Иза себе је оставио опус од 185 књига, од чега су 22 ауторске (пет их је објављено на италијанском језику), а остало књиге превода на италијански и са италијанског, као и са француског
Драган Мраовић (Фото: Vikimedia)
Његови најзначајнији преводи са италијанског су Дантеова „Божанствена комедија”, целокупна дела Ђакома Леопардија „Почивај заувек, уморно срце моје”, Бокачов „Декамерон”…
Песник, преводилац и новинар Драган Мраовић, који је преминуо у 75. години, био је, пре свега велики познавалац италијанске књижевности. Превео је и објавио више од две стотине домаћих аутора у Италији и више од стотину италијанских писаца у Србији и Црној Гори, у књижевној периодици. Међу најзначајније преводе са италијанског издвајају се Дантеова „Божанствена комедија”, целокупна дела Ђакома Леопардија „Почивај заувек, уморно срце моје”, Бокачов „Декамерон”, поема „Ода српском народу” Габријела Д’Анунција, коју је први пут превео у целини на српски језик, роман Рафаела Нигра, песме Пјетра Аретина, Данијела Ђанканеа и Сандре Пене.
Био је велики популаризатор наших писаца у Италији, о чему сведоче његови преводи књига многобројних наших аутора, међу којима су Десанка Максимовић, Бранко Миљковић, Милован Витезовић, Љубивоје Ршумовић, Драгомир Брајковић, Саша Хаџи Танчић, Срба Игњатовић, Душан Ковачевић, Адам Пуслојић, монографије о манастирима Дечани и Хиландар.
У поезији се огласио збирком „Долазак у сећање” (1982), а затим су уследиле књиге „Најбоља песма” (1991), „Ноћас сам сањао љубав” (1994), „Тимочке несанице” (1998), „Прах срца” (2006). Објавио је и књиге за децу „Папирне лађе”, „Живеле мале враголије”, „Мали саобраћајни бонтон”. Заступљен је у зборницима и антологијама у земљи и иностранству и превођен на италијански, енглески, јерменски, румунски, бугарски, шведски и грчки језик. У јавности је с посебним симпатијама дочекана његова „Боемска књига”, која је имала три издања, а у чијем је предговору написао: „Нека ова књига буде тај мајушни траг у ком ће заискрити скадарлијски бардови којих више нема и они којих ускоро неће више бити, као ни писца ових редова. Нека у њој остане мајушни траг о времену умних боема какве, не умем то боље рећи од Александра Секулића, ’мајка више не рађа’.”
Мраовић је рођен 4. октобра 1947. у Новом Саду, основну школу и гимназију завршио је у Зајечару, а студије италијанског језика и књижевности и француског језика на Филолошком факултету у Београду. Иза себе је оставио опус од 185 књига, од чега су 22 ауторске (пет их је објављено на италијанском језику), а остало књиге превода на италијански и са италијанског, као и са француског, објавили су медији.
Радио је као новинар, генерални конзул СРЈ у Италији, професор италијанског језика и књижевности у гимназији у Сремским Карловцима, доцент на Филолошком факултету Универзитета у Барију. Обновио је и водио „Песничке новине”, био је председник управних одбора Удружења књижевника Србије, Завода за проучавање културног развитка Србије, КПЗ Србије.
Био је почасни члан-оснивач „Адлигата”, где се налази његов легат са библиотеком од преко 5.000 књига. Такође је био члан Научног одбора италијанског геополитичког часописа „Евроазија” из Парме и дописник из Београда дневног листа „Ринашита” из Рима, као и члан редакције италијанског књижевног часописа „Вализа” из Барија. Био је и организатор многих књижевних манифестација у земљи и иностранству, боравио је у многим земљама света, а живео и радио у Торину и Барију око седамнаест година.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар