Има ли Ђоковић посебну улогу у разарању конструкта, једног или више њих, који држе у покорности човечанство?

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Ноћ када Србија није спавала у минулој недељи није била она уобичајено бесана – дочек Српске Нове године – већ она која је уследила: између суботе и недеље, 15. и 16. јануара. „Будна и бесна“ Србија, с помешаним емоцијама и замором услед притисака унутрашњих актуелних политичких догађаја – референдума о промени устава, еколошких блокада и протеста, узнемирујућих персоналних, партијских и кадровских песничења – дочекала је тада зору помно пратећи судски и политички игроказ на далеком аустралијском континенту на којем се одлучивало о судбини најбољег спортисте света Новака Ђоковића.

Епилог је познат. Пред целом планетом незамисливо је постало – стварно и могуће. Укратко, догодио се осмишљен, с јединственом бруталношћу и садизмом изведен, ход у колективну срамоту једног моћног цивилизацијског корпуса (бројни су разлози уверењу да је аустралијска врхушка извођач радова у служби далеког и закулисног ума и воље). Може ли се колективни Запад колективно осрамотити? Видесмо – успело им је. Само што за овакву ситуацију они употребљавају поводу непримерене речи: принципијелност и доследност. Да ли је Запад, без стида и уздржаности, спреман да заигра по такту који је духовито женско перо српског новинарства сажело у подругљиву реченицу: „Новаче, некако ми она суђења Србима у Хагу нису била комплетна без тебе!“? Или да лежерно потврди исправност упозорења с друштвених мрежа: „Упамтите, ово је прво јавно суђење у свету због слободе избора“? Одговори на речене недоумице су јасни, стога је Новак Ђоковић и жртва и победник! Ово друго већ наслућује део света, а у временима пред нама разумеће и они који данас верују да је званични наратив аустралијских „ауторитета“ сушта, правдољубива истина.

Мирослав Здравковић: Новак Ђоковић као последњи човек у тениском свету имунизованих робота

Из перспективе садашњег тренутка, није без значаја подсећање да је у поменутој ноћи, односно дану одлуке овдашње колективно расположење одисало разумном надом да ће пресуда бити другачија. Србија је, дакле, веровала да се званична Аустралија у завршници неће обрукати, да ће потврдити исправност свих оних блебетања (сада знамо да је тако) о њеном солидном и непоткупљивом правосудном систему, такође и о припадању етичкој матрици која се и даље, по инерцији, сматра кровним цивилизацијским стандардом. Јесмо ли то ми колективно наивни, простодушни, или склони да размишљамо у духу превазиђеног моралног становишта, неспојивог са светом који је сурово ударио на Ђоковића? Догађаји који су уследили по Новаковој „депортацији“, поготово љигави западни медијски мејнстрим у којем је свака медиокритетска жаба добила прилику да закрекеће на принца, показали су да велика катарза великог света креће у смеру супротном од пожељног и доброг. Суноврат није завршен, он је почео!

Ове околности данас српској страни дају извесну моралну предност и релаксираност у разматрању прилика које нас очекују. Сетимо се сличних ситуација, и индикативних запажања појединих страних аутора који су, анализирајући савремене токове и глобални пандемијски конструкт, проговарали о судбини узнемиреног света, посебно и о односу света према Србима.

Чини се да је тренутак да се део ових тврдњи и предвиђања понови.

Реагујући на протесте грађана Србије поводом другог покушаја ковид затварања почетком јула 2020. године, амерички политички аналитичар који живи у Москви Ендру Корибко тада је рекао:

„Ако Срби пруже отпор – то у целом свету може одложити ново ковид затварање, јер друго затварање у Србији је експеримент највишег реда – реда Ковид светског поретка.“ Корибко закључује да је српски народ „савршен покусни кунић за испитивање како већ трауматизовано становништво реагује на изненадно укидање својих драгоцених слобода по други пут у истој години. Прихвати ли то пасивно, без превише отпора, сасвим је извесно да ће његовим стопама поћи и народи који су у знатно мањој мери били жртве и ни приближно нису доживели ужасе које су доживели Срби. Пруже ли Срби пак делатан отпор, који ће бити ударна вест, то може одложити друго затварање широм света.“

Ендру Корибко: Ако Срби пруже отпор – то у целом свету може одложити ново ковид затварање

Наслућујемо ли и овде путоказ за тумачење актуелног аустралијског иживљавања над нај-Србином који у овом часу такође бива „највећи покусни кунић“, медијум највишег реда. Поново је, наиме, реч о тестирању психолошког статуса појединаца и колектива. Трагом препорука Е. Корибка, занимљиво ће бити откривање ко је пружио отпор, односно подршку Новаку Ђоковићу. То може бити и линија поделе два света, оног који опијен својом још увек великом моћи не оклева да демонстрира ароганцију, суровост, обману и насиље, истовремено негујући послушност и тупост својих „одговорних грађана“, и другог који верује у поменуту „слободу избора“, и право на сопствено мишљење, независност и достојанство.

„Морамо разумети нападе краљевских медија главног тока на Ђоковића. Они само ’раде свој посао’, обједињујући своје народе у мржњи према другом. Западна србофобија поставља Србе у позицију ’црнца међу белцима’ и ’белца међу црнцима’“, појашњава историчар и стручњак за међународне односе Пол Антоан, који је образовање стекао на неколико врхунских европских универзитета. У јуну минуле године, у тренутку када се догађа ситуација описана карактеристичним „На Западу ништа ново – Ђоковић је по ко зна који пут освојио турнир“, Антоан за портал НС исписује пророчке речи: „Ако постоји неко ко ће ставити тачку на културну хегемонију владајуће светске елите, онда су то дефинитивно Срби. Кроз читаву своју историју они су били израз најчистије борбе за слободу.“

Утемељујући претходну тврдњу, аутор набраја: „Београд, стицајем геополитичких околности, има потенцијал да се из европске периферије преобрази у светску престоницу новог постзападног – полицентричног поретка. Да би се то догодило, неко мора помирити Север и Југ, Исток и Запад и све остале социјално-политичке конструкте помоћу којих се обмањује човечанство.“

Има ли Ђоковић посебну улогу у разарању конструкта, једног или више њих, који држе у покорности човечанство? Антоан је и овим поводом одређен: „За Ђоковића можемо да кажемо да је црни краљ белог спорта, или ако хоћете варварин на трону краљевског спорта. Једни га сматрају за агресивног примитивца, други као симбол пркоса западној хегемонији, у истом рангу са Че Геваром и Марадоном. Истина је да је Ђоковић другачији, он је претеча виших моралних начела који ће ускоро, без испаљеног метка, завладати светом.“

Стејси Рудин: Жртва Новака Ђоковића достојна споменика

Шта о поменутим вишим моралним начелима мисле премијер петог континента и судије тамошњег уваженог федералног суда уистину не знамо, али трезвено и непатетично можемо претпоставити да је она јануарска ноћ-дан између суботе и недеље у извесном смислу била историјска. Не само за нас. Одбројавање је почело на ширем геополитичком простору. Забележени повесни откуцаји нашег хаотичног и згуснутог времена, ма како били болни за народе и појединце, чини се да и за српски свет, парадоксално, најављују будућност светлију од суђене му вољом познатих сила, данас разгоропађених слутњом пораза у долазећем новом свету. Свету чији је весник и глобалним ауторитетима непотчињени светски број један у тенису, или GOAT – највећи играч свих времена.

Други део наслова и опрема: Стање ствари

(Печат, 21. 1. 2022)

Categories: Преносимо

Tags: Љиљана Богдановић, Ендру Корибко, Новак Ђоковић, Срби, Србија, Српска Нова година, Хаг, вирус корона