А Београд? А Срби? А Србија? Ми смо показали своје светло лице. Оно које не пристаје не ланце, на робију, него слободу љуби изнад свега
Зоран Шапоњић (Фото: Искра)
После много времена, вечерас у слушалици мобилног телефона глас мог руског сабрата Дмитрија. Зове из Москве, има стан близу Главног храма Оружаних снага Русије и полигона Алабино.
Честитам Зоран – каже ми.
На чему Дмитриј – питам.
На овим дивним сликама из Београда. Сва Русија вечерас је видела шта су Срби и шта је Београд. Колико Срби воле слободу – каже ми још.
Прича Дмитриј – слике из Београда преплавиле су вечерас друштвене мреже у Русији. Као птице лете читавом Русијом, сликовито описује. Испод слика – хиљаде и хиљаде коментара захвалности. Вели, такав скуп, такве слике стижу вечерас само из Београда, из Србије и ни са једног другог места на свету.
Ако су и имали дилему, Руси су вечерас схватили шта је Србија, шта су Срби. Вечерас је нама Русима пала мрежа са очију, сад много јасније видимо ко су нам прави пријатељи – каже Дмитриј.
На сликама из Београда вечерас поруке јасне, из душе и срца овог народа – Рус и Србин браћа заувек, Косово је срце Србије, Русијо ми те волимо!
А, како другачије, може ли другачије?
И јесте ово вечерас у Београду био скуп подршке Русији, али, пре свега скуп подршке истини! Скуп подршке правди. Оној истини која се вешто скрива, оној истини која је данима већ преплављена прљавом западном пропагандом која нам хоће наметнути да нам је Рус непријатељ, да Рус сада ради против мира у Европи, против наше будућности, против будућности наше деце
Напротив, Рус баш ових дана ради за будућност наше деце. Д
Београд је вечерас показао да та пропаганда, ако је првих дана и имала успеха, више не пролази. Људи су се отрезнили, схватили шта је суштина. Да Русија не ратује против украјинског народа, али, да неће трпети више нацисте на својим границама, да неће трпети погром над својим народом у Украјини, да Украјина не може и неће бити полигон, плацдарм за напад за Русију.
Скуп у Београду потврдио је вечерас и да људи у Србији, сасвим добро схватају да се још једном у Европи понавља 1941. година. Онда када је Хитлер мобилисао читаву Европу да маршира на Источни фронт.
И, опет Срби не марширају на Источни фронт. Срби нити су када, нити ће, марширати на Москву. Можда јесмо у мањини, у то нас данима убеђују, али, није истина, није правда увек са онима који су у већини. Јесте, велики део Европе мобилисан је сада, маршира на Москву, али, бојим се, у ствари, сигуран сам проћи ће као и Немци после 1941. године.
Каже Дмитриј, и у Москви је првих дана специјалне операције руске војске било неразумевања, лутања, дефетизма, али, како који дан пролази, тога је све мање.
На крају како човек да верује онима који из образовања, из наставних програма избацују Достојевског? Којима смета Михаил Иванович Глинка. Шта човек има са њима да прича? О чему са њима да разговара? Је ли им то последњи, највиши аргумент? Имају ли са чим другим да ударе на Русију? Како да им човек, ако је имало човек, верује?
Велика је то земља и дубока и висока.
А Београд? А Срби? А Србија? Ми смо вечерас показали своје светло лице. Оно које не пристаје не ланце, на робију, него слободу љуби изнад свега.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Mi smo stvarno lud narod ako Rusi tek sad vide ko im je prijatelj…a meni je zao svih a najvise nas Srba. Jos mi u usima odzvanja glas jednog srpskog ratnika koji je presao Albaniju i sve ostalo.
Ми смо овде увучени у замку и натерани да се изјаснимо за кога смо: за Украјину или Русију. Јасно је да је већина народа за Русе, какогод било. Али не треба заборавити да смо и са Украјинцима одувек имали добре односе. Треба се сетити да је стотине (можда и хиљаде?) Украјинаца оставило своје кости широм Србије 1944. године, кад смо заједно протеравали Хитлера са ових простора.
Сада, у овој трагедији, кад су нам два блиска и пријатељска народа ударила један на други, наци-глобалистички Запад тражи од нас, НАРЕЂУЈЕ да се изјаснимо кога подржавамо. Тачније, да се изјаснимо да смо ПРОТИВ Русије (дакле, не ЗА Украјину!), У супротном, ми смо за њих зликовци и једино што нам преостаје – да чекамо да нас поново згазе “голубови мира”.
Мишљења сам да смо требали остати неутрални. Гласање у УН по диктату Запада је кукавичко, а нада да ће нас због тога мимоићи њихова крвожедност је илузорна. Стићи ће нас, само са задршком.
Ми нисмо требали да се опредељујемо по диктату да ли смо за Украјину или Русију, ми смо требали тој крвожедној руљи једино јасно да кажемо да смо ПРОТИВ ЊИХ! Против Запада!
Зато стојим на становишту да је било боље да је, уместо овог, организован скуп протеста против ратнохушкачког, нацистичког Запада: УСА, ЕУ и НАТО! Крвожедне хијене и главног кривца ове трагедије. И да је требало рећи тим зликовцима да су оно што и јесу – нацисти. И да не желимо да живимо са нацистима. И да не желимо да нам њихове претходнице, пре свега домаће НВО хијене, мењају свест и генетски код претварајући га у изопачени, суманути, содомитски и зликовачки – њихов ген.
Srpsko-ukrajinske veze su duboke. Dok je Vuk Karadzic cekao da ga kum primi u kacelariju, na drugoj stolici je cekao Taras Sevcenko, potonji “izumitelj” Ukrajine i ukrajinskog jezika. Kada je Miljenko Perovic izmisljao “crnogorski” jezik u timu su mu bili, gle cuda, lingvisti iz Hrvatske i Ukrajine.I kao sto su oni izmisljali slova za “crnogorski”, tako ih je i Vuk sa drugarima crtkao slova za cirilicu .Posledica, danas niko ne zna sta je “jestastvenica”, najbolji prevod grcke reci fizis i iz nje izvedene reci fizika.
Sto se ovog derneka tice, kako stvarno stoje stvari sa rusoljubima, videcemo posle izbora. Rusi su nam zahvalni sto necemo na njih, misli se necete ni na KiM, a na nas cete, ali dobro.
Kako god okrenes jedne sankcije nam ne ginu…jal od zapada jal od istoka. Jedno je sigurno: opet ce sve da se prelomi preko nasih ledja.