Једини излаз је да заратимо са Русијом. Тај рат бисмо сигурно изгубили, али би постојале велике шансе да неко са наше стране добије Нобелову награду за мир. Ако не баш Нобелову награду, онда бар изборе за мир
Драгослав Пакић (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)
Из „ударне вести” дневника на ТВ постаји N1 сазнаје се да је први полазак брзог воза, кога Соколом назваше, на путу за Нови Сад уместо у Европу, каснио целих двадесет минута, да је изградња пруге каснила четири године и да је, уместо предвиђених 45, коштала цирка 85 милиона еврића.
Даље се саопштило да је на испраћају путника, међу којима је било и познатих лица, била позамашна маса света са нескривеном надом да су путници узели карту у једном правцу и да их више нико неће поново видети у престоном граду.
Раздрагани грађани су, поред заставица и стиснутих песница за срећан пут без повратка, истакли и транспарент са захтевом да се ова скупа и нефункционална пруга, која касни у сваком погледу, уклони и на њено место врати проверена и омиљена Лајковачка пруга. И, наравно, Миле са своја три рањена другара. И обавезно – цигара.
У Новом Саду, на гланц новој и недовршеној станици, путнике је дочекала маса грађана са наглашеним очекивањима да се воз неће зауставити него ће продужити бар до Будимпеште. Очекивања за леп крај путовања била су оправдано изгледна јер пруга за пут у лепшу будућност још није изграђена. Прилика, дакле, каква се само пожелети може. Година је 2022, а пруга је обећана за 2018. Веровало се да путници о том безначајном детаљу, као и о многим другим неиспуњеним обећањима, појма нису имали. Свака евентуална сумња у могуће омашке плана развоја путне инфраструктуре са којом се поносимо, била би равна државној велеиздаји.
Све наде су полагане у брзи воз за који се веровало да ће, са све виђеним путницима, прохујати са вихором и да ће Лајковачка пруга значити сигуран ослонац за такође сигурно путовање у очекивано сутра. Иако мало.
Уколико би се у Београду стара железничка станица вратила у нови живот, плус Лајковачка пруга, плус нормална кашњења свих возова, створили би се сви неопходни услови да и Стефан Немања напусти своје споменичко постоље и првим возом који би, бар за ту прилику, морао кренути на време, оде у далеки заборав на срећу и ползу просвећеним и рођеним Београђанима из београдског круга исцртаног трамвајским шинама, такође уског колосека као што су и њихове груди.
О самом брзом возу Соко, у емисији није било неких посебних информација осим податка да јури брзином од 35 минута од Новог Београда до Новог Сада, што за европске прилике није ништа ново.
Ни речи о томе шта је са Старом Пазовом нити објашњења да ли у вагонима постоји нужник који се сме употребљавати само док је воз у покрету, ни случајно док је у станици, и како обавити све што је поради себе важно ако вожња траје само 35 минута. Не каже се да ли ће воз имати вагон ли, вагон ресторан за ручак или вечеру, или доручак јер све има своје време.
Од давнина се знало да је најбоље јести чим воз крене. Одмах се отвара актен ташна и из ње вади сува сланина прошарана месом, главица црног лука, свеж хлеб из фуруне и оштра бритва која се пре употребе обавезно два-три пута превуче преко десне ногавице панталона од шајка. Ако си левак може да послужи и ногавица на левој нози. Ко није имао оштру бритву и шајкане панталоне наслађивао се печеном пилетином. Најзгоднији је био батак јер си имао зашта да га држиш а да ти труцкање воза не смета. Шта преостане, баци се кроз прозор а да се и не осврнеш. Односно, као што је поред сваког прозора написано: E pericoloso sporgersi!
Не тако давно говорило се да смо трамвајем кренули у будућност. Данас би брзим возом у Европу. Услов је, нажалост, да би било пожељно да до Европе имамо и шине које воде преко „државе” Косово. Зато смо још увек на почетној станици.
Једини излаз је да заратимо са Русијом. Тај рат бисмо сигурно изгубили, али би постојале велике шансе да неко са наше стране добије Нобелову награду за мир. Ако не баш Нобелову награду, онда бар изборе за мир.
Драгослав Пакић: Како смо Белој Русији братски завели најцрње санкције
Стабилност остављамо физици у којој се тврди да је ствар најстабилнија ако је на три ослонца. Дакле, најстабилнији је онај који седи на једној столици, под условом да је троношка.
Без троношке би нам ионако сви возови промакли без обзира колико су брзи.