Аутор је 11 романа, који су сви били бестселери. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, италијанском, словеначком, руском, македонском, грчком, румунском и хебрејском језику
Милован Витезовић (Фото: Википедија CC BY-SA 3.0 rs)
Писац Милован Витезовић преминуо је данас у Београду у 78. години, речено је Танјугу у Скупштини града.
Витезовић је писао песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.
Милован Витезовић рођен је у Витезовићима код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићу, Косјерићу, Ужицу и Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је дугогодишњи уредник играног програма ТВ Београд и главни уредник уметничког програма РТС, професор филмског и телевизијског сценарија на катедри Драматургије Академије уметности.
Аутор је 11 романа, који су сви били бестселери. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, италијанском, словеначком, руском, македонском, грчком, румунском и хебрејском језику.
За телевизију је писао сценарија за драме „Шешир професора Косте Вујића”, и „Снохватице I и II”; за игране телевизијске серије „Димитрије Туцовић”, „Приповедање Радоја Домановића” и „Вук Караџић”. Писао је сценарија за игране целовечерње ТВ филмове: „Место сусрета Београд” и „Сребро на Одисејевом путу” за европске телевизије ОРФ и ЗДФ.
Добитник је бројних награда.
Као спољни уредник за капитална дела Завода за уџбенике и наставна средства, учествовао је у приређивању дела Павла Поповића, Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и девет томова Стојана Новаковића. Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије. Био је председник је Удружења књижевника Србије.
Његова најпознатија дела су: Шешир професора Косте Вујића, Лајање на звезде, Милена из Кнез Михаилове, Чарапе краља Петра, Симфонија Винавер, Булерлеска у Паризу, Кад је невен био сунце, Госпођица Десанка…
Серија „Вук Караџић” донела му је Европску награду за телевизију.
На питање у једном интервјуу како бисте дефинисали свој однос према српској прошлости, историји и митологији, Милован Витезовић је одговорио: „Мислим да је мој однос према прошлости веома одговоран, нарочито кад је оживљавам. Она је за мене света, па јој зато тако опрезно и приступам, јер се претераним величањем свето најпре обесвећује. Ако не знамо шта смо били, тешко ћемо знати шта хоћемо. Тиме мислим и на негативне појаве у једној историји без које нема историјске истине о једном народу. Светлост једне историје јасније се види кад се покажу и тамне стране. Народ који добро зна своју прошлост зна и какву будућност неће!”
Познати писац је говорио: „У свему што сам писао из историје, трагао сам за истинама и за чињеницама. Гдегод сам дошао до истине коју Аристотел дефинише катарзом – оживео сам је. Открио сам да свако прекрајање историје скраћује народну памет.”
О језику је Витезовић рекао: „Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумевати и умно сједињавати, не прелива се у други и не пропада. Све што сам створио, створио сам у језику. Бојим се да ме мимо језика нема. Језик може да се просуђује, али не и да му се суди. Ако се језику пресуђује, одсеца се. Још увек језиком намирујем у животу покупљене дугове”.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар