу имало обликовање новог идентитета обе Америке. Историја је, садржавајући у себи религију, језик, привреду, културу, политику и силу, допринела изузетној сложености не само северног, већ и централној и јужног дела америчког континента.
Као плод заједничке сарадње Института за европске студије и Института за међународну политику и привреду, 23. марта 2022. године одржано је предавање проф. др Дејана Михаиловића „Латинска Америка и актуелна геополитичка констелација у савременом свету”. Проф. Михаиловић својим вишедеценијским радом у Србији и Мексику (подсетићемо да је професор на Технолошком факултету Универзитета Монтереј) доприноси бољем познавању и разумевању Латинске Америке на нашим просторима.
Савремени свет у оквирима структурне кризе Запада
Утискујући у анализе међународних односа снажан печат левих идеја, Дејан Михаиловић је у излагању покушао да проблематизује положај Јужне Америке смештајући га у теоријски контекст. На основу Михаиловићевих тумачења, човечанство се тренутно налази у динамичним процесима који означавају крај једне епохе. По њему, Запад пролази кроз дубоку кризу будући да капитализам није способан да превазиђе сопствене противречности.
Међутим, свесни чињенице да у се односи у човечанству почели мењати, научници су морали да прибегну још једном „постизму” како би тренутно стање глобалних односа добило одговарајуће објашњење. У овом случају главне претпоставке „постзападног света”, како га је назвао француски новинар Жан Даниел (1920-2020), доведене су у питање. Антропоцентризам и западна монокултуралност немају, према Михаиловићу, привлачну снагу као некад. Идеја бесконачног економског раста и индентификација пројекта благостања са процесом акумулације материјалних добара више нису предуслови успеха. Такође, на трагу шпенглеровских тумачења, читава западна култура ушла је у фазу декаденције, а и патријархат је доведен у питање.
Извор: Фејсбук страница Института за европске студије
Доминантно хобсовско виђење да је „човек човеку вук” довело је до бројних хуманитарних, али и еколошких катастрофа. Супротно заговорницима либералног институционализма и њему следственог pax americana–e, Михаиловић излаже тезу да су перманентни ратни сукоби широм света у ствари израз тежње да се постојећи поредак одржи. Човек касне модерне (или постмодерне) суочен је са милитаризованом државом глобалних видика, дигитализованим технологијама, когнитивним капитализмом и паноптичким светом где је свеопшти надзор постао део свакодневице. Глобални капитал је ушао у фазу у којој је успостављена велика контрола не само берзи, већ и осталих облика трговине и финансијских трансакција.
Сједињене Државе, као хегемон проистекао из оквира западне цивилизације, више немају могућности да доминацију намећу другима. Имајући у виду све наведене претпоставке, Михаиловић закључује да је светски поредак настао 1945. године у Подстаму прошао кроз одређене модификације, али да је, ипак, и даље на снази. Актери међународних односа, као што су Сједињене Државе, и даље играју сигнификантну улогу и поред успона НР Кине. Наиме, у поређењу са осталим облицима доминације које су присутне од XVI века са појавом првих глобалних империја (Шпаније и Португалије, а затим Низоземске и Енглеске), САД је створио нове облике производње не ослањајући се искључиво на материјалне аспекте у организацији светске економије.
Поред ових основа, марксистички схваћених као база, предавач је уочио и духовну надградњу, односно жељу центра да свим осталим учесницима светске политике наметне своје идеје и институције. Либерализам и глобалне установе (као што су Уједињене нације, Светска банка и друге) део су пакета који је Вашингтон понудио свету желећи да успостави правила сопствене игре за све. Поред економског либерализма, идејна основа поретка након 1990. године несумњиво су биле и утицајне концепције о „крају историје” и „сукобу цивилизација” које су легитимизовале доминантну улогу САД као светског хегемона. Одузимајући оригиналност и умањујући квалитет радовима Семјуела Хантингтона и Френсиса Фукујаме, Дејан Михаиловић је показао веома критичан став према студијама ова два проминента аутора. Сматрајући да свет није дошао до краја историје, говорник је изнео и мишљење да је Хантингтонова вера у чврсте идентитете у суштини погрешна, јер занемарује динамичке процесе. Нарочито сукоб тзв. глобалиста и суверениста није по Михаиловићу убедљив, јер се ради не о идејном сукобу већ о борби два облика капитализма. Сукобљене стране нису понудиле решење за превазилажење акутних проблема читаве планете. По Михаиловићу, то су ратови за ресурсе, модел дужничке економије и еколошки суноврат.
Положај Латинске Америке у новим околностима
Куда се креће Латинска Америка и у каквом стању се налази? Простор од мексичко-америчке границе до Огњене земље неретко се сматра јединственим иако Дејан Михаиловић препознаје јасне мање целине унутар ове велике скупине. Наиме, простор Карипског басена, Мексика и Јужне Америке у ужем смислу чини нераскидиво тројство Латинске Америке. Иако су колоније нестале са историјске сцене, осећај колонијалности и даље је присутан на овом континенту о чему сведочи не само језик, вера и политичка географија тих земаља, већ и однос према доминантним силама то јест метрополама. Након одласка Шпанаца и Португалаца, претходна два века доминирају (са изузетком краткотрајних француских покушаја) Американци који директно или индиректно спроводе многобројне интервенције.
Извор: Фејсбук страница Института за европске студије
Политика пројекције моћи несумњиво има, поред борбе за људске ресурсе, и своје материјалне аспекте. Јужна Америка представља на глобалном нивоу огроман резервоар руда и минерала. Експлоатација злата и сребра која је започела још доласком конкистадора наставила се и најновијем добу. Поред поменутих племенитих метала чија је важност од старина позната, овај континент богат је и нафтом, литијумом и водом. Посебно су извори пијаће воде значајни, јер земље Латинске Америке поседују знатне резерве ове сировине која ће у наредним деценијама постати вреднија од злата. У том погледу, рат за Фолкландска/ Малвинска острва није био само сукоб око националног престижа, већ је представљао борбу за важну геостратешку тачку која води до Антарктика- највеће базе пијаће воде на свету. У погледу врло актуелне руде литијума, Јужна Америка са својих 52% укупних светских залиха деценијама привлачи заинтересоване компаније. Наравно, и за произвођаче нафте (Шел, Бритиш петролеум и многе друге), венецуеланско „црно злато” препознато је као сировина изузетног квалитета. И поред политичких сукоба, Сједињене Државе увозе близу ¼ нафте из латиноамеричких држава што сведочи о важности нафтних поља у америчком јужном суседству. Велики људски потенцијал, око 600 милиона људи, је од изузетне важности поготово уколико се има у виду формирање заједничког тржишта (МЕРКОСУР).
Међутим, одговор јужноамеричких земаља Вашингтону на политичком нивоу може бити занимљив и изазован. Ове године у Колумбији и Бразилу одржавају се избори на којима постоји велика могућност победе левичарских антиамеричких странака. И гласање у Генералној скупштини ОУН-а о осуди руске интервенције на Украјину занимљив је показатељ постепеног повлачења јужних суседа од званичне политике САД-а. Уздржаност или одбијање осуде сведочи да бројне земље траже партнере, пре свега у Кини и Русији, како би се одупрле притисцима са севера. Све већи утицај НР Кине отвара могућности да се ове земље повежу и пронађу новог савезника у одбрани националних интереса. Велике инвестиције на пољу инфраструктуре јачају везе, али Јужна Америка није укључена у кинеске пројекте Појаса и пута. Ипак, нарочито је сарадња Пекинга са Бразилом важна, јер највећа земља Јужне Америке има изузетно развијену и софистицирану индустријску производњу уз несагледиве људске и материјалне ресурсе.
Не може се рећи да су доминантни медији у супротности са курсом центара моћи западне цивилизације. Наиме, броје критике на рачун Русије показују како је јавност латиноамеричких земаља подељена. Такође, будућност Организације америчких држава врло је, сматра Михаиловић, песимистична и готово је немогуће очекивати да ће се она одвојити од утицаја Вашингтона с обзиром на чињеницу да су Сједињене Државе управо инспиратор и утемељивач ове важне организације. Иако је притисак САД све јачи, постоје одређене шансе за превазилажење њиховог утицаја. Како сугерише Дејан Михаиловић, сарадња свих незападних држава које би ушле у јединствен блок од Мексика, преко Јужне Америке, Африке, Блиског истока, Кине до Русије представља решење за те проблеме.
Петар С. Ћурчић,
Институт за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар