Аргентински амбасадор истакао да су за Аргентину Малвинска острва специјални случај деколонизације

др Освалдо Нарсисо Марсико (Извор: Институт за европске студије)

Дана 10. фебруара 2022. године на Институту за европске студије у Београду Његова екселенција амбасадор Републике Аргентине у Србији др Освалдо Нарсисо Марсико одржаo је предавање под називом ,,Стратешки изазови у југозападном Атлантику: спор Аргентине и Уједињеног Краљевства око суверенитета и будућност преговора о Малвинским острвима“. Др Марсико иза себе има богату дипломатску каријеру, био је на челу Националног директората за Малвинска и Јужноатлантска острва у периоду од 2016. до 2020. године, а такође је и гостујући професор међународног права на Универзитету у Буенос Ајресу.

Питање статуса Малвинских острва, Јужне Џорџије и Јужних Сендвичких Острва за Аргентину није само питање суверенитета и територијалног интегритета или геостратешког и геополитичког значаја, већ и ствар националног поноса обележеног вишевековним спором са Уједињеним Краљевством око суверенитета над овим територијама, а који је кулминирао Фолкландским ратом 1982. године који је Аргентина изгубила. Причу о спору Аргентине и Уједињеног Краљевства око Малвинских острва др Марсико започео је указивањем на јасну географску аргументацију на страни Аргентине, с обзиром да су поменута острва од њене континенталне обале удаљена 480 километара, а од британске чак 14.000 километара. Напоменуо је да се спор не води само око поменутих острва већ и морског простора око истих, као и око дела Антарктика на који и Аргентина и Уједињено Краљевство полажу право. Позиција Аргентине по питању статуса Малвинских острва је јасна – званични Буенос Ајрес сматра да је у овом случају реч о спору око суверенитета над истим, да је потребно указати на то ко има више аргумената на својој страни да острва стави под пуну контролу, да се ту не ради о корекцији граница између држава, те наглашава да Уједињено Краљевство није приморска држава у природном додиру са острвима. Са друге стране, Уједињено Краљевство Малвинска острва (која назива Фолкландима) види као британску прекоморску територију, инсистира на праву на самоопредељење тамошњег становништва (иначе свега 30% становника острва је рођено на истим), инсистира на томе да су острвљани према међународном праву дефинисани као ,,народ“ (реч је о популацији величине свега 3.000 људи), да је оружаним конфликтом 1982. године решен спор, те да су жеље становника острва заправо најважније (алудирајући на референдум из 2013. године на коме је 99,8% острвљана гласало за останак истих под влашћу Уједињеног Краљевства). Др Марсико је изнео следеће аргументе у прилог томе да Малвинска острва треба да припадну Аргентини: шпанско откриће истих у 16. веку, ефективна и правна контрола Шпанаца над јужним делом Атлантика, Амерички договор из 1670. и Мир из Утрехта из 1713. године, француско признање шпанске суверености на острвима 1767. године, период у коме су 32 шпанска гувернера ефективно владала на острвима (1767-1811), шпанска декларација из 1771. године о суверености над острвима, те Уговор из Сан Лоренца де Ескоријала из 1790. године. Аргентина је кроз процес сукцесије некадашњих шпанских територија на простору Вицекраљевства Рио де ла Плате по принципу uti possidetis након стицања независности стекла право и на територију Малвинских острва коју је и ставила под своју контролу од 1820. године. Аргентина је од тада па надаље постављала званично именоване управитеље острва, имплементирала законодавство о рибарењу које се тицало датог простора, водила политику стабилног насељавања острва, формирала политичку управу и војну команду на острвима итд. Уједињено Краљевство је, међутим, у складу са својом политиком територијалне експанзије уз помоћ поморских снага окупирала Малвинска острва 1833. године, отерала аргентинску политичку управу и војне снаге, протерала аргентинско становништво, те кренула са планским насељавањем сопственог на том простору.

Извор: Институт за европске студије

Аргентина је 1833. године упутила протест Уједињеном Краљевству по питању окупације Малвинских острва, захтевајући објашњење од стране британског изасланика у Буенос Ајресу. У периоду између 1833. и 1849. године аргентински изасланик у Лондону редовно је изражавао протесте британском министарству спољних послова, да би исто тек 1849. године изашло са ставом да питање Малвинских острва још увек није решено. Аргентинска страна је 1884. године предложила арбитражу, али је она одбијена од стране Уједињеног Краљевства. Током прве половине 20. века Аргентина је редовно протестовала пред мултилатералним организацијама по овом питању, да би Резолуцијом 1514 (XV) Генералне скупштине Уједињених нација о Малвинским острвима (1965) била установљена два принципа деколонизације – права на самоопредељење и територијалног интегритета. Оно што је још важније јесте да је поменутом резолуцијом питање Малвинских острва дефинисано као колонијална ситуација, да је признато постојање спора око суверенитета између Аргенитне и Уједињеног Краљевства, те да су обе стране позване да путем преговора дођу до мирног решења узимајући у обзир интересе локалног становништва. Период између 1968. и 1982. године обележили су билатерални преговори Лондона и Буенос Ајреса, где је 1968. године усвојен Меморандум о разумевању према коме је, као део коначног решења, Уједињено Краљевство било спремно да призна суверенитет Аргентине на Малвинским острвима. Године 1971. договорене су практичне мере како би се побољшао животни стандард острвљана, а 1974. године предложени су и кондоминијум и заједничка управа као предлози за решење спора.

Аргентина ни након пораза у Фолкландском рату 1982. године не одступа од права на Малвинска острва. Званични Буенос Ајрес инсистира да деколонизација и самоопредељење не могу бити исто, као ни самоопредељење и право на независност. Управо зато је др Марсико закључно истакао да су за Аргентину Малвинска острва специјални случај деколонизације, где је у основи спор око суверенитета који треба бити решен између две стране спора – Аргентине и Уједињеног Краљевства. Његова екселенција је на крају излагања навела због чега право на самоопредељење није примењиво на случај Малвинских острва. Као прво, оно је примењиво само на народе, а Уједињене нације не признају становнике острва као народ. Друго, Уједињено Краљевство је 1833. године окупирало острва и протерала тамошње власти и становништво који су били потврда аргентинског суверенитета на том простору. Треће, од тада па наовамо Уједињено Краљевство је инсталирало своје становништво на острвима и стриктно контролише миграције на истом и куповину и продају земљишта. Четврто, ниједна од резолуција Уједињених нација о Малвинима се не односи на самоопредељење тамошњег живља. Пето, Уједињене нације су идентификовале две стране спора – Аргентину и Уједињено Краљевство.

др Рајко Петровић,
истраживач-сарадник Института за европске студије

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Аргентина, Малвинска острва, Освалдо Нарсисо Марсико, Рајко Петровић, Уједињено Краљевство