Милош Ковић: „Слобода” – кључна реч из 1804. године

„Слобода” је била кључна реч, а не „државност”. Везивање „Дана државности” за 1804. годину значи заборављање чињенице да су прве српске државе биле много старије од Карађорђевог доба

Извор: Политика

Велики историјски догађаји којих се сећамо на Сретење Господње – почетак Првог српског устанка (1804) и доношење Сретењског устава (1835) – одиграли су се пре два века. Протоком времена стичемо сређенију и продубљенију слику прошлости, али у исто време њене учеснике све теже разумевамо. Ма колико веровали да су нам били слични, пажљивије посматрање увек ће показати да у историји ништа није онакво како нам на први поглед изгледа. Вожд Карађорђе, кнез Милош и њихови савременици били су, по свом физичком и емоционалном саставу, различити од нас. Живот у Османском царству у добу Наполеонових ратова, Бечког конгреса и Свете алијансе био је много сличнији средњем веку него нашем времену.

У исто време, у идеалима и бригама ових поколења, о којима сведоче Вук Караџић, Прота Матеја Ненадовић, српски, аустријски, руски, француски сведоци, препознаћемо себе и своје време. Историја је збир прекида и трајања, сличности и разлика између понекад веома удаљених људи и епоха. Има историчара који тврде да проучавање континуитета и дисконтинуитета чини саму суштину њиховог заната.

Школовани смо и навикнути да у својој националној историји препознајемо дисконтинуитете, да се вајкамо због пропуштених прилика, погрешних одлука и напуштених традиција. То нашој култури и јавном животу даје ону несигурност, па и инфериорност пред „срећнијим, западним народима”, каква је карактеристична за колонизоване нације измишљених историја.

Обратимо зато пажњу на континуитете. Шта је то у 1804. и 1835. години у чему препознајемо непрекинуто трајање, оно што је и данас живо, што проналазимо у сопственом, личном и колективном искуству? Шта је за нас, сада и овде, наслеђе из 1804. и 1835. године?

Два датума која се у Србији славе на Сретење Господње немају исту важност у памћењу српског народа, али ни у укупној светској историји. Карађорђев устанак био је почетак избављења из векова ропства у туђим царствима. Његова херојска личност, подвизи и пожртвованост његове сељачке војске већ тада су препознати као знакови спасења Срба од „грехова отаца” и повратка Косовском завету. „Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!” каже Његош у „Посвети Праху Оца Србије”. У историјској судбини српског народа догађај из 1804. одговарао је есхатолошком значењу празника Сретења Господњег, кад је старом учењаку Светом Симеону Богопримцу после дугог чекања било дато да угледа пут спасења и препозна Месију, новорођеног Христа.

Милош Ковић (Извор: Политика)

И у светским оквирима има мало примера успелих устанака кметова, који су сами саздали сопствене, до данашњих дана живе државе. Поређење с истовременим успелим устанком робова на Сан Домингу, које је предложио Предраг Марковић, није без основа. Осим тога, почевши од „Српске револуције” Леополда Ранкеа (1829), Први српски устанак препознат је у светској историографији као важан догађај и део светскоисторијских кретања.

Сретењски устав и његов краткотрајни, једномесечни живот немају то значење и ту тежину. Био је то ипак први у низу српских устава 19. века, који су сведочили о пређеном путу од кнежевске апсолутистичке монархије, преко уставобранитељске и потоње напредњачке олигархије, до либералне, радикалске демократије, потврђене Уставом из 1903. године. У аристократском, робовласничком свету раног 19. века, Срби су укинули кметство и ропство, поделили између себе спахијску земљу и уставом утврдили права за која су се сами изборили.

Шта су хтели и у шта су веровали они који су се на Сретење 1804. окупили у Орашцу? Спасавали су голе животе, јер сеча кнезова била је потпуно самовољно, разобручено убијање, за које се није знало ни кога ће погодити ни колико ће трајати. Доцнији тумачи тврдили су чак да су дахије хтеле да побију све мушкарце који су упамтили како су у Кочиној крајини Турци бежали испред српских фрајкора. Требало је сачувати и част породице и имовину. Када је написао да је то, поред осталог, била борба за основна људска права, Станислав Винавер није претеривао. Суочавање с безразложним, насумичним, масовним убијањима било је, међутим, важније историјско искуство. Бар од Маричке и Косовске битке, потом и устанака с краја 16. века, Срби су кажњавани смишљеним затирањима. Показало се да је и друштвена мимикрија, кроз преверавање или сакривање националног имена, водила ка нестајању. Из перспективе геноцида над српским народом у 19. и 20. веку, сеча кнезова, иако неупоредиво мањих размера, изгледа нам као део дужег, злоћудног континуитета, који још није освешћен у српској историографији и култури.

Слобода је била кључна реч из 1804. године. То није била државност. Везивање „Дана државности” за 1804. годину значи заборављање чињенице да су прве српске државе биле много старије од Карађорђевог доба. Обновљена српска држава 19. века представљала је залог слободе и одбране од затирања. Доцније глорификовање државе било је, међутим, последица немачких утицаја. Ваљало би размислити о враћању Сретењу из 1804. његовог изворног, васкрсног, ослободилачког смисла.

Како је приметио Никола Радојчић, Срби су још од средњег века слободу тумачили превасходно као независност и самосталност. Карађорђев устанак брзо је прерастао у рат за пуно ослобођење од турске власти. Та битка окончала се стицањем независности 1878. и протеривањем Османлија из српских земаља 1912. године. Бити свој господар, самостално доносити одлуке о својој судбини, одбијати туторисање чак и најмоћнијих империја – тај идеал јасно је видљив у српској историји, све до нашег времена. Потоњи устави и политичке борбе показали су, међутим, да је за Србе слобода значила и законско ограничавање сваке власти, одбрану основног људског достојанства и политичких права појединаца. То наслеђе биће у 20. веку вишеструко оспорено.

Вељко Станојевић, Збор у Орашцу, 1962. Историјски музеј Србије (Извор: Политика)

У исто време, слобода је за Карађорђа и његове војводе значила и право на сопствени, наслеђени идентитет. Било је то херојским делима и жртвама посведочено опредељење да се одбрани православна вера и обнове древни завети, настали у добу Светог Саве и Немањића, кнеза Лазара и Косовске битке. Чувар и носилац тих предања била је Српска православна црква. Ово Карађорђево наслеђе, после векова секуларизације и службеног атеизма, упоредо с буђењем традицијске побожности широм света, данас као да доживљава одређену обнову.

Уз ослобођење, уједињење је било други кључни идеал из Карађорђевог доба и потоњег 19. века. И он је потицао из средњег века, због чега се превасходно ослањао на ујединитељске традиције Немањића и обновљене Пећке патријаршије (16–18. век). И идеја уједињења српских земаља уобличавана је у крилу Српске цркве, при чему се готово по правилу рачунало на подршку Русије. Руска подршка, Карађорђеви преласци Дрине, покрети Срба у Босни, Херцеговини, Далмацији, Срему, Банату, сарадња с Црном Гором – све је то Србима донело непријатељство западних великих сила. Како је приметио Милорад Екмечић, већ од 1806. године Француска, потом и Велика Британија, настојаће да охрабре ширење утицаја Аустрије и римокатолицизма ка југоистоку, како би их супротставили Русији и њеним српским савезницима. Последице такве политике живимо и данас.

Сматрало се да је Карађорђеве идеале ослобођења и уједињења коначно остварио његов унук Петар Карађорђевић 1918. године. Југославија је, међутим, у нашем времену разбијена, српски народ силом је подељен на различите државе, при чему се данас наставља с покушајима распарчавања саме Србије. Потомци победника из 1918. научили су да историја нема краја. У томе је, међутим, и наша нада за будућност.

Свака прослава прилика је да из перспективе савремености изнова сагледамо своје наслеђе. Оно, у то нема сумње, с променом епоха мења своје облике, али у својој суштини увек остаје исто и непромењиво.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 16. 2. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

3 replies

  1. Hvala g Vucicu za danasnji govor povodom rata u Ukrajini. Jasan, iskren, direktan. Hvala POLITICI sto je prenela najvaznije, tj svih15 tacaka. Hvala svima koji su doprineli da se cuje stav Srbije. Stav dosledan i hrabar, stav koji dobro odrazava opste javno mnjenje, stav koji brani interes rapublike.

    5
    8
  2. Posto su Srbi pod Turcima bili skoncentrisani oko crkve i u manjim zajednicama (ne zaboravite da Vuk sam kaze da je njegova reforma usmerena protiv „jezika ljudi iz gradova“, odnosno jezika Srba iz Vojvodine), a svest o drzavi nije postojala, narocito ne u srednjem veku, upskos „krmcijama“, „zakonicima“, jedina drzava za koju su Srbi znali je bila okupatorska, pa je drzava i posle oslobodjenja od Turaka dozivljavana kao nesto strano, a vlast je dozivljavana kao „nove dahije“. Vuk u recniku iz 1952. sve reci koje znace drzavu fenomenoloski vezuje za PRIVATNI POSED.Otadzbina je ocevina, drzava je drzavina, ono sto se drzi po svojim posedom, domovina je kuca i okucnica, samo za otacaNstvo Vuk navodi samo strane reci das Vaterland i patria. Ovo je cudno, otacaNstvo i otadzbina bi trebalo da budu sinonimi, ali Vuk ipak oseca starinu i visinu ove reci, njenu istoriju i vezi sa recju za drzavu poput Rusije. Dakle, u duh jezika, Vuk donosi PRIVATNI POSED kao horizont razumevanja drzave. Ovo je danas vise nego ocigledno, jer je takva svest proizvela poistovecivanje vodjenja drzave sa vodjenjem domacinstva, iako jos stari Grci to ostro razlikuju, vlast koja drzavu vidi kao PRIVATNI POSED, i narod koji je, navodno sklon autoritarnoj vlasti, a zapravo gazdinskoj i drzavu vidi kao PRIVATNI POSED sa kojim se sukobljava samo iz ravni PRIVATNOG POSEDNISTVA (videsmo to kod zakona o aproprijaciji, mnogo veca borba za zemljiste nego teritoriju KiM).Paradoksalno, socijalizam je samo uvecao ovoj odnos privatnog posednistva. Naime, socijalisticka drzava je RES PUBLICA, javna STVAR, ali u jednom pervertiranom smislu u kojem se RES PUBLICA razume iz RES PRIVATUM, tako da Marks, kada govori o postvarenju, previdja da je sama stvarovitost stvari postvarena, zbog cega ce se pitanje socijalizma iz vremenskih okvira preneti u prostorne, socijalisticke drzave kao sredstva globalnog komunizma. Za socijalisticku republiku kljucno je da je ona definisana VLASNISTVOM, da je njen izvorisni akt podrzavljenje VLASNISTVA, ona je, dakle stvar vlasnistva !!! Problem vlasnistva nad tom stvari je pokusan da bude resen preko samoupravljanja. Samoupravljac je socijalisticka verzija gradjanina, ali ne kao, za marksiste ispraznog, individualiteta, vec kao vlasnika sredstava za proizvodnju – drustvena preduzaca. Dvojnost izmedju partije i samoupavljanja, stvari kao vlasnistva drzave i vlasnistva drustva – jedinki samoupravljaca, dovela je vremenom do otudjena samoupravljaca od sopstvenog vlasnistva, kao onog sto nije-moje i iz toga jacanje svesti o privatnom vlasnistvu – moje, odnosno egoizacije, kao i do shvatanja drzave kao vlasnika koji daje besplatno skolovanje, zdravstvo, posao, stan. Ovo se odrzalo do danas. gde se sve shvata kao stvar dobre ili lose volje vlasti, umesto da se vlast shvati kao stvar narodne volje!

    Za svo to vreme, Srbi su promasili trenutak prelaza identiteta sa predaje na politiku i pravo. Promenu vremenske ontologije od one u kojoj je dominirala (narodna) predajnost-proslost, ka onoj u kojoj dominira sada i nacija za razliku od naroda, kao renanovski svakodnevni referendum! To se posebno videlo za vreme legendarne rasprave da li ce u ustavu pisati da je Srbija „drzava svih gradjana Srbije“ ili „srpskog naroda i svih gradjana Srbije“. Oni koji su bili protiv prve definicije: 1) imaju nasledjeni strah od slobode, pa veruju da bi sloboda izjasnjavanja mogla dovesti do pretvaranja Srba u Gradjaniste, a Srbije u Gradjanoslaviju 2) istovremeno, oni ne veruju u Srbe, smatraju da ovi mogu postati bilo sta i da to treba saseci u korenu (ustavu). Danas isti ti vode „kulturni rat“, tvrdeci da je on najvazniji, dok su politiku, i to i vlast i opoziciju, prepustili EUropoidima, tek s vremena na vreme se povezujuci sa realnoscu, npr. kod referenduma o sudstvu!

  3. Ispravke: 1) „jezika Srba iz gradova“ (tekst Mese Selimovica: „Za i protiv Vuka“, moje razmatranje je filosofsko, ne lingvisticko i tice se fenomenologije koju jezik nosu u sebi) 2) recnik iz 1852 (moze se citati na netu)

Оставите коментар