Код Срба светосавље значи идеју која уједињује вјеру, државу и нацију – и да је писац есенција те културе (не нужно нације), као што је можда и њен крајњи мотив

Манастир Савина, у мору херцегновског зеленила (Фото: Н. М.)

Као што је немогуће одредити трен када младић прераста у човјека, тако је немогуће одредити и трен када књижевност почне да се бави писцем. То се – рекао бих – или догоди, или се не догоди – док је човјек још на студијама. Све прије тога је неозбиљно, све иза тога је прекасно.

Писца у себи школовани књижевник не смије да препозна у дану када му изађе прва, друга или седма књига – нити у трену када прима (ако прима) какву хвале вриједну награду – него онда када дан не може да оконча без рада на увијек новом тексту.

Зато писац има по дефиницији више читатеља неголи познаника, јер многе сате проводи сам. Овдје се тумачење рачва. Има списатеља који су познати зато што су познати новинарима. Кафана је српско књижевно чудо, зближава, по Вуку, грендмадерс енд фрогс. Новинар као френд постаје лобиста, што зна да буде лоше по књижевност, ако је дефинишемо као збирку дјелотворних рецепата.

Велике љубави – а љубав према умјетности зналачки укрштених ријечи то јесте – рад су нијемих и глувих сати. Добар, расни роман не настаје за два-три мјесеца, колико обично треба селебритију да напише нову количину текста. Роман је залет, роман је захват, роман је турнир са самим собом и са својим временом, Роман с великим Р је гренд слем, а таквих – колико добар писац може да има у каријери? Колико је гренд слемова имао Андрић? Два? Четири?

За све вријеме током којег се рафинисана српска књижевност бавила мноме, спознао сам најмање двије ствари: да код Срба светосавље значи идеју која уједињује вјеру, државу и нацију – и да је писац есенција те културе (не нужно нације), као што је можда и њен крајњи мотив.

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

Неке земље ми познајемо само кроз писце. Боку Которску као слику свијета, част ми је рећи, покушао сам да прикажем као teatrum mundi, као слику свијета виђеног из српског, медитеранског угла.

Кад кажем – част, нека ми нипошто не буде замјерено.

Наиме, сви су стари наши писци, сем Стефана Првовјенчаног, били калуђери, и сви су били крајње скромни, тихи и повучени. Крили су се и бјежали од сваке славе и помињања имена. Писали су, постили и молили се.

По несрећи, данас многи књижевници трче за славом и наградама, истичу име прије свега. Ваља знати да су многе древне књиге остале непотписане јер су им писци били људи друкчијег кова. Друге награде, сем Божјег благослова, они нису тражили.

Данас је пак друкчије: упркос цивилизацијској акумулацији све бољих књига, свијет, генерално узев, постаје све гори. Рекло је једно перо. Школовани писци виде, и морају да казују (иначе су узалуд на свијету), како велике несреће у друштву долазе отуд што пороци находе одозго, а глупост одоздо. И да је боље једну књигу прочитати сто пута неголи сто књига једанпут. Рекло је друго перо.

На срећу, од сваког сусрета бива прича, као и од овог, али на несрећу, чак и док ја говорим а ви читате – читање као древни, готово сакрални чин којим се успорава вријеме и прониче у смисао – неповратно одумире.

Књиге је замијенила виртуална слика, а класичан начин читања замијенила су насумична прелиставања интернетских страна. У превозу, у чекаоници, на идеалним мјестима да се – умјесто фејсбука на телефону – отвори књига. Каква књига? Она која се може помирисати.

Стварност се труди да поништи било какав утицај школоване књижевности; можете написати и јавно рећи шта год хоћете, и свијет ће остати апсолутно равнодушан.

Никола Маловић: Банане у Књижари „Со“

А не ваља тако, јер су књиге биле и остале сликана памет.

Како год, читалац ће једнако препознати писца. Кад овај каже, на примјер со, читалац ће на језику осјетити слан укус.

Ако није учен, човјек увијек мисли да је свака мисао речена из главе. А ријетко када суштински јесте. Јер ништа није речено а да већ раније није било речено, сем можда овог:

Млади мрзе прошлост и за историју неће да чују.

Никола Маловић: Фејсбук преписка са сујетним младим писцем

Окупљенима око хвале нам вриједне прошлости – на нама је да се претворимо у учитеље и да схватимо зашто то и откуд млади мисле да немају ни прије ни послије. Него да имају једино, ово кратко – сада.

Да упутимо увијек млађе од себе на умјетност зналачки укрштених ријечи, на једну од могућих дефиниција књижевности – а по којој је она увијек збирка дјелотворних рецепата – залажем се, јер ми је до талентованог читаоца.

У нади да ће образованих младих бити, у ери глобалне хиперинфлације диплома, на вашој се пажњи стократ захваљујем.

Земља Светог Саве

Од свих епархија Српске православне цркве, највећи број храмова посвећених Светом Сави (7) налазило се у Епархији бококоторској (постојала до 1931). Данас у Боки има осам цркава Светог Саве.

Извор: Печат

Ово не треба да чуди ако знамо да је Бока земља на чијој је територији Свети Сава 1219. установио сједиште Зетске епископије, претече данашње Митрополије црногорско-приморске. С разлогом је био везан за Приморје, с разлогом је поморска путовања до Свете земље предузимао само из Боке, јер је и по карти штампаној у Риму 1689. баш ово била земља Светог Саве.

Само у Боки постоје специфичности попут Светосавских бадњака и Светосавског поста. Фото-монографија „Свети Сава у Боки“ Васка Костића доказује да је, изузимајући Хиландар, култ Светог Саве развијенији у Боки него у ма ком крају гдје живе Срби.

У Ризници манастира Савина у Херцег Новом чува се једнакокраки кристални крст Светог Саве. Сваке се године на Савиндан узноси степеништем које вијуга кроз Савинску дубраву, од манастира Савина до мале цркве Светог Саве на оближњем узвишењу. Одакле пуца повлашћени поглед на море.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 28. 1. 2022)

Categories: Преносимо

Tags: Никола Маловић, СПЦ, Савиндан, Свети Сава