Дританов „муртад-табор“ (који би могао да се зове и „тас на ваги“) указује нам се као сабласна институција оних који би да буду производ биографије коју ће сами себи писати, па доставити најближој амбасади
Кад је фарса већ ту, да се присјетимо и трагедије.
Омер-паша Латас имао је врло озбиљну подршку најмоћнијих фактора тзв. међународне заједнице. Његова мисија представљала је велику наду у области људских права, уз стриктно обећање свеобухватних социјалних, економских и политичких реформи. Прави је тренутак за регионални преображај, да се коначно среде прилике у немирном кутку Балкана.
И изабрана је права особа. Добар познавалац домаћих прилика, скоро па фамилија – бивши Мића Латас из Јање Горе, сада ударна песница и спасилац Империје.
Каква је његова преговарачка тактика?
Знате и сами, јер сте читали Андрића: током преговора са Богданом Зимоњићем, да би га савио и смекшао, Омер-паша театрално скида сераскерски фес („а то што је без феса као да је на пола го“), па се онда и „крстом крсти као какав црквењак, навиклим покретима“). Браво, Омере! То ће да донесе доста српских гласова!
Све, дакле, до ситница разрађена физичка и духовна пантомима пребјега који нема моралне тачке из које говори и којем пристаје свака улога у властитом позоришту сјенки. Потпуно модерно, евроатлански, он жели „да буде све што човјек може постати и бити“, а ретроградни Зимоњић хоће само „да буде и остане оно што јесте“.
Андрић нам неумољиво предочава све што треба да знамо о протејској свијести великог реформатора. О његовој потреби да увијек буде неко други, да за своје циљеве искористи све што се искористити може, чак и бивше поријекло, матерњи говор и име, чиме и насрће на Зимоњића („под којим шкрипе и јецају дрвене степенице“) као на затворен град.
Пратећи најновије вијести из муртад-табора (који би могао да се зове и „тас на ваги“), ми и данас видимо његово муњевито мијењање регистара од ласкања и обећања до пријетњи и уцјена, његово неуротично, коцкарско повећавање улога пред „доброћудним и учтивим“ али и „увредљиво уздржљивим“ гатачким кнезом, у чијем лику се велики реформатор сусреће са притајеном снагом поробљеног народа.
Како на ове реформске понуде реагује Зимоњић? Он, каже Андрић, само ћути. Он је попут станац-камена који је у земљи, и из те земље таман довољно видљив, без потребе за гестом и за ријечју. Он је, у ствари, народ који се у вјековној патњи научио да чека и који сад кроз Зимоњића притиска Латаса „целом тежином свога насмејаног ћутања“. Безизразно Зимоњићево лице не шаље нити жели да прими било какав знак који би га могао увући у некакво саучесништво или који би могао личити на неку, макар и тренутну везу са Латасовим свијетом. Знајући да праве везе не може и не смије бити – он те знакове просто не жели да разумије.
Укратко: Богдан Зимоњић нема баш никакав коалициони капацитет, не потписује никакве меморандуме о сарадњи. Не мора ништа да објашњава својој изборној бази, јер је свима све јасно као дан.
Да не дужим причу: после одласка великог реформатора, експерта за сектор безбједности, инсталираног од стране најмоћнијих фактора тзв. међународне заједнице, остала су само згаришта. Пустош, немоћни људи суочени са очајем и ништавилом.
Ето зашто нам се Дританов „муртад-табор“ указује као сабласна институција оних који су свјесно свe конце покидали у охолом покушају да, не припадајући ничему, буду производ биографије коју ће искључиво они сами себи писати, па доставити најближој амбасади.
А роман јесте недовршен, у праву сте. И управо се довршава.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар