Није пријатно кретати се Суботицом у којој су сви булевари окићени неонима у бојама српске заставе. То је вулгарно и ствара омладину која чува графите Ратка Младића, рекао редитељ
Кокан Младеновић (Фото: ФоНет/Божана Павлица)
Мора да постоји потреба за надом, вером. Ми смо ту веру компензовали верујући у Југославију. То може да буде вера у демократију, у бољи свет, у сопствену земљу, каже у интервјуу за “Време” позоришни редитељ Кокан Младеновић.
„Наравно, не овако како наша земља покушава да направи култ државе Србије обесним кићењем застава по селима и градовима. Радио сам у Суботици и било ми је тако увредљиво постављање споменика краљу Петру Ослободиоцу. Не зато што имам ишта против те, ипак позитивне личности у нашој историји, него зато што имам нешто против насилног начина на који је споменик уметнут у градско језгро, против начина на који је то написано искључиво ћирилицом“, додаје Кокан Младеновић за недељник „Време“.
У Суботици постављене заставе Републике Србије и заставе са грбом града Суботице (Фото: Наталија Јаковљевић/Маглочистач)
Редитељ нове представе „Последње девојчице“ у позоришту „Деже Костолањи“ у Суботици, каже да тај споменик светлој личности треба да буде пример деци ма које вере и нације она била, и да текст мора да буде написан и на латиници и на мађарском, а не само на српском језику.
“Није пријатно кретати се Суботицом у којој су сви булевари окићени неонима у бојама српске заставе. То је вулгарно и ствара омладину која чува графите Ратка Младића, организује навијачке групе и мрзи све друго и другачије. То је за моју генерацију потпуно шокантно. Одрастао сам у Нишу у време Југославије, време Несврстаних, Нишу препуном грчких, арапских студената. Били смо поносни што имамо прилику да их упознамо. После је почело да се мрзи све другачије”, закључује Младеновић.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
До аутро-угарске нагодбе 1864(?) Бачка је била углавном српска. Отад је интензивно мађаризована – сву власт су преузели Мађари, а такође су насељавали Мађаре из Буковине и др.
После 1.св.рата одлучено је да се Аустро-Угарска подели на националне државе. Граница између Мађарске и краљевине СХС вучена је тако да једнак број Мађара остане у Краљевини, као и Јужних Словена у Мађарској. Број Мађара се у Југославији дуго одржао, док су Мађари своје стотине хиљада Срба и других мађаризовали.
После 1.св.рата у Бачку је насељен већи број колониста – солунаца на откупљена имања мађарских и немачких велепоседника. Њих 30.000 су мађарске су власти одмах 1941. као хрватске држављане послали вагонима право за Јасеновац.
Дакле никако не може бити да је Суботица некоме отета. Мађаризовани Срби једини су губитници у овој причи, као и они које је Хортијева власт побила или предала усташама. Да је Југославија радила Мађарима оно што је Мађарска Србима – данас би се у Суботици говорио врањански.
У Суботици неокићеној србским заставама, пријатно је, шетајући, видети Сандокана без Марије, како окићен у дугине боје, змијским свлаком, од циганина постаје ром, од рома граџанин, од граџанина малограџанин, од малограџанина џибер репоња… Ето како бих ја, да сам казалишни редатељ, интелектуалац, југославен и граџанин света, направио једночинку ” Метаморфоза “, као омаж паковићу и карановићевој, који би у тој једночинки играли мене и Сандокана, а све по предлошку старе добре серије из титиног времена – Кабир Беди г…а једи !
Увек ће бити,, кокаина,, док смо на земљи, Није ми јасно какав је интерес Српског друштва да они режирају? Ваљда је легитимно да и ми Срби имамо своје вредности као и сви други. ПС.Ко не воли свога оца и мајку, тај никога не воли. 😪
Ниси једини кокоња, извини Кокане коме смета ћирилица. Сметала је пре тебе усташама и комунистима, а данас другосрбијанцима.
Kokane, Kokane .
Rođen si u Nišu, kako kažeš.
U srcu Srbije, kako ja kažem.
Osećaš se neprijatno u Srpskoj Subotici , kako kažeš.
U srcu Bačke , srce moje , kako ja kažem.
Osećaš se i sećaš , da je u Nišu bilo mnogo studenata iz male i velike Azije , kada je umesto imena Srbija , bilo ime Grozoslavija , iako si rođen moj Kokane
1970 godine .
Ja se moj Kokane , vidiš sećam da početkom godina
1800- tih , kada je mnogo studenata iz male i velike
Azije bilo u Nišu , je napravljena najstrašnija građevina
u Srcu Srbije , ĆELE KULA.
Kako se osećaš moj Kokane , kada i ako prođeš pored
Srpskih glava , u Srpskom Nišu .
Kako ti je u tvojoj glavi. Kokane.
Dati mi posao u nekom emigrantskom kampu, posto mi nedostaju Arapi.
Па шта да се ради, Кока(и)не. Има их (нас) који ни тебе не могу да виде и слушају, али ето – но моегу ништа да предузму. Радо бисмо те преселили у Другосрбију, само кад она не би становала у Београду (кругу двојке).
Кокана нико не задржава да остане у Србији ако се у њој лоше осећа. Увек може да узме пасош и да иде где му је лепше. А ни ми што остајемо не би имали ништа против да он оде.
Ти и такви Кокани и Биљане нам упропастише позориште.
Mene je sramota umesto ovog čoveka
постоје критике из љубави и критизерство које је увек из мржње
Не верујем да би неко могао да живи и ствара у средини коју само мрзи.
Значи има оних које воли и који га воле!
Да ли међу њима има Срба? Не оних генски измењених брозовим усташоликим вирусом, који себе препознају само у разликовању од непоткупљивих, горопадних Срба који се стално „бусају“ некаквом вером и вечером. Којим се то језиком уметничке комуникације служи обраћајући се и онима које ниподаштава или и он, као онај сарајевски певач са којим нам спрема исту попару, обавештава потенцијалне посетиоце својих представа да је „zabranjeno za pse i Srbe“?!!